Ovaj tekst je originalno objavljen na Vice Sports. Ko želi da postane vrhunski fudbaler treba pre svega da bude talentovan i radan, ali od pomoći je i ako umete da komunicirate sa ljudima. Pa opet, postoji jedan čovek koji je daleko dogurao u svetu fudbala iako je gluvonem od rođenja. Upoznajte Džeka Kastelensa, Holanđanina koji trenutno igra za Vanlose u Danskoj.
Džek živi, radi i igra fudbal u Kopenhagenu. Razgovarali smo sa njim preko interneta kako bismo saznali nešto više o njegovom životu.
VICE Sports : Zdravo Džek! Reci nam, kako si stigao do Danske?
Džek Kastelens : Pa, pre svega zahvaljujući bivšoj devojci koja je Dankinja. Upoznao sam je na jednom međunarodnom turniru za gluvoneme u Moskvi, i 2014. sam se zbog nje preselio u dansku. Ona i njen otac su mi pomogli da nađem klub u Kopenhagenu. Odigrao sam jednu probnu utakmicu za drugi tim B93 i direktor je odmah želeo da me potpiše.
Tako si zaigrao u danskoj trećoj ligi, ali to nije potrajalo. Kako to?
Sa trenerom Kimom Spidsbulom, koji me je doveo, imao sam jako dobar odnos. Međutim, nedugo po startu sezone došao je novi trener, i njega baš i nije zanimalo da se sad on tu nešto bavi gluvonemim fudbalerom. Za njega, moj hendikep predstavljao je veliko ograničenje. Tako je on izdejstvovao da ja odem, iako sam po mom mišljenju bio bolji od mnogih tadašnjih saigrača.
Kako si primetio da ne želi da radi sa tobom?
Jednom me je, recimo, izmenio posle pola sata. Takođe, često mi je prebacivao zbog svačega, uvek sam ja nekako bio krivac. Kad bi ga iz uprave pitali zašto me menja, slagao bi da sam povređen ili bolestan. Pamtim jednu utakmicu u kojoj smo na odmor otišli sa prednošću od 2-0, jedan gol sam dao, jedan namestio i bio ubedljivo najbolji igrač na terenu, pa me je ovaj opet izmenio. Niko nije znao zbog čega, i uprava i navijači su bili u čudu.
Moj odnos sa tim trenerom je već bio loš, a onda se desio i jedan mali Fejsbuk incident. Moja devojka je ostavila negativan komentar na jednu objavu mog tima, napisala je nešto loše o nekom mom saigraču. Trener je to primetio, i to je bio kraj svega. Čak me je i okrivio da sam ja to napisao, iako u tom trenutku uopšte nisam umeo da se služim danskim jezikom. Nakon tog događaja, uprava mi je predložila da potražim drugi klub.
I, gde si otišao?
Kim Spidsbul je otišao u Avartu, takođe trećeligaški klub iz Kopenhagena, i ubrzo sam se i ja obreo tamo. Nisu to neke pare, odmah da vam kažem, to je više onako, malo ekstra novca za kućni budžet. Morao sam da nađem još neki "dnevni" posao, i nakon par meseci sam se zaposlio kao pedagog asistent u lokalnom centru za gluvoneme. Nažalost, često sam morao da radim vikendom i noćima, pa sam propustio puno treninga i ispao iz prvog tima. Ubrzo je klub raskinuo ugovor sa mnom, bez i da sam odigrao u zvaničnoj utakmici.
Čini se da su ti prvi meseci u Danskoj bili jako teški za tebe.
Na fudbalskom planu da, ali barem sam imao stalan posao, što u Holandiji nikako nisam uspeo da postignem. Srećom, ubrzo sam našao i pravi klub za mene. Sada igram u Vanloseu, nekadašnjem klub Majkla Laudrupa i osvajaču danskog kupa 1974., u četvrtoj ligi. Stalan sam član prvih jedanaest, iako zbog posla ponekad propuštam treninge. Trenutno smo prvi na tabeli, i ako ovako nastavimo, dogodine igramo viši rang.
Komunikacija sa trenerom mora da je teška ako igrač ne može da ga čuje. Kako prevazilazite te probleme?
Dok sam u Holandiji igrao za FC Brukelen, treneri su mi slali mejlove sa taktičkim uputstvima pred utakmicu. Takođe, par mojih saigrača je znalo znakovni jezik pa su mi "prevodili", ali pre svega sam se oslanjao na govor lica i tela.
A kako se snalaziš sada, u stranoj zemlji?
Uh, danski znakovni jezik je naravno drugačiji od holandskog, tako da sam prvo to morao da savladam, ali bivša devojka mi je mnogo pomogla. Sad umem i da pišem i da čitam, doduše ne još uvek tečno. Međutim, u Danskoj imam tu sreću da stalno imam tumača sa sobom. Država na taj način pomaže gluvonemima.
To je baš lepo. Taj čovek je često uz tebe?
On je tu u klubu non-stop. I kad su treninzi, i kad je slavlje u kantini. Ali, najviše mi znači što je prisutan na svakoj utakmici - pre svega jer se često pokačim sa sudijama. Ja sam prilično fanatičan na terenu, i desi se da se sudija i ja ne složimo oko nečega. Ne umem da govorim, ali umem da proizvedem nekakve zvukove i to se često protumači kao neki vid agresije.
Tako se, naprimer, desi da često dobijem žuti karton zbog "prigovora". Čuj prigovora, pa ja ne znam da pričam! Takođe, nekad i šutnem loptu posle zvižduka, jer dati zvižduk naravno ne čujem. U svakom slučaju, moj tim pred utakmicu uvek predoči arbitrima da sam ja gluvonem. A ako dođe do nekih nesuglasica tokom utakmice, uvek se potrudim da tokom poluvremena kroz tumača objasnim sudiji o čemu se radi.
Kako te protivnici posmatraju?
Od njih dobijam mahom komplimente. Čestitaju mi na dobrim potezima, i drago im je što gluvonema osoba može da igra fudbal na relativno visokom nivou. Ima tu i nekih manje pozitivnih reakcija, ali ne na račun mog hendikepa. Kao što rekoh, veliki sam fanatik, i često umem da iznerviram protivnika. Ali i oni mene, što je sve uostalom deo igre.
Potpuno si u pravu. A kako se slažeš sa saigračima?
Sjajno. Sa momcima iz Vanlosea se družim i van fudbala, tako da smo se tu baš našli. Prošle godine je sa nama bio još jedan gluvonemi fudbaler, Nasor Salim, ali je on u međuvremenu prešao u jedan petoligaški klub jer kod nas nije mogao da se izbori za minute. Bez obzira na to, nas dvojica se još uvek često srećemo po gradu i dobri smo prijatelji.
U Holandiji nisi dogurao dalje od amaterskog fudbala. Jesi li možda imao nekih ponuda da pređeš među profesionalce?
Jedan skaut Fejenorda je došao da me gleda kada sam imao osamnaest godina, ali sam baš u toj utakmici doživeo povredu meniskusa. Nešto kasnije sam sa Brukelenom igrao prijateljsku protiv omladinaca Utrehta - pobedili smo 4-2 i ja sam dao sva četiri gola. Došlo je do nekih kontakata, ali se sve to izjalovilo.
Zašto?
Ah, zato što sam gluvonem valjda. Rob Alflen, moj nekadašnji trener u Brukelenu koji je tada radio u Utrehtu, je hteo da mi pruži šansu, ali se klub na kraju nije složio sa time. Klubovi brzo odustaju od gluvonemih igrača. Komunikacija postaje problem unutar tima, a tumači su skupi.
Da nemam te nedostatke, sigurno bih bio profesionalni fudbaler u Holandiji. Danska treća liga mi nije nikakav problem, pa ni druga rekao bih. Nažalost, nisam više toliko mlad, pa tako sumnjam da ću ikada dobiti šansu na najvišem nivou.
Ti si takođe odigrao puno utakmica za holandsku reprezentaciju gluvonemih. Kako izgleda biti član te selekcije?
Sa nacionalnim timom igram samo mali fudbal, budući da je nivo "velikog" fudbala prilično loš. U malom fudbalu je konkurencija oštrija i nivo igre viši, kvalitetniji. Kako god, odigrao sam puno interesantnih turnira i proputovao svetom. Učestvovao sam na tri svetska i tri evropska prvenstva, igrao u Švajcarskoj, Rusiji, Bugarskoj i Tajlandu. Nekoliko puta sam biran za najboljeg igrača turnira.
Hoćemo li te ikada ponovo videti na holandskim terenima?
Za sada ne. U Danskoj sam dobio ćerku i nemam nameru da se selim. Takođe, ovde imam i posao, a čoveku u mojoj poziciji to dosta znači. Svake godine pet-šest puta posetim Holandiju, pa se tu vidim sa porodicom i prijateljima.
Ostaješ, dakle, u Vanloseu?
Da, kao što rekoh, nadam se ulasku u treću ligu. Moram priznati da sam ovde prilično popularan, i dosta dece mi traži autograme posle utakmica. Ne stižem uvek da treniram, ali sam u odličnoj formi, prvi sam strelac ekipe, i generalno mi dobro ide. Žao mi je što nikad nisam dobio šansu da se u rodnoj zemlji okušam kao profesionalac, ali ponosan sam na sve što sam dosad postigao u životu.