Provela sam noć sa mladim Jevrejinom koji bdi nad mrtvima
reportaže

Provela sam noć sa mladim Jevrejinom koji bdi nad mrtvima

Šemira se održava od trenutka smrti pa sve do sahrane, obično noću, u društvu samo preminule osobe. Ne mogu da zamislim mnogo samotniji posao.
11.6.17

Šemira na hebrejskom znači „straža" ili „nadzor". Odnosi se na tradicionalni jevrejski ritual bdenja nad mrtvima. Šemira se održava od trenutka smrti pa sve do sahrane, obično noću, u društvu samo preminule osobe. Ne mogu da zamislim mnogo samotniji posao.

Da bih saznala nešto više o jevrejskim pogrebnim tradicijama, otišla sam sa Elijasom na šemiru u sinagogu na jugu Stokholma. Ne samo što sam naučila svašta o smrti i sahrani, već sam čula ponešto i o tome kako je to biti mladi Jevrejin u današnjoj Švedskoj. Elijas ima 20 godina; jedan je od 25,000 švedskih Jevreja. Radi kao šomrim – izvođač ritualne šemire.

Reklame

„Ne može svako da bude šomrim", kaže Ana Nahman iz Jevrejskog pogrebnog udruženja Švedske. „Ne primamo plašljive. Kad čovek bdi nad preminulim, ne bi smeo da se plaši smrti. Naprotiv, trebalo bi da se raduje što je živ. Takođe, ne bi trebalo da brine o popularnosti – niko mu se neće zahvaliti za bdenje. Zabranjeno je pričati sa živima o ritualu."

Nikad ranije nisam kročila u jevrejsku kapelu, a ni u prisustvu mrtvih. Nisam znala mnogo toga o samoj veri, tako da nisam imala pojma šta me čeka.

Kad smo stigli, Elijas me je poveo u obilazak male sinagoge. U jednoj sobi se telo pokojnika priprema, u drugoj se bdi, a u trećoj – takozvanoj kapeli – se obavlja sama pogrebna ceremonija. U sobi za bdenje nalazile su se samo dve stolice, jedna lampa, i nekoliko knjiga. Bio je tu i prozor kroz koji je trebalo motriti na kovčeg sa druge strane izda. Elijas mi je ponudio da bacim pogled na pokojnika, ali učtivo sam odbila.

Čovek nad kojim smo bdeli rodio se 1935 u Poljskoj. U mladosti je bio deportovan u Sibir. Kasnije se preselio u Palestinu, a u Švedskoj je završio 1994. U sedmoj godini oboleo je od meningitisa, a u dvanaestoj počeo da pokazuje znake autizma i mentalnih poremećaja. Preminuo je u staračkom domu u 82. godini. Nije imao porodicu, pa smo mu Elijas i ja pravili društvo.

Elijas kaže da jevrejska vera nalaže da se prođu određeni koraci od preminuća do pokopa – u periodu šemire. Nekad davno, šomrim je trebalo da štiti telo od pacova i lopova. Danas se bdenjem samo odaje poštovanje. Vera kaže da je duh preminulog nespokojan i zbunjen pre nego što se telo sahrani, zato je običaj da se sahrana obavi već sledećeg dana.

Reklame

Pre sahrane, telo se priprema za večni pokoj – čisti se, pere, oblači u takozvanoj tahara sobi. Taj ritual omogućava da pokojnik ode na onaj svet dostojanstveno, sa poštovanjem. Jevrejin se ne sahranjuje u svakodnevnoj odeći kao što je to običaj u nekim drugim verama, pa i u hrišćanskoj. Umesto toga oblače ga u čisto beli lan. Nakit i ostali ukrasi se ne nose. Jevrejska sahrana naglašava duhovno i onostranu ispred telesnog i svetovnog – smrt ne treba slaviti.

Posle sahrane sledi šiva, jednonedeljni period žalosti. Porodica preminulog ne izlazi iz kuće, ne bavi se ničim, čak ni poslom. Ogledala se pokrivaju, obroci se služe na podu. Sveća gori po ceo dan. Jedanaest meseci kasnije, molitva se izriče tokom svake službe, a na samu godišnjicu sahrane pali se sveća na čitava 24 časa.

Bilo mi je drago što nismo morali da bukvalno držimo pokojnika na oku. Telo je ostalo u kovčegu, a mi smo u susednoj sobi čitali psalme i ostale jevrejske svete tekstove, tek povremeno bacajući pogled kroz prozor koji nas je delio od njega.


Pogledajte i priču o vlaškoj magiji u dokumentarcu VICE Srbija:


Unapred sam se malo informisala pa sam znala da nam nije dozvoljeno da jedemo, pijemo, spavamo, ili koristimo elektronske uređaje, ali nismo se svega pridržavali. Malo me je bilo sramota, posebno zato što mi je bila prva šemira, ali Elijas je rekao da nije problem, da preminulom sigurno ne smeta što gledamo slike na Instagramu ili cirkamo koka kolu. Običaj svečane trezvenosti potiče iz potrebe da se ožalošćeni uzdrže od aktivnosti u kojima pokojnik više ne može da učestvuje.

Ispostavilo se da je šemira savršena prilika za upoznavanje. Otkrila sam da je Elijas već u sedamnaestoj ostavio judaizam. Kaže da u Švedskoj praktično da nema mladih religioznih Jevreja. Mnogi odluče da „batale" religiju zbog previše brojnih pravila. „Moj tata je bivši rabin iz Stokholma, naravno da nije bio zadovoljan mojom odlukom ali s vremenom je prihvatio. Ranije sam se molio tri puta dnevno, sad odem u sinagogu jednom mesečno."

Petak i subota su šabat, dani odmora, znači ništa struja, ništa elektronika. Tih dana se takođe ne vozi i ne jede po restoranima. A restoran koji ne služi košer obroke ionako je zabranjen, nezavisno od dana u nedelji.

Reklame

„Odricanje od vere u judaizmu nije isto kao u hrišćanstvu – ne plaše nas paklom, sve se svodi na društveni pritisak." Iako više nije vernik, Elijas poštuje kulturne vrednosti i tradicije koje prate religiju. „Osamdeset posto mojih prijatelja su Jevreji. Prosto imam više toga zajedničkog sa njima, istog smo porekla, slično živimo. Voleo bih da i decu jednog dana podučim veri i tradiciji, ali ona će sama odlučiti da li im to odgovara ili ne."

Posle podužeg sedenja u mračnoj sobi pored nedavno preminule osobe, počela sam da osećam mir. Zaboravila sam na telefon, prijala mi je tišina, nisam čak ni brinula o tome da li će pokojnik ustati iz kovčega. Što smo duže sedeli i povremeno bacali pogled kroz prozor, to sam se mirnije osećala.

Nisam religiozna, ali ima nečeg lepog u bdenjem nad telom osobe koja je imala tako težak život – kao da ne želimo da bude sam.

U tri ujutru, posle sedam sati bdenja, sve se završilo. Elijas je zaspao pored mene, a i ja sam pomalo dremala. Opet mi je rekao da nema veze, koliko smo izdržali – izdržali smo. Napustili smo kapelu i nadajmo se upokojenog čoveka, i otišli na spavanje.

Piće, dremež, društvene mreže i odlazak pre zore, sve mi je to delovalo kao da odražava ono što Elijas tvrdi, da mladi sve ređe ispovedaju judaizam. Kako se broj tinejdžera vernika smanjuje, možda se i jevrejske tradicije prinudno prilagođavaju.

Još na VICE.com:

Kopači grobova su jedina veza imeđu različitih religija u Rumuniji

Naselje gde su Romi i mrtvi Jevreji prve komšije

Pričanje sa mrtvima je efikasno u žalosti