FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Svi poslovi na kojima su me izrabljivali u Srbiji

Hoću da radim, zaista hoću. Ne bežim od posla i ne omalovažavam nijedan pošten posao (kliše).
16.9.15

Foto: Katy Warner / Flickr

Hoću da radim, zaista hoću. Ne bežim od posla i ne omalovažavam nijedan pošten posao (kliše). Hoću sebi da kupim nove patike, telefon. Hoću da otputujem na more, planinu. Hoću da se skinem kevi s grbače, hoću sa 25 godina da imam svoj dinar. Imao sam ga i sa manje godina, doduše.

Pitanje je – gde da radim, i pod kojim uslovima. Od jutra do mraka za neku bednu crkavicu? Gledam ljude kako se snalaze i šta sve rade. Diplomirani programer koji prodaje usluge neke firme za malo više od 20 soma mesečno. Diplomirani inženjer koji vozi GSP. Bakica koja prodaje cveće ispred Futoške pijace, jer od penzije ne može da sastavi kraj s krajem.

Reklame

Radio sam i ja svašta, bio izrabljivan, maltretiran, bedno plaćen. Da li živimo u kapitalističkom sistemu? Ne, ovo je ipak robovlasništvo. U potrazi za poslom, gde se u 90 odsto slučajeva traže programeri i komercijalisti (da, da – to su oni jadni ljudi koji će da idu od vrata do vrata i da vam uvaljuju sve i svašta ne bi li se prehranili), reših da se osvrnem na par poslova koje sam i sam radio:

METLICE

Do jaja šljaka kad ideš sa ekipom jer vam je dosadno i noćna mora kad te keva časti angažmanom na metlicama kao nagradom za sjebanu godinu. Ja sam iz ove druge grupe, očigledno.

Ustajanje svaki dan u 4, vožnja smrdljivim, poluraspadnutim autobusom, iživljavanje nadređenih kad nešto preskočiš, buđavi sendvič sa podrigušom koji je u tom momentu bolji od bilo kog roštilja, slušanje bapskih priča u povratku. Ipak, kad je pala kinta i kad sam odradio svoj „dug" za sjebanu godinu i častio se pirsingom i tetovažom, sve malopre navedeno mi se činilo nebitnim. Sledeće godine, keva je opet bila u fazonu da me nezasluženo časti istom šljakom, but fuck that shit!

Foto: fishhawk / Flickr

Pročitajte još: Zašto bi trebalo da nađeš posao preko leta

KIRBI

Jebem ti. Izdržao sam čitavih nedelju dana, a toliko avantura imao da mi se činilo kao da je prošlo pet godina. Prvo obećaju basnoslovne zarade, pa ti tri dana ispiraju mozak o čudesnoj spravi koja će ti život učiniti bajkovitim i sve ti se tada, kad imaš 18 godina, čini realnim i dojajnim.

Reklame

E, onda kreneš da investiraš u sopstveni mentalni poremećaj. U košulji, pantalonama i sakou vučeš kutijetinu od vrata do vrata, na 40 stepeni. Smaraš ljude, daviš, moliš da te neko pusti da odradiš prezentaciju. Naletiš na kul bakicu kojoj je crkao usisivač, pusti te unutra i zamoli da joj usisaš stan dok ti ona skuva kafu i ohladi pivo. Onda odradiš to i sedneš sa bakicom, popiješ kafu i pojedeš sendvič, ispričaš se, pokupiš par životnih mudrosti, i bakica ti da 1,000 kinti, da imaš za pozorište.

Naletiš i na psihopate koji bi da te gađaju nečim jer si ih prekinuo u ručku, dremki, seksu. Tim lider ti je, gle čuda, iskompleksirani cvećar koji je nekim čudom uspeo da proda tri usisivača i dokopa se pozicije, pa ti soli pamet raznim motivacionim mudroserinama u koje ni sam ne veruje. Onda zbog istog tog majmuna zakasniš na poslednji prevoz kući, ostaneš da spavaš na stanici i sutra te zove da te pita što te nema na poslu.

Možda u nekom drugom životu!

__________________________________________________________________

Pogledajte VICE film: Milioni, pesak, beduini: Izbor za mis kamile

__________________________________________________________________

KOMERCIJALISTA NA TERENU

Najsličnije Kirbiju. Radiš za kompaniju koja radi za neku kompaniju. Ustaješ ujutru u pola devet. Srčeš kafu u dva gutljaja, pišaš, tuširaš se, pereš zube, juriš iz kuće da stigneš na sastanak u pola jedanaest. Tu ti ispiraju mozak (opet neka motivaciona sranja) kako je "baš danas najbolji dan za prodaju" i kako ćemo baš danas postati milioneri (scenario se ponavlja iz dana u dan).

Reklame

Završiš sa sastankom i sedaš u auto, krećeš na teren, obično minimum 100 kilometara od firme. Na +/-40 ideš od kuće do kuće, prodaješ ljudima nekvalitetnu uslugu za velike pare. Kad se predstaviš i kažeš iz koje si firme, obično te puste unutra, što sa Kirbijem nije slučaj, u većini situacija. Popiješ neku kafu, eventualno ručaš. Možda i zaključiš neki ugovor. Pogledaš na sat, već je 7. Vreme da se krene kući.

Sedaš u auto, stižeš kući u 9, nekad i 10. Nisi ni za k. Ždereš, popušiš pljugu, istuširaš se i u krevet. Društveni život ne postoji, nemaš vremena. Nemaš vremena drk da baciš. Da li sam pomenuo da je radno vreme od 12 do 7? I onda čekaš…

Čekaš taj deseti u mesecu, da ti legne neka crkavica na račun. Kažem crkavica, jer 14.000 dinara nije plata. Onda popizdiš, daš otkaz i shvatiš da ona riba sa veštačkim osmehom iz kancelarije, koja ti je mesec dana kenjala motivacione poruke, i nije tako simpatična i mila kako se činila. "Zašto daješ otkaz?", pitala me je. Zar ti je potreban odgovor?

KOL-CENTAR OPERATER

Volim rad sa ljudima. Nekoliko ljudi iz mog okruženja mi je reklo da rade u izvesnoj firmi, dobro zarađuju i kako im se čini da bih ja bio idealan za taj posao. Pa, hajde da probamo. Intervju protekao dobro, rekli mi da dođem sutra na obuku koja traje pet dana. Bilo mi je jasno da se radi o klasičnoj prodaji. Ali, daj šta daš, sedeći kod kuće neću zaraditi ništa.

Završio ja tu obuku, dali mi ugovor na šest meseci. Naime, po njihovim rečima, veoma sam elokventan, ljubazan, imam dobru boju glasa, imam dobre pregovaračke sposobnosti – sve što je potrebno za ovaj posao. Bilo mi je zanimljivo prvih par dana. Posle se sve to pretvorilo u rutinu i gledanje na sat kad ću kući. Naslušao sam se ovde svega i svačega. Susreo se sa svim i svačim. Cilj posla je bila prodaja, o čemu su nas svakodnevno podsećali i smarali. "Nije bitno na koji način ćete prodavati, sve dok prodajete", njihove su reči.

Reklame

Zovem. Javlja se žena, predstavljam se, kažem iz koje firme zovem i zamolim da me sasluša. Ispričam joj sve, "pozovem je na akciju" (ne na onu koju mislite, već to u poslovnom svetu znači KUPI, KUPI, KUPI). Žena mi se najljubaznije zahvaljuje uz dodatak kako sam izuzetno ljubazan i prijatan, ali da njoj ništa od toga nije potrebno, jer je obolela od karcinoma i ostalo joj je još par meseci života. Izvinjavam joj se na uznemiravanju, zahvaljujem na odvojenom vremenu i završavam razgovor uz reči "sve najbolje", ma koliko to paradoksalno zvučalo u takvoj situaciji.

Dolazi menadžer do mene i pita me zašto nisam "rešavao prigovor" (nastavak nagovaranja kad vam kažu da nemaju para, nisu zainteresovani, i slično). Kažem mu da je žena obolela, i da joj ne treba ništa, na šta mi on odgovara da njega to ne zanima i da je ona samo još jedan kupac u nizu. Malo je reći da sam bio zgrožen. Odlazim na pauzu i palim tri pljuge odjednom.

Ostajem u toj firmi još nekoliko meseci, pucam psihički jer mi neko visi nad glavom po ceo dan, rezultati mi postaju sve lošiji. Dobijam otkaz.

Ni najmanje mi nije bilo krivo. Nakon toga konkurišem kod jednog mobilnog operatera za poziciju radnika u kol-centru. Kažu mi da iz mog CV-ja vide da imam sve potrebne kvalifikacije, ali me odbijaju zbog toga što živim u Novom Sadu. Jebiga, da ste me pitali, rekao bih vam da imam i smeštaj u Beogradu. Jebiga.

Ovo jeste autor

RADIO VODITELJ

Kao što sam malopre naveo, volim rad sa ljudima, a radio spada u tu vrstu poslova. Mikrofon i studio sam prvi put sreo sa 12 godina, kao voditelj dečije emisije na lokalnoj radio stanici. Odmah sam se zaljubio u taj posao. Kako je vreme prolazilo i kako sam sazrevao, tako sam se zainteresovao i za druge stvari, naučio dosta o snimanju i obradi zvuka, snimanju reklama. Ispekao zanat, tako da kažem.

Reklame

Prolazile su godine, prolazile i radio stanice. Sa 17 sam se našao na nekoj stanici koja je puštala narodnjake. Čak mi ni to nije smetalo jer, ponavljam se, volim radio i bio mi je potreban posao. Otišao na razgovor, snimio pilot, počeo da radim za dva dana.

Radio po 9, 10 sati. Nisam se žalio.

Po ceo dan slušao narodnjake. Nisam se žalio.

Trpeo gazdino izdrkavanje na zaposlene. Nisam se žalio.

Uneo dosta noviteta u program. Nisam bio nagrađen.

Povećao slušanost. Nisam bio nagrađen.

Bio voditelj, urednik, čistačica, kafe kuvarica, baba sera. Ma sve sam bio. Došlo vreme za platu. Dolazi gazda, donosi mi koverat. Smeškam se i smišljam kako ću isto to veče da okupim ekipu i častim ih pivom. Otvaram i brojim. Smejem se. Od muke, naravno. U koverti – 4 crvene. ČETIRI! Moja dnevnica je iznosila 133,33 dinara!

Rukujem se sa gazdom, najavljujem mu da od sutra nema voditelja popodnevnog programa i odlazim. Priča mi kako on nema više para, i kako se i za ovo pomučio. Da napomenem da je u svom vlasništvu imao radio stanicu, neki pokušaj televizije i nekoliko prodavnica. Zove me danima da se vratim, što mi nije padalo na pamet. U jednom momentu mi dolazi kući.

Stresira mi porodicu izjavama "Miloš je koristio internet za terorističke napade u Americi". JEBOTE! Posle sam čuo da je morao da zatvori radio jer niko nije hteo da mu radi za pare koje su više poniženje nego plata, a i RRA mu je oduzela frekvenciju. Nije da likujem, ali…

Nakon par godina prijavio sam se na audiciju za nove radio voditelje na sada najslušanijem gradskom radiju. Prošao par krugova selekcije, bio izabran među više od 250 kandidata. Došao na obuku koju sam i preskočio jer su odmah videli da umem da koristim svu tehniku, da pričam kao navijen i da imam ono nešto što je radijskom voditelju potrebno. Obećali mi kule i gradove. Za početak, dali mi vikend program, a za kasnije "ćemo se dogovoriti".

Radio ja mesec i malo više. Bilo lepo meni, bilo dobro njima. Do momenta kad mi je došao urednik i rekao: "Vidi, nemamo potrebu za vikend programom više. Žao mi je, odličan si voditelj, ali mi nemamo više tu potrebu. Zvaćemo te čim budemo imali nešto za tebe, a ovo što si radio ćemo ti platiti."

I platili su mi, čitavih 5,000 dinara. Nikad me posle toga nisu zvali. Nedavno su opet imali audiciju za voditelje na koju mi nije padalo na pamet da se prijavim. Čuo sam da su odradili identičnu stvar kao i sa mnom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu