FYI.

This story is over 5 years old.

Tehnologija

„Netikecija“ za početnike: koliko interneta je previše interneta?

Dobrodošli u „Netikeciju za početnike" u kojoj ćemo vas putem sajber-istraživanja naučiti osnovnim, ali vrednim sajber-lekcijama o tome kako da budete bolji sajber-građani.
24.10.15

Ne poznajem ovog tipa, ali izraz njegovog lica (i lica njegove mačke) definitivno govori „Provodim previše vremena na internetu". Fotografija: Flickr korisnik Bil Olen

Dobrodošli u „Netikeciju za početnike" u kojoj ćemo vas putem sajber-istraživanja naučiti osnovnim, ali vrednim sajber-lekcijama o tome kako da budete bolji sajber-građani. Danas pričamo o tome koliko interneta je previše.

Istraživanje: „Kako nalaziš ideje za ovu kolumnu", to je pitanje koje mi niko nikada nije postavio, ali bez obzira, evo mog odgovora: Svake nedelje odem na Gugl, ukucam reč „internet" u polje za pretragu, kliknem na vesti i gledam šta će da se pojavi. Ove nedelje je prvi na redu bio izveštaj iz detroitske bolnice „Henri Ford", u kome se tvrdi da se kod tinejdžera koji su „okoreli korisnici interneta" češće javlja visok krvni pritisak.

Pročitajte i:Kako izgleda kada prvi put koristiš internet

„Okoreli korisnik interneta" se definiše kao neko ko na internetu provodi barem 14 sati nedeljno, u slučaju da ste se pitali da li spadate u tu kategoriju (spadate). „Otkrića dodatno potvrđuju vezu između previše vremena provedenog na internetu sa drugim rizicima po zdravlje, kao što su zavisnost, anksioznost, depresija, gojaznost i izolacija iz društva", piše u saopštenju za štampu koje najavljuje ovu studiju. Jesu li tinejdžeri – naš najdragoceniji prirodni resurs – u opasnosti da izumru zbog previše vremena provedenog pred ekranom?

Šta možemo da naučimo: Kao prvo, 14 sati na internetu nije ništa. Svako ko ima konvencionalan kancelarijski posao u suštini provodi na internetu osam sati dnevno, pet dana nedeljno. Kada tome dodate količinu vremena koju ta osoba provede zezajući se telefonom, i na internetu kod kuće, posle posla, može lako da ispadne da smo na netu 50 do 60 sati nedeljno.

Reklame

Naravno, ne radi se o tome da internet izaziva visok pritisak kod dece preko Vajnova simpatičnih rakuna, ili postova na Tumbiru sa oznakom #cisprivilege – izgleda da je problem u tome što nam se dok pretražujemo informacije na superbrzom internetu telo topi kao želatin na suncu. Zbog toga je Andrea Kasidi-Bušrou, vodeća autorka studije, uključila neke savete u saopštenje: „Važno je da mladi prave redovne pauze u korišćenju kompjutera ili smartfona, i da se bave nekom fizičkom aktivnošću".

Naravno, svi nam, od Mišel Obame do naših očeva, govore da treba da smo fizički aktivni, ali to ne znači da greše. Ako u svom životu imaš nekog tinejdžera, nateraj ga da se skine s interneta i da čita knjigu. Smoriće se i izaći napolje, garantujem.


Pogledajte i posetu VICE-a južnokorejskoj ustanovi za odvikavanje od video igrica:


Istraživanje: „Zavisnost od interneta" zvuči kao izmišljotina u rangu sa „čokoholizmom". Ali trenutno je, što kažu, „in", kao što se može videti u članku Vintera Rosa u „Njuzviku", 2009. godine.

Po Rosovom mišljenju, zavisnost od interneta je njegovog brata dovela do toga da živi u šatoru pored autoputa u Oregonu, da se hrani preko tačkica i da krade vreme za kompjuterom u kompjuterskoj laboratoriji državnog Univerziteta u Oregonu. Ros piše kako je gledao svog brata kako su mu „oči fokusirane na ekran kompjutera, i sklanja pogled sa njega samo kada treba da podgreje ručak u mikrotalasnoj pećnici. Igra igrice kao što je World of Warcraft, ali takođe ima otvorenu i stranicu RSS fidova od koje mi se vrti u glavi, prepunu blogova koji ga zanimaju, novih sajtova i drugih pipaka u sajber-svemir". Njegova priča je mračna. „Znam da će beskućništvo na kraju ubiti mog brata", piše Ros. „Obuzet je kompjuterima već skoro dvadeset godina. Možda je izgubljen slučaj".

Reklame

Šta možemo da naučimo: Definitivno postoji granica između „prečestog korišćenja" i zavisnosti kada je u pitanju internet, i bude veoma jasno kada je neko pređe.

Istraživanje: Jedna od stvari koje se Ros dotakao u svom članku za „Njuzvik" je „reSTART", ustanova za rehabilitaciju od interneta koja se nalazi u okolini Sijetla. Ona nudi program koji traje od osam do dvanaest nedelja, tokom koga učesnici predaju sve svoje tehničke uređaje i borave na predivnom pošumljenom imanju, učestvuju u „avanturama u divljini", kao što su kampovanje, planinarenje i vodeni sportovi. Ona je za internet-zombije ono što su one fensi rehabilitacione ustanove u Malibuu za Skota Disika: manje mesto za suočavanje sa demonima i menjanje života, a viša agresivno prijatno mesto za skidanje (ili ištekavanje) na neko vreme, i za ponovno povezivanje sa ostatkom čovečanstva, umesto sa dnom flaše „Patrona" ili sa svojim smartfonom. Prema „Hafington postu", sve to košta 25.000 dolara.

PREPORUČUJEMO: Pakleni dani izbeglica na granicama Evropske Unije

Šta možemo da naučimo: Internet predstalja različite stvari različitim ljudima, ali u suštini, to je mašina koja ti dopušta da se prikačiš na bilo koji stimulus za kojim tvoji neuroni čeznu. U najgorem slučaju, stvoriš svoj mali, hermetički zatvoreni svet i izgubiš se u njemu. To može da znači da igraš World of Warcraft 18 sati dnevno, može da znači da si belac koji stvarno voli da se prepire o rep muzici sa drugim belcima na Tviteru. U oba slučaja, ti mali svetovi tim ljudima veoma prijaju – udobni su, i dovoljno mali da bi čovek lako mogao u njima da stekne neki ugled. Problem je u tome što taj ugled ide nauštrb svega ostalog, uključujući i nečiju perspektivu, zdravlje i ostale ukućane. U tim prostranstvima ima mnogo zečjih jama, i izvući se iz jedne od njih može da bude skup proces.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu