Prevoj Djatlov u Rusiji, najčudnija nerešena misterija prošlog veka
Ova fotografija je razvijena sa pronađenog filma i prikazuje grupu pre njihovog poslednjeg kampovanja 2. Februara, 1959.
fenomeni

Prevoj Djatlov u Rusiji, najčudnija nerešena misterija prošlog veka

Te kobne noći, 2. februara 1959. godine, članovi grupe su po svemu sudeći rasekli šator iznutra i izašli u tundru, obučeni isto kao kada su otišli na spavanje.
29 Oktobar 2015, 9:30am

Na prvi pogled, ono što danas zovemo „incidentom u prevoju Djatlov" ne deluje nimalo neobjašnjivo: od desetoro skijaša, devetoro je poginulo prelazeći planinsku stazu pod tešku vremenskim uslovima; temperatura je dosezala -30 stepeni Celzijusa. Ali od detalja koji se mogu naći u dnevnicima preminulih kao i u zvaničnim zapisima ruskih istražitelja, zastaje dah. Te kobne noći, 2. februara 1959. godine, članovi grupe su po svemu sudeći rasekli svoj šator iznutra i izašli u tundru, obučeni isto kao kada su otišli na spavanje.

Tri nedelje kasnije, pronađeno je pet leševa, od kojih su se neki nalazili na stotine metara od logora. Istražiteljima su bila potrebna još dva meseca da bi otkrili i tela preostalih četvoro skijaša, koji su iz nekog razloga nosili odevne predmete svučene sa prethodno otkrivenih tela. Laboratorijski je ustanovljen visok nivo radijacije u odeći. Uprkos tome, kao i činjenici da su na nekim telima otkrivene teške povrede unutrašnjih organa (frakture lobanje, slomljena rebra), zaključeno je da je u pitanju bio nesrećan slučaj, a istraga je ubrzo obustavljena.

Pročitajte i: Kazahstanci masovno padaju u san bez ikakvog razloga

Ekspediciju su činili studenti Tehničkog univerziteta Uralske oblasti, iskusni po pitanju opstanka u prirodi. Organizator, dvadeset-trogodišnji Igor Djatlov, nameravao je da istraži padine vrha Otorten u severnom delu Urala. Krenuli su na put 28. januara 1959. Juri Judin, jedini preživeli član ekspedicije, razboleo se pre nego što su zašli duboko u divljinu pa je ostao u obližnjem selu, a preostalih devetoro članova je produžilo. Sudeći po fotografijama koje su istražitelji razvili sa rolni filma u posedu preminulih, Djatlovljeva ekipa ulogorila se u predvečerje drugog februara u podnožju planinskog vrha nedaleko od Orotena.

Ovaj vrh lokalno etničko pleme Mansi zove Kolat Sjakl, što u prevodu navodno znači „planina mrtvih", ali kad je ovaj slučaj u pitanju, takve sablasne detalje treba uzeti sa dozom skepse. Ipak, odluka da se ekspedicija ulogori na samoj padini nema smisla. Bili su udaljeni tek oko kilometar od oboda šume, koja bi im bila kakvo-takvo skrovište dok je temperatura ispod nule. Nije delovalo kao da im nedostaje vremena, tako da je teško shvatljiva (mada ne i neodbranjiva) odluka da se šator podigne na goloj ledini umesto među drvećem.

"Djatlov verovatno nije hteo da izgubi taj kilometar vrativši se do šume, ili je hteo da ekipa uvežba logorovanje na otvorenom pre nego što krenu uz planinu," rekao je Judin

Uz planinu se ipak nisu popeli. Djatlov je ranije izjavio da bi njegova ekipa trebalo da se javi do 12. februara iste godine, ali da bi možda mogli da se zadrže i nešto duže. Tek oko dvadesetog je podignuta uzbuna, a logor su 26. februara otkrili dobrovoljci i spasioci.

Po dolasku zvaničnih istražitelja, ustanovljeno je da je šatorsko platno bilo rasečeno sa unutrašnje strane. Pronađeni su otisci stopala koji su ukazali na to da je osmoro ili devetoro ljudi izašlo iz šatora i uputilo se niz padinu, u pravcu šume. Istražitelji navode da su neka od lica bila bosonoga ili samo u čarapama. Drugim rečima, navrat-nanos su se iskobeljali iz šatora i sjurili nizbrdo kroz sneg, iako nikakvih tragova nasilja ili prisustva drugih ljudi nije bilo na vidiku.

Prva dva tela pronađena su na obodu šume, ispod džinovskog bora. Ne zaboravite, drveće je raslo tek kilometar niže od logora. Istražitelji navode da su tragovi nestali na trećinu puta između logora i šume, ali pretpostavlja se da su ih izbrisali vremenski uslovi tokom tri nedelje koliko je prošlo od incidenta do početka istrage. Pomenuta dva tela imala su samo donji veš na sebi, i ništa od obuće. Izveštaji kažuda su grane bile visoko izlomljene, što sugeriše da je neko pokušao da se popne uz drvo. U blizini je neko pokušao da zapali vatru.

Sledeća tri tela, među kojima je bilo i Djatlovljevo, pronađena su između logora i pomenutog drveta; sudeći po položaju, delovalo je kao da su pokušali da se vrate do logora. Jedan od ove trojice, Rustem Slobodin, imao je frakture lobanje koje su lekari ispitali i zaključili da nisu bile smrtonosne; svo petoro umrlo je od hipotermije.


Pogledajte novi dokumentarac VICE Srbija o divljim tragačima na istoku Srbije:


Dva meseca kasnije, preostala četiri tela otkrivena su duboko u snežnim nanosima unutar jaruge stotinak metara niže od velikog drveta. Ako se zanemari neobjašnjivo ponašanje prethodno navedenih petoro članova ekspedicije, ovo četvoro je najgore prošlo. Pretrpeli su smrtonosne unutrašnje povrede iako na površini tela nije bilo tragova. Kod jednog od preminulih, Nikole Tibo-Brinjolela, uočene su frakture lobanje. Aleksandru Zolotariovu su rebra bila smrskana, kao i Ljudmili Dubininoj kojoj je pride nedostajao jezik.

Nije isključeno da je ova četvorka pokušala da nađe pomoć – iako su se nalazili bogu iza nogu, pod temperaturom daleko ispod nule, bez ikakve zaštitne opreme – pa je slučajno pala u jarugu. Ali to ne objašnjava šta se desilo sa jezikom Dubinine. Neke teorije su sugerisale da je grupu napalo pleme Mansi, ali patolozi su ustanovili da je prevelika trauma naneta unutrašnjim organima da bi čovek mogao da bude uzrok, posebno bez površinskih tragova na telu.

„Bila je u pitanju sila ekvivalentna

saobraćajnoj nesreći," izjavio je Boris Vozroždeni, jedan od doktora koji su radili na slučaju, navodi se u arhivskim dokumentima kojima je Tajms imao pristup.

Slede još čudniji detalji. Poslednjih četvoro bilo je bolje opremljeno nego petoro prvobitno pronađenih; po svemu sudeći, delimično su razodenuli leševe svojih saputnika i ogrnuli se njihovom odećom pre nego što su počeli besciljno da lutaju divljinom. Zolotariov je, na primer, nosio kaput i šešir koji su pripadali Dubinini, dok je ona oko stopala obmotala deo vunenih pantalona svučenih sa leševa pronađeni ispod bora. Dodatnu misteriju predstavlja činjenica da je testiranjem utvrđeno da je odeća koju je ova četvorka nosila bila radioaktivna.

Radioaktivnost je teško obrazložiti, ali za sve ostalo vezano za ovaj slučaj postoji objašnjenje smislenije od vanzemaljaca i nuklearnog testiranja koje ljudi često navode. „Paradoksalno svlačenje" je fenomen zabeležen kod žrtava hipotermije, a isto važi i za delirijum. Najrazumnije objašnjenje za ovu nesreću je lavina koja je zatrpala originalni logor, što objašnjava rasečen šator a sasvim moguće i povrede koje su pretrpeli. Ako su proveli neko vreme pod snegom, hipotermija je verovatno već počela da deluje, što bi moglo da objasni zašto su kasnije pošli da traže pomoć potpuno neopremljeni. Naravno, pošto je uzrok smrti prvih petoro članova ekspedicije bilo smrzavanje, ovaj scenario ima najviše smisla.

Ali radioaktivnost odeće preostalih četvoro je zaista čudna, kao i instrukcije vlasti istražiteljima. Dokumenti vezani za ovaj slučaj bili su zaštićeni od kako je on stavljen ad akta, a pečat je skinut tek tokom devedesetih. Mene slučaj odavno zanima i pokušao sam da dođem do novih informacija, ali zahtevi na osnovu zakona o dostupnosti informacija koje sam uputio kroz razne američke obaveštajne agencije prošli su bez rezultata. Uzrok incidenta i dalje je predmet nagađanja, ali izjave koje je glavni istražitelj Lev Ivanov dao u vreme kad su dokumenti najzad bili obelodanjeni samo čine slučaj još čudnijim.

Ivanov je prvi uočio da su leševi i oprema bili radioaktivni; Gajgerov brojač koji je poneo sa sobom oglasio se već u blizini logora. Takođe kaže da su mu sovjetske vlasti naredile da slučaj pod hitno zaključi iako su svedočenja o „svetlećim loptama na nebu" počela da pristižu iz okoline Urala u februaru i martu 1959.

„Sumnjao sam još tada, a danas sam gotovo uveren da su te leteće lopte bile direktno vezane za smrt tih ljudi," rekao je Ivanov za kazahstanske novine „Lenjinski Put".

Tridesetak milja od Djatlovljeve grupe kampovala je druga grupa studenata i prijavila slične atmosferske fenomene. U zvaničnoj izjavi, jedan član je naveo da je video „...blistavo telo kružnog oblika kako proleće iznad sela u smeru jugozapad-severoistok. Disk je bio negde veličine punog meseca, okružen koronom plavo-bele boje koja je povremeno bljeskala, kao munja u daljini. Pošto je telo nestalo iza horizonta, nebo je iz tog pravca svetlelo još nekoliko minuta."

Vodeća teorija koja uzima u obzir tajnovitost, radioaktivnost, i izgled nekih od leševa ("duboko pocrneli" kako ih je opisao izvesni mladić na jednoj od sahrana) glasi da je ekspedicija nekako nabasala na područje u kom je sovjetska vojska vršila testiranje. Ipak, čak i ako je ovo tačno, šta je moglo da izazove povrede uočene na članovima ekspedicije ostaje nepoznato.

Moguće je da je jedan od članova video nekakva luda svetla na nebu, pa su se svi uplašili i potrčali iz šatora glavom bez obzira, ali nigde u oblasti nisu uočeni tragovi eksplozije, tako da nema govora o testiranju nuklearnog oružja. U svakom slučaju, zračenje ne objašnjava frakture lobanje. Na nekim članovima, pad u jarugu bi to mogao da objasni, ali ne zaboravite da su frakture primećene i na Slobodinu koji je preminuo u povratku u logor.

PREPORUČUJEMO: Sva lepota Beograda osamdesetih godina je na ovim fotografijama

Činjenica da su pokušali da zapale vatru u blizini drveta sugeriše da su bar neki članovi grupe i dalje imali kontrolu nad svojim postupcima, a psihoza nije bila zabeležena kao jedna od nuspojava vezanih za hipotermiju ili radijaciju. Sa druge strane, kako to da su se dali u beg i zaboravili na opremu u logoru? Dakle, da li je u pitanju nesreća ili zataškavanje? Verovatno je najbolje držati se jednostavne verzije: studente je zatrpala lavina, pa su oni u delirijumu izazvanom hipotermijom pokušali da pronađu pomoć. Lavine se kreću izuzetnom silinom, i vrlo lako bi mogle da izazovu povrede unutrašnjih organa nalik onima koje su uočene kod nekih članova ekspedicije.

Pa ipak, manjak pouzdanih zaključaka zvanične istrage ostavlja ovaj incident kao omiljenu temo raznih teoretičara zavere i lovaca na vanzemaljce, a priča jeste prilično neobična. Istražitelj Ivanov je u međuvremenu preminuo, tako da dokazi kojima javnost sada raspolaže – a novih verovatno neće biti iako se neki zalažu za novu istragu – nisu dovoljni da dokažu bilo kakvu alternativnu teoriju. Misterija Prevoja Djatlov verovatno nikad neće biti rešena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu