Suočila sam se sa muškarcima koji su mi slali neželjene slike njihovih kita

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na BROADLY

Najvećim brojem dana u svojim inboksima za Instagram, Fejsbuk i Tviter zatičem i do 100 poruka, obično od muškaraca koji žele da mi kažu nešto o tome kako izgledam, kako izgledaju njihove kare ili da mi postave pitanja kao što su: “Je li bezbedan seks sa ženom dok ima menstruaciju?” “Jesi li ti kurva?” “Kad dolaziš u Milvoki?” Neželjena mišljenja nepoznatih muškaraca postala su toliko rutinski, banalni deo mog svakodnevnog života kao seks kolumnistkinje i žene na internetu da ih jedva i primećujem dok se bavim svojim stalnim obavezama: obavljam svoj stalni posao, šaljem gole slike prijateljima, teram se da se hidriram i jedem krekere sa sirom sa bilo koje površine. A opet sam oduvek bila perverzno radoznala u vezi s ovim muškarcima, naročito onima koji mi se obrate sa zabitih mesta kako bi mi rekli: “da razmenimo fotke?” Ponekad mi šalju fotke svojih kara, a kad to urade, uzgred budi rečeno, gotovo nikad ne znaju iz kog ugla najbolje izgledaju. Moj DM je počašćen najmanje šačicom fotki kara svake nedelje od muškaraca koje nikad nisam srela — a najverovatnije nikad i neću.

Pitam se: šta je najbolje čemu se oni nadaju? Da ću im poslati golišavu fotku i adresu svog doma, gde ću ih čekati u svojoj kadi, dok je otpanjena Lil Wayne-ova “How to Love”? Jesu li oni poremetili pameću? Ja sam ona vrsta žena kojoj je prijatno kad je neko muva samo kad je radnik sa benzinske pumpe pita da li želi više mesa u sendviču — ali to nije razlog zašto sam skandalizovana neželjenim fotkama kara.

Prvo i prvo, slanje vaših genitalija nepoznatim ženama nema šanse da se računa kao “muvanje”. Dalje, pitam se kako ovi muškarci vide sopstvene inicijative za upoznavanje i druženje. Da li ih doživljavaju kao donekle smeo ali potencijalno efikasan potez, koji ih ne košta ništa ali i dalje uzbuđuje primaoca, bilo da im odgovorim ili ne? Ispostavlja se da — da.

Kad dobijem fotografiju u DM na Tviteru ili Instagramu od nekoga koga ne pratim, imam opciju da pritisnem blurovani boks kako bih videla fotku ili da u potpunosti odbijem poruku. Kao seksualna naučnica i samo-saboter, uvek kliknem. Kad je to penis, odmah ga obrišem, gotovo instinktivno, i onda danima potom razmišljam o muškarcu za kog je zakačen taj ud. Šta ga je načinilo takvim? Šta je želeo da postigne — i da li ga je to ikad dovelo do uspeha? I zašto nije izbacio tu prljavu majicu iz kadra pre nego što je napravo fotografiju? (Malo umetničke režije ume mnogo da postigne.) Ove nedelje sam dobila blurovanu fotku od muškarca, kao i predlog, “da razmenimo gole fotke?” Kliknula sam na fotku da je vidim, iako je bilo očigledno da se radi o genitalijama. I bile su genitalije, zaista.

Morala sam da saznam odgovore.

(Uzgred budi rečeno, pre nego što pođemo dalje, zato što znam da ljudi odustanu od čitanja kako članak krene da se razvlači: dobronameran savet za momke koji ovo čitaju kod kuće: niko ne želi da vidi penis koji nije tražio ili izrazi želju da ga vidi u sklopu nekakve duge, uzajamno dobrovoljne seksualne igre.)

Prvo sam želela da znam: da li je ovaj lik već slao svoj penis nasumičnim ženama pre mene i, ako jeste, da li mu je ikad uspelo? Njegov odgovor me je potresao do same suštine mog bića.

Stopa uspeha je 2/5. Četrdeset odsto. MOLIM? Dakle, ova vrsta ponašanja se odobrava? Nisam mogla da procenim da li samo pokušava da se opere i/ili me impresionira moćima ubeđivanja svog penisa. Ali sad sam morala da prokljuvim šta znači “uspeh” u ovom kontekstu.

U vezi s jednom stvari je bio u pravu — slanje kite zaista uspe da se istakne u mnoštvu drugih poruka. Zaista dobijam mnogo poruka i ne odgovaram na većinu, mada se trudim da pročitam što je više moguće njih kako bih mogla da opipam puls Kulture. Ali ono što me je najviše šokiralo ovde jeste da je on mislio da je to njegovo najbolje obeležje — penis je kruna međunožja, Florida stidne kosti — koje može da ponudi u gradnji temelja neobavezne seksualne veze.

Rekao mi je da to nije njegova uobičajena strategija a nije me nužno smatrao ni “nasumičnom ženom”, zbog moje seks kolumne. (On kaže da su druge “četiri” žene bile devojke pred internet kamerama ili seksualne radnice u nekom svojstvu.) To me je totalno porazilo — bio je to podsetnik na sveobuhvatnu percepciju da ljudi koji se profesionalno bave seksom ne zaslužuju osnovnu pristojnost i prizivaju kasnovečernja obraćanja. Muškarci na internetu imaju izričit luksuz da me ne doživljavaju kao stvarnu osobu, već kao eksperimentalnu metu za njihov jednosmerni flert i inovacije u šemama za drkanje. (Muškarci uvek pokušavaju da prošire prostor za drkanje.)

Ako su me godine pisanja o seksu naučile nečemu, to je onda da mnoge muškarce uzbuđuje ženino samo pominjanje seksa, a kamoli njene žestoko opisne kolumne u kojima, sasvim često, gura razne predmete u sebe. I zato je odlučio da je verovatnoća da se napalim na njegov neželjeni penis mnogo veća nego mogućnost da se naljutim ili zgadim. Ili, čak i ako zna da šanse nisu u njegovu korist, i dalje je bio spreman da rizikuje da budem povređena.

Rekla sam mu da je, za mene, dobijanje nasumične fotke kare dehumanizujuće. Izvinio se. Razmenili smo nekoliko poruka i bio je iskren prema meni zašto je to uradio: zaista je želeo da ugovori redovnu seks šemu sa mnom. Ohrabren našim jednočasovnim razgovorom, pitao me je da li i dalje možemo da dogovorimo nešto. Rekla sam mu da ne možemo, bespovratno je uprskao stvar, ali sam mu se zahvalila na tome što je izdvojio vreme da mi objasni psihologiju svoje strategije.

Vredi napomenuti da nasumični ljudi nemaju isključivi monopol na neželjene fotke kara. Slaće vam ih i muškarci koje poznajete. Početkom 2013. godine, nakon nedelju dana flertovanja kroz poruke, muškarac sa kojim sam se "mečovala" na Tinderu poslao mi je snimak ejakulacije njegovog penisa, bez ikakvog podsticaja na to. Video snimak! Nikad se nismo sreli uživo – niti ćemo, sve do prošle godine, kad sam ga zamolila da se nađemo u bruklinskom parku za šetanje pasa kako bih mogla da ga pitam: Zašto, pobogu?”

“Nešto u vezi s tobom me pali i osećao sam se krajnje opušteno sa tobom”, rekao je on. Pitala sam ga da li mu je to što pišem o seksu zvučalo kao pozivnica. “Delimično”, rekao je. “Ali mislim da imamo mnogo toga zajedničkog. Bilo je to više nego seksualno u smislu opuštenosti. Imam osećaj da nisi neko ko osuđuje druge i da si prilično otvorena.”

Iznova i iznova, muškarci sa kojima sam se suočila zato što su mi slali neželjene fotke kara nisu bili spremni da taj čin dožive kao uznemiravanje; oni su insistirali na tome da je to bio samo nekonvencionalni metod udvaranja, makar dok ne nađem vremena u svom danu da im saopštim: “Ovo je loše.” A onda se osećam još lošije zato što sam izgubila dva minuta koja sam mogla da utrošim na brojanje nabora na njušci mog mopsa.

Velika većina žena sa kojima sam razgovarala za potrebe ovog članka koje su prijavile da su dobijale nasumične fotke kara rekle su mi da se osećaju grozno i oskrnavljeno, a ja samo mogu da potvrdim da je zaista tako. Jedna žena mi je preko Tvitera ispričala da se muškarac kog je jedva poznavala u srednjoj školi ponovo pojavio u njenom životu godinama kasnije, preko fotke kare. “Dođem kući sa trčanja posle sjajnog dana na poslu”, rekla je ona. “Spremam meksičku večeru. Bacim pogled dole na svoj telefon i vidim da imam DM na Instagramu i eto ti ga. Pitam ga da li je to neka greška, nadajući se da će on biti u fazonu: 'Oh Bože, pogrešio sam osobu ili tako nešto.' Kaže da nije. Kažem: ‘Onda bih volela da čujem objašnjenje za ovakvo ponašanje.’ On kaže: ‘Svrati do mene pa ćeš saznati.’ Poludela sam. Pokušao je da se opravda time da je bio pijan. Potom je pokušao da mi proda sledeću žvaku: ‘Ne volim baš mnogo sebe u ovom trenutku. Sada vidiš zbog čega.’"

Čovek je stvarno mislio da će da se kresne. A kad ga je odbila, umesto da se izvini za svoje ponašanje, predstavio je sebe kao žrtvu. Za mnoge muškarce, čini se, slanje kare deluje kao manji rizik nego, na primer, pokušaj dolaska do seksa ili ljubavne veze na otvorenije načine, kao što su reči ili pregledi Instagram storija.

“Slanje fotki kara može da se doživi kao pokušaj doživljavanja oblika povezivanja i intimnosti 'nižeg rizika'", rekla je za Eskvajer psihološkinja Sara Dejviz. "Nešto za čim svi imamo duboku, ljudsku žudnju. Ali na ovaj način on može da se zaštiti veoma muževnim fizičkim oblikom, bez rizika da ispadne previše emotivno ranjiv. Elemenat straha od odbijanja je prirodan, ali ako je to odbijanje samo reakcija na komad mesa, onda je to verovatno podnošljivije nego ako se radi o značajnom delu njegovog identiteta."

U blog postu koji je citirao Gardijan, jedan profesor psihologije sa Harvarda sugeriše da je najverovatnije objašnjenje za fenomen slike kare taj da “muškarci naprosto pogrešno tumače zainteresovanost žena za dobijanjem fotografija njihovog spolovila”, mada egzibicionizam može samo to još više da ohrabri. Ovo je provereno tako.

Tokom mog istraživanja za ovaj članak, čula sam jednu inspirativnu priču o ženi koja je povratila moć nakon što je videla kare koje nije želela da vidi. Uspela je da pretvori neželjene fotke kara u biznis, prodajući muškarcima koji su joj ih slali “bezobraznu” pretplatu na njen privatni Snepčet nalog i dobro zaradila na njima. “Nasumična fotka kare na Tviteru je način kako pronalazim ljude koji će platiti moju pretplatu”, rekla mi je ona.

Mislim da je to predivno. Koliko je retko da svi nešto dobiju?

Još na VICE:

Pustila sam da mi moji pratioci na Instagramu kontrolišu život jedan dan

Ljudi iz Srbije kojima su ukrali identitet na internetu

Odgovorila sam muškarcima koji me seksualno uznemiravaju na Instagramu