FYI.

This story is over 5 years old.

Droga

Kako sam postao heroinski zavisnik

„Nije baš da sam živeo na ulici i otimao bakicama tašne.“

Po prvi put sam pio i duvao sa jedanaest godina. Bio sam nov u kraju. Hteo sam da se svima svidim. U srednjoj školi, bio sam onaj mladi muzičar koji misli da je previše kul za sve. Kad su nam u četvrtoj godini dodeljivali zvanja, meni je zapao „najbolji smisao za humor".

Sa 19 godina bio sam na nekoj žurci u Merilendu, i posle previše Džeka Denijelsa pao sa drugog sprata. Pišao sam krv, leđa su me zverski bolela, ali preloma nije bilo. Nekim čudom nisam poginuo. Zamalo sam se izvukao, po prvi ali nipošto i poslednji put.

Reklame

U bolnici su me iznabadali morfijumom. Devojka mi je posle rekla da sam pod dejstvom anestezije zvučao orgazmično, glasnije nego sa njom u krevetu. Taj trenutak nikad neću zaboraviti: osećaj božanstvenog olakšanja širio mi se venama.

Doktori su mi prepisali razne tablete – vikodin, perkoset, oksikodon. Ubrzo sam počeo da ih mrvim i šmrčem, sve u pokušaju da se prisetim onog prvog puta. Tolerancija mi je polako rasla, kao i prepisane doze, pa sam dogurao do 180 miligrama oksija dnevno – šest pakovanja od po trideset miligrama. Nešto kasnije uzimao sam ih po deset odjednom, i preko toga još šest pilula metadona, pa za kraj ubrizgam još krek koji sam rastopio.

Čudno je kako se sve to brzo desi, nisam ni znao da postajem zavisan. Sećam se kad mi je po prvi put ponestalo pilula. Kad sam se probudio, išla mi je voda na usta a leđa su me intenzivno bolela. Nešto ozbiljno nije bilo u redu. Otišao sam i kupio pakovanje Pabst piva, u onim velikim konzervama. Svih šest sam popio i ništa nije pomoglo, ali kad mi je jedan klinac dao svoj perkoset, odmah mi je bilo bolje. Tu sam shvatio da su dva i dva četiri, da mi je loše zbog nedostatka perkoseta, ali čak ni tada nisam imao pojma koliko će mi to upropastiti život. Samo sam pomislio OK, ovo ćeš od sada redovno da uzimaš. Doktoru sam samo rekao da mi treba još, računao sam da će mi biti dovoljno to koliko sam dobijao na recept.

Sve vreme, tolerancija je polako rasla. Kad sam počeo, bilo je dovoljno 5 do 10 miligrama oksikodona da bih se osetio kako treba. Onda je to skočilo na 15. Pa na 20. Pa na 30. Pa na 60. I tako do 300, uzlaznom putanjom. Problem je bio u tome što mi ni 300 miligrama nije davalo isti osećaj kao onih prvih 10. A kad bih sa 300 mg krenuo da padam, priželjkivao sam smrt.

Reklame

Počeo sam da dilujem samo zato što su me ljudi znali kao onog što može sve da nabavi. Mala grupa prijatelja se snabdevala preko mene, ja sam zvek gledao da od njihove doze ostane dovoljno i za mene, što mi nikad nije polazilo za rukom. Morao sam da trošim sve više i više novca na razne droge, što me je sve skuplje koštalo. Živeo sam od jutra do sutra u tom nekom začaranom krugu. Kad nemaš kinte a na ivici si, zoveš sve redom da izmoliš na crtu malo heroina i kokaina da izdržiš sledećih nekoliko sati. Čim to prođe kreneš ispočetka, i tako u nedogled.

Radio sam tu i tamo, ali kao džanki posao sam dosta lako i gubio. Sećam se kad sam bio kelner u jednom restoranu u Vilmingtonu, otišao sam u WC sa tanjirom i kašikom, izmrvio tablete i ušmrkao ih. Kolege su me pitale „Koji ti je kurac, zar ti to tamo šmrčeš pilule?" a meni je sve bilo kao „Pa da, što zar ne rade to i normalni ljudi? Šta firmi smeta ako se ja na brzinu doradim?" Toliko me je to izvitoperilo, nisam znao ni šta mislim.


Pogledajte i VICE film: Lazarevac u paklu droge: Tamo venci, tamo slava


Negde oko 25-26 godine, doktor je odbio da mi prepisuje lekove. Ne sećam se tačno kada, zavisniku se sve godine pretope u jednu. Mislim da su ga moji roditelji zvali i tražili mu da me skine sa recepta. Znali su da sam se pogubio, pa su me drukali kod doktora. U to vreme sam mislio da su najgori šljam na svetu zbog toga.

Heroin se pokazao kao jeftiniji i pristupačniji. Zaradio sam hepatitis C prvi put kad sam se ubo, kod pokojnog ortaka. Delili smo iglu. Kad sam počeo da kombinujem kokain sa opijatima, imao sam utisak da sam i ja mrtav.

Reklame

Prvi put sam pokušao da se skinem tamo oko 28 godine. Možda 27. Nije mi uspelo prvih par puta, morao sam i zatvor da zaglavim da bih se najzad skinuo. Nije baš da sam živeo na ulici i otimao bakicama tašne i tako do – obično su mi roditelji dozvoljavali da živim kod njih. Problem je bio u tome što nikakve snove više nisam mogao da ostvarim. Shvatio sam da starim a da ništa u životu nisam postigao. Sa drogom kreneš zato što ti prija, ali posle nekog vremena više ti nimalo ne bude zabavno. Samo sam sve više jada i bede tovario sebi na vrat. Odlučio sam da moram da probam nešto drugo.

Danas mi je 508. dan od kako sam čist, bez droge i bez alkohola – jedna godina, četiri meseca, i 22 dana. Idem često na grupe za podršku, volontiram, pomažem drugima koji pokušavaju da iz klinika pređu na oporavak, ili sa ulice na kliniku. Pišem pesme o svom oporavku. Mislim da to pomaže ljudima. Na Fejsbuku su se moje stvari vrtele oko 65,000 puta. Prija mi da pišem i tako pomažem drugima, utičem pozitivno na ljude. Često sam u teretani, skinuo sam 60 funti od kako sam se otreznio pa se sad samo doterujem.

Najveći mi je cilj da završim obrazovanje. Hoću da se bavim administracijom u sektoru zdravstva, da radim u nekoj klinici za oporavak narkomana. Trenutno konobarišem u jednom prilično poznatom restoranu u Filadelfiji, služim ugledne građane. Prija mi da budem trezan. Ljudi sad mnogo bolje reaguju na mene.

Još na VICE.com:

Droga u domaćim filmovima

Srbija na spidu: Koliko ga uzimate i šta je zaista u njemu

Probala sam modafinil da vidim u čemu je stvar