FYI.

This story is over 5 years old.

Upoznala sam jedinu cirkusku porodicu u Srbiji

U cirkusu „Medrano", prostrtom po poljani između Hale „Pionir" i Novog groblja u Beogradu, ima nečeg veoma tužnog, i istovremeno veličanstvenog.
22.5.15

U cirkusu „Medrano", prostrtom po poljani između Hale Pionir i Novog groblja u Beogradu, ima nečeg veoma tužnog, i istovremeno veličanstvenog. Tužna je slika ne sasvim nove šatre, tužna i veličina tog poprišta svuda osim ovde najuzvišenije umetnosti. Rastužuje i to što u programu nema glamuroznih tačaka sa tigrovima i lavovima, koje se izvode u belom svetu, a bivalo ih je i ovde u mom detinjstvu. Tužna je i razlika između loža, niza šarenih stolica oko bine, i tribina u svega nekoliko redova, sa kojih „obični" gledaju „važnim" u potiljke. A veličanstvena je snaga sa kojom oni koji tvore cirkus sve to iznose.

Vlasnik jedinog srpskog cirkusa, jer su svi ostali pobegli glavom bez obzira zbog restrikcije uslova (o kojima ću posle), jeste Milan Silva, sedma generacija ovih specifičnih artista, kako njegova žena Marijana Sremčević odmah naglašava. Ona sedi u biletarnici, njen posao je administracija, budući da se nikad nije primila na muževljevo umeće. Ali jeste na njega, pre gotovo tri decenije, kada su se sreli na njenom prvom poslu, na raspustu između trećeg i četvrtog razreda Upravne škole.

- Zaposlila sam se u Udruženju profesionalnih muzičara, estrada je tad bila u zamahu, svima sam sređivala radne dozvole. Milan i ja smo prvo sarađivali, a onda se zaljubili, započeli zajednički život i iz toga se izrodilo troje dece: Valerija, Miodrag (Miško) i Lora - Marijana nije sklona romantičnim pričama. Radije govori o praktičnim stvarima kojima se i bavi. Ali, to praktično začinjuje zaraznim osmehom. A kad govori o deci, taj osmeh postaje još širi.

Sve fotografije: Dragana Nikoletić

Kišno je jutro, došla sam u nevreme, artisti su ili zavučeni po kamp-kućicama, ili su odlutali do grada, nikom nije do vežbe po sumornom vremenu. I taj prizor je tužnjikav, praznjikav, ali pun nagoveštaja.

Tek kad ogreje sunce, kolonija zaživi, veš se prostre između kuća na točkovima. Artisti ćaskaju u kuhinji sličnog opisa, ili se zavale u ležaljke, ali tek kad nanovo i nanovo ponove ono što će te večeri izvesti u dve predstave. Samo kerovi rade jedno te isto, bez obzira na meteorologiju, laju da naglase prisustvo uljeza.

U biletarnici je udobno, Marijani društvo prave dva pitona različite debljine, dužine i porekla.

- To su Valerijini ljubimci - objašnjava. Istovremeno su joj ovi reptili i sredstva za rad, jer je mala dreserka.

- Nije imala ni tri godine kad je bilo očigledno da je samo cirkus zanima - majka hvali najstariju kći. Valerija je prisustvovala svim probama i predstavama i vrlo brzo mogla da dublira sve tačke u parteru, nastavlja.

- Tada sam naučila i da se šminkam, sama od sebe, precizno, a ne da se brljam po licu - reći će devojče dan posle, za ogledalom na stolu svoje kamp-garsonjere, dok vešto naglašava oči ajlajnerom. Kućicu deli sa tri kučeta, Blekijem i još dvoje kojima ne zapamtih ime. Slušaju šta im naredi, ali čim okrene leđa, vršljaju po svojoj veseloj ćudi. Obraća im se na ruskom, jer to je dreserski jezik. Naučila ga je od profesora iz Rusije koje su roditelji angažovali kada su primetili ćerkin talenat. Druga opcija je bila Nemačka, ali su prvu smatrali većom cirkuskom silom.

Tager Kabirov iz Uzbekistana je podučavao gimnastici, Mis Elena baletu i hodu po zategnutoj žici, Irinič Doljnica – kako da postupa sa životinjama, Marijana nabraja imena koja bi trebalo da su mi poznata. Već tada je bilo jasno da će Valerija biti osma generacija što ljubi svetlost reflektora.

- Ona živi za sjaj šljokica - veli njena mati dok je telefonom poziva da nam se pridruži. Na moje iznenađenje, pojavljuje se devojčurak – ni dete, ni devojka, iako joj je 19 godina. Nešto drugačija će biti večeras, kad nabaci vamp imidž.

Od 2009, kada je donet Zakon o zaštiti divljih životinja, koji, za razliku od evropskih, ne prepoznaje one rođene u zatočeništvu, Valerija dresira kučiće, mačke i golubove. Mačke je lako uvežbati, objašnjava, a kad su kučići u pitanju, radije dresira mešance.

- Oni su mnogo pametniji, rasni su često tupavi, čast izuzecima - devojče otkriva i druge tajne zanata: uskratiš im ono što najviše vole u redovnom jelovniku, jer im to daješ kao nagradu za izvedenu tačku.

- Mnogi misle da se životinje dresiraju batinama. Kakva glupost – onda bi bile pokunjene, a ne ovako živahne - nadovezuje se Marijana. - Oni jedu triput dnevno, a da li to dobija svako dete u Srbiji.

Kao da potvrđuje njene reči, bela vesela pudlica mi skače u krilo.

Golubovi su posebna priča, i to tužna, u slučaju „Medrana". Kupili su lepezane i prodavac im je rekao da su vakcinisani, ali kad su im se pridružili obični, rasni su dobili ptičju kugu. I jedan po jedan „umrli", što je Valeriji strašno teško palo.

- Danima sam plakala - sad me je još više dirnula. Za tren oka je propao višemesečni trud: taman ih je naučila da se penju na male merdevine, okreću se na koturu, koračaju po njenom telu od nožnih do prstiju šaka, da na njen znak slete na šešir pun pšenice, u završnici spektakla. Valerijin tužni izraz lica mučuo me je danima.

Zbog navedenog zakona, svi oni kojima su Silve baratale – lavovi, tigrovi, lame… sada su na njihovom imanju u Srbobranu, i na (ne)zadovoljstvo inspekcije, u odličnoj su formi. Zabranom njihovog nastupa, cirkusu je ukinuta i edukativna funkcija.

- Kad smo prikazali emue u nekom gradu na jugu, tamošnja deca su se pitala kakve su ono ćurke - smeje se Marijana od muke. Tad u biletarnicu kao tajfun upada i sin Miško. Ljubazno se pozdravlja, a onda majci šapne nešto na uvo. Ona se opet osmehne, pa iz kase vadi dve hiljadarke, za patike, koje je mali snimio na akciji. Nije da ih nije zaslužio, jer on je momak za sve – za razglas, nabavku, sređivanje enterijera i slično

- Prebacili smo ga u vanrednu školu, u tim godinama (17), bolje da nam je na oku - objašnjava Marijana i dodaje priču koju je nedavno čula od novog pomoćnog radnika. U tančine prepričava kako se deca tog uzrasta lako navlače na drogu. Sa Lorom kojoj je petnaest, još nema tu muku. Ona završava osnovnu u Srbobranu, a vikendom se pridružuje porodici da fotografiše najmlađe posetioce sa zmijama.

Ali, i Lora traži svoje, ona bi ozbiljniji fotoaparat. Dosta joj je baktanja sa „idiotom". Uostalom, i ona to zaradi, prodaja fotografija je najbolji dopunski biznis - pored kokica, šećerne vune, napitaka, svetlucavih kapica, štapića sa svilenim resama, klovnovskim maskama.

Atmosfera pred predstavu je daleko grozničavija. Tad niko nema vremena za ćaskanje, pa ni Milan Silva. Ne stiže da odgovori ni na jedno pitanje, pa čak ni da pokaže trag na ruci od ujeda pitona.

- Davao mu je zeca, ali je zmija njega ugrizla za ruku, a promašila ručak - nanovo se smeje Marijana, iako je tada bilo više nego dramatično.

- Zmije imaju zube poput udice, pa je morao ruku da gura dublje, pa da je tek onda izvlači, pažljivo, da ne povredi životinju - obrazlaže.

To „pažljivo" je bilo posebno problematično, usled ogromnog bola. Ali, Milan se toga više ni ne seća, na pameti su mu druge stvari. Već sutradan kreće na turneju da organizuje nastupe po Srbiji. On ugovori, a Marijana obavlja dosadniji deo posla – pribavlja raznorazne dozvole, „pegla" proteste protiv montiranja šatre.

Jer, ovde se cirkus ne ceni, već doživljava pežorativno. Kao smetnja za ugled kraja, narušavanje reda i mira. Ali ona sada lako umiruje strasti dokonih penzionera.

U svakoj od dve predstave, Valerija ima po dve tačke. U kostimu iz 1001 noći, ona pleše sa pitonima. Prsluče sa šljokicama i suknja u pramenovima prozirne tkanine, ističe njene još dečje oblike. U drugom, manje zavodljivom, ona kučiće navodi da skaču kroz obruč, okreću bubanj, hodaju na zadnjim nožicama. Između tačaka Bleki i ostali njuškaju da joj nije ispao nagradni kolačić.

„Medrano" će ovde biti punih mesec dana, pa se seli na Novi Beograd. Glomazna skalamerija će se skalupiti preko noći. Sve do novembra, lutaće od juga do severa zemlje.

- Svi misle da je to najnaporniji deo cirkuskog života. Ali, nama je vrlo udobno, jer imamo sve kao u pravom domaćinstvu, samo što su i kuhinja, i kupatilo, i spavaće odaje – na točkovima - bezbrižno se smeška Marijana.

U tom teškom, a veličanstvenom poslu, njoj je milo što svi cirkusi sveta čine jednu porodicu. Mučno joj je jedino kako se ova umetnost tretira u našoj državi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu