Moj život sponzoruše sa elitnog faksa
Autorkin listing na sajtu za sponzoruše. Sve fotografije: autor

FYI.

This story is over 5 years old.

Moj život sponzoruše sa elitnog faksa

Bilo mi je iznenađujuće lako da donesem odluku da počnem da se viđam s muškarcima za novac.
4.10.15

Laž ili istina? Kada tražiš savršeni posao, fokusiraj se na one stvari koje voliš da radiš i besplatno.

Ne ovo pitanje sam odgovorila „istina", tokom poslednjeg semestra na Prinstonu, kada sam počela da tražim savršenu karijeru. To je potpuno odslikavalo moj izbor. Svi oko mene su pravili planove da se presele u Holivud da se okušaju kao glumci, ili su se spremali za naporne razgovore za posao u investicionim bankama ili konsultantskim kompanijama u Njujorku. Na fakultetima kao što je Prinston, svi naglas pričaju o svojim ambicijama i dostignućima, dok o svojim poteškoćama i nesigurnostima jedva da šapućemo, čak i samima sebi. Uskoro je trebalo da odem sa Prinstona, pošto su me ukalupili u pravu renesansnu ženu sa prestižnog fakulteta, spremnu za blistavu karijeru. To se barem očekivalo od mene. Ali moja profesionalna budućnost je ispala neobičnija nego što sam i sama mogla da pretpostavim.

Bilo mi je iznenađujuće lako da donesem odluku da počnem da se viđam s muškarcima za novac. Uvek su me fascinirale priče o poslovnoj pratnji i radnicama u industriji seksa, i uvek sam ih smatrala za srodne duše u carstvu razvrata i sladostrašća. Negde sam razumela da nas seks oslobađa, i na rad u industriji seksa sam gledala kao na uvod u terapiju. Pošto sam završavala psihologiju i pratio me glas agresivne kučke koja voli seks, to mi je delovalo kao logičan izbor.

Pročitajte i: Tumblr mreža za podršku sponzorušama

Biti sponzoruša nije mnogo drugačije od drugih poslova u industriji seksa. Prostitutka, poslovna pratnja, striptizeta, sponzoruša – na kraju krajeva, muškarci ti plaćaju za emotivno i fizičko iskustvo. Različiti nazivi više govore o osobi koja ih daje, nego o samim tim pozivima. Ja lično ne volim nazive „sponzor" i „sponzoruša". Ne dopada mi se dinamika koju sugerišu.

Kada sa nekim imaš trajniju vezu, a većina sponzoruša ih ima, neka određena i uobičajena dinamika se zaista razvija. Ali po pitanju opisa posla, to je jedan od najprivlačnijih aspekata rada u industriji seksa: od svog posla napraviš ono što želiš da bude.

U početku, moje vršnjake je uglavnom zabavljao kada se deklarišem kao sponzoruša, verovatno zato što me nisu shvatali ozbiljno, iako je nekoliko njih izrazilo zabrinutost za moju emocionalnu i fizičku dobrobit. Iako bih se ja ujela za jezik kada bih poželela da izrazim svoju zabrinutost povodom njihovih planova za karijeru, jer ko sam ja da im sudim?

Ispostavilo se da neki od mojih omiljenih klijenata imaju tačno ta zvanja koja su želele moje kolege s faksa. Obično su se bavili finansijama ili pravom, dok je preduzetništvo na jakom trećem mestu. Mislim da imam sreće što mi posao nije toliko stresan kao njihov: moraju da održavaju takav način života, da rade dovoljno naporno, odvajajući retke trenutke za sebe. Meni je draža neizvesnost toga što ne znam gde ću sutra da prespavam.

Putanja moje karijere sponzoruše se kretala slično kao i karijere mojih prijatelja, od potrčka do šefa. Kada smo diplomirali, živela sam sa jednom prijateljicom u njenom rodnom gradu na Floridi. Dok se ona mučila da shvati koja ponuda za posao joj ima najviše smisla, ja sam smišljala kako da zgrnem pare. Imala sam veliku početničku sreću, i privukla sam tri potencijalna klijenta kada sam se prijavila na „Potreban dogovor" – najčuveniji sajt za sponzoruše, koji se hvali „hiljadama članova" i „postavljanjem svojih uslova". Imala sam dva sastanka; jedan od tih tipova me je ispalio, nije došao na ugovoreni sastanak u jednom baru.

Fokus mi je u početku bio da zaradim što više za što manje rada. To je paradoksalno dovelo do toga da sam bila malo plaćena za previše posla. Trošila sam mnogo više vremena i emotivne energije na muškarce nego što sam isprva želela. Jedan od njih je bio niski, debeljuškasti zeka, kose boje peska koji je bio na čelu kompanije u kojoj su pisali seminarske radove za studente. Takođe je bio i premazan svim farbama, i njegov emotivni prtljag me je iscrpljivao. Drugi je bio jedan oženjeni advokat, savršeno učtiv i drag, kome je bilo potrebno samo malo seksualne pažnje, koju je njegova žena prestala da mu pruža. Moji sponzori su bili pravi kliše. Nisam shvatala da ću tim muškarcima pružati nešto više od seksa, da zapravo nisu plaćali za moje telo, već za moju pažnju. Za moju potvrdu. Za iskru u mom oku koja je prepoznavala iskru u njihovom.

To mi je bilo dovoljno da tri godine pauziram sa „sponzorisanjem" i da se okušam u kancelarijskom poslu i u uslužnim delatnostima. Počela sam da živim sa momkom kojeg sam upoznala na faksu i provela dve godine s njim u Čikagu, puštajući njega da plaća stanarinu i hranu, jer sam ja radila kao šankerica i zarađivala tek toliko da imam dovoljno da održavam naviku da pušim travu. Smešno je što smo u vezi koja bi najbolje mogla da bude opisana kao sponzorska oboje bili tako očajnički zaljubljeni. Nismo shvatali da smo razmenjivali pažnju zbog međusobnog potvrđivanja. Jedno drugom smo pomagali da se osećamo kao ljudska bića. Ishod našeg raskida mi je otvorio oči i shvatila sam koliko mnogo ljudi oko mene na svoje emotivne veze gleda kao na transakcije. Moj dečko i ja smo upali u simbiozu, i bila nam je potrebna podrška onog drugog – da nije bilo tako, rastali bismo se.

Sebi sam odredila priličnu malu cenu – 500 dolara po sastanku je bilo dovoljno da privučem muškarce koji su voljni da plate, ali su suviše stidljivi da bi bili zahtevni.

U isti mah, dok sam napredovala od početnice do umereno iskusne sponzoruše, shvatila sam nešto više o tome zašto mi je poziv sponzoruše bio primamljiv: ako radiš to kako valja, imaćeš dovoljno da vodiš svoj sopstveni posao, bez potrebe da pribaviš početni kapital, i bez marketinga.

Prilikom prvog sastanka, „upoznavanja", uvek smo razgovarali o novcu. Sebi sam odredila prilično malu cenu, i zbog toga što mi je bilo apsurdno da tražim 1000 dolara po sastanku, i zbog toga što sam shvatila da ću ako tražim 500 dolara biti u povoljnijem položaju: tako privlačim muškarce koji su u stanju i voljni su smesta da plate, ali su suviše stidljivi, novi u tome, ili previše ljubazni da bi bili zahtevni. Dobijala sam poruke od nekih koji su mi nudili hiljade dolara po sastanku, ali od takvih bih se obično uplašila. Priliv novca je bio postojan, i tarifa mi se nije mnogo menjala otkad sam počela time da se bavim, ali nikada me nije bilo sramota da tražim pare. Retko sam morala da ih tražim, jednom kada se dogovorimo oko cene. Moje iskustvo sa sponzorima je bilo da će ili pokušati da te prevare, što odmah provališ i izbegavaš, ili žele da ti plate što pre. Mnogi od njih iskreno veruju da mi čine uslugu, a možda i ubeđuju sebe da to u stvari nije poslovna transakcija, već razmena, sa obostranom privlačnošću i poštovanjem. Nije me briga šta misle. Ako nisu u stanju da budu iskreni prema sebi po pitanju prirode ove igre, to je njihov problem – iako to često postaje i moj problem, kada raskinu, jer počinju da gaje previše osećanja prema meni.

Fotografija je vlasništvo autorke

Često me zapitkuju oko detalja mog posla. Ljudi imaju neku romantičnu predstavu da je moj posao misteriozan. Cenkanje oko para između onoga koji nudi i onoga koji prima uslugu, kod sponzora i sponzoruša je isto kao i kod bilo kog samostalnog preduzetnika koji ugovara posao. Posao je posao, i osećaj je isti, bez obzira koliku seksualnu konotaciju ima. Kada prvi put tražiš pare, posle ti to ide prirodno.

Kada se sada setim svog zenita kao sponzoruše, mislim da sam želela da mi život bude dovoljno pojednostavljen da imam osećaj da kontrolišem sve njegove promenljive aspekte. Čak su i moje najdublje i najdraže veze funkcionisale po istoj dinamici moći kao i na poslu, i delovalo mi je logično da ih smestim u isti koš. Nisam provela ni godinu dana na poslu u jednoj divnoj makretinškoj agenciji, sa divnim ljudima, a već mi je postalo nepodnošljivo ugodno. Monolitan raspored koji mi je upravljao životom me je uništavao, i ponovo sam počela da pomišljam da se vratim starom poslu. Možda jednostavno nisam pucala dovoljno visoko – na kraju krajeva, severna Florida je mala bara – pa sam potražila potencijalne klijente u Čikagu. Očekivala sam da ću lako da zarađujem. Imala sam osećaj da sam u životu stekla dovoljno iskustva, veza, para, sponzorisanja, kao i izgled alternativne Barbike. Moj OKCupid profil je postalo toliko popularan, da sam morala da isključim notifikacije da bi mi baterija trajala duže. Pomislila sam da ću na prepad osvojiti sponzore Čikaga, okrenuti im svet naglavačke, i istresti im sve pare iz džepova.

Ali u Čikagu nisam upoznala nijednog muškarca koji mi je platio. Bunar je poprilično presušio. Ne znam da li je zimska pustoš imala veze s time, ili je u pitanju bio nedostatak interesovanja, ali intuicija i literarno obrazovanje su mi govorili da je u pitanju samoprecenjivanje. Umesto da sam okružena sponzorima koji me obožavaju i daju mi šta god poželim, u zamenu za mrvice, obrela sam se drhteći u taksiju, pitajući se koliko sam blizu smrti.

Jedan od muškaraca sa kojima sam se smuvala je bio otelotvorenje najgorih strahova mojih prijatelja. Slagao me je čime se bavi, kakav mu je stan i kako se zove, dok je on mene ispitivao o mojoj prošlosti i kada mi je rođendan, da bi video da li sam dovoljno dobra da me uvrsti u svoju kolekciju. Iako je trebalo da budem pametnija, otišla sam kod njega, i igrali smo se oca koji zlostavlja svoju poslušnu ali prestrašenu ćerku, i on me je kupao sapunom za bebe i puderisao mi dupe. Šakom mi je poklopio usta i rekao mi, „U zlostavljanju ima mnogo ljubavi". Preko njegovog ramena sam primetila njegovo literarno delo u nastajanju, pod nazivom „Ubistva lutkica", dok mi je pričao o svojim detaljnim planovima da sastavi harem od svih tipova žena, svih horoskopskih znakova. „Dovešću ti sestricu da imaš s kime da se igraš", rekao je. „Moći ćeš da još radiš sve što ja radim tebi". Tražio je da prespavam kod njega, ali ja sam se postidela i otišla. Kada sam otišla, poslao mi je poruku, „Želim da ovo radiš zato što me voliš, a ne zbog para". Ja sam mu odgovorila, „Da, tatice", a njegove ostale poruke sam ignorisala.

Posle toga sam napustila scenu sponzoruša u Čikagu. Upoznala sam nekog tipa i počela da radim s njim u Njujorku kao instruktor za zabavljanje, primenjujući svoja iskustva sa privlačenjem i interakcijom sa muškarcima, i davajući im savete o njihovim društvenim životima. Na kraju sam se preselila u grad da bih mogla da obavljam posao kako dolikuje, sa svojim partnerom sa kojim sam počela i da se zabavljam. Na nesreću, naša veza i novi planovi za našu firmu su se naglo okončali, u istom trenutku. Sa 25 dolara u džepu i čitavim životom spakovanim u tri kofera, stajala sam na kiši na ulazu u metro i odbijala da pustim suze koje su mi pekle oči. Bio mi je potreban svaki plamičak da bih održala vatru.

Leto koje sam provela u gradu me je transformisalo. Pokušala sam da nastavim da budem sponzoruša, ali oklevala sam da se s bilo kime sretnem. Shvatila sam da ne mogu da verujem svojem unutrašnjem kormilu da će me odvesti do bilo čega zdravog ili bezbednog. Navikla sam da me privlače ljudi koji će da me unesreće. Bila sam toliko oprezna da sam u Njujorku upoznala samo jednog sponzora. Bio je pristojan kompanjon: srazmerno zanimljiv, učtiv, ljubazan i generalno do besvesti fin. Bio je Kanađanin, naravno. Nikada nisam upoznala nekog Kanađanina koji mi se nije dopao. Jedini problem je što su njegove isplate bile manje nego što mi je bilo potrebno, i plaćao je ređe nego što je trebalo, pa mi nije bilo žao da se oprostim s njim kada me je konačno isplatio.

Oni su bili emocionalni paraziti, koji su svoj ego hranili mojim orgazmima.

Pošto Njujork nije bio unosan za mene, zgrabila sam priliku da se preselim na jug Kalifornije. Kada sam stigla tamo, zaklela sam se da neću biti sponzoruša, ali posle šest meseci mi je zatrebao novac, kao i mesto za pisanje. Uvalila sam se jednoj prijateljici u San Francisku, i ponovo se ulogovala na svoj profil „Potreban dogovor". Ovog puta mi je bilo drugačije. Sloboda, fleksibilnost i spekulativna priroda posla sponzoruše su me idalje privlačili, i bila sam sigurna da ću umeti da igram igru u svoju korist.

U San Francisku sam donekle mogla da biram sa kakvim muškarcima ću se sastajati. Moj život sponzoruše je tog proleća bio zanimljiviji i unosniji nego ikada ranije. Odgovarala sam na poruke i birala profile koji mi se dopadnu pijući jutranju kafu, a onda bih sa onim sa kojim treba da se vidim odlazila na ručak, ili na popodnevno piće.

PREPORUČUJEMO: Vinjak od Srbije do Tokija

Iako sam konačno ovladala zanatom sponzorše, ne bih rekla da mi je život iole glamurozniji. Pare su dobre, ali lep nakit je postajao manje primamljiv, što sam više shvatala da zapravo predstavlja okove. Nijedan od mojih sponzora ne potraje dugo, bilo zbog toga što se suviše vežu za mene i ne mogu da pomire svoje emocije sa plaćanjem, bilo zbog toga što sam osećala da su emotivni paraziti koji su mojim orgazmima hranili svoj ego.

Njihov odlazak u istoriju se poklopio sa mojim sve manjim zanimanjem za posao sponzoruše. Naučila sam da je posao posao, i muka mi je od toga da radim za druge. Počela sam time da se bavim da bih izbegla zanimanja koja bi me zarobila u kancelariji i iscrpela na korporativnom točku za hrčke. Nikada nisam želela da me posao kontroliše, koji god da je u pitanju. Neko uvek voli da ti izigrava šefa, ako mu dozvoliš. Osećam da je vreme da ja obučem te cipele.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu