Provela sam dan tamo gde završava sve iz vaših klonja

Rukavac Dunava sa strane Pančevačkog mosta jedino je mesto u Beogradu gde se legalno izliva sadržaj septičkih jama, slivnika, toi-toi toaleta i drugih sličnih „objekata" . To znači da od ranog jutra do kasne večeri (a postoje i noćne smene) ovde pristižu cisterne iz svih krajeva velegrada. Brojkom – pedesetak- kad je sušna sezona, kako aktuelno vreme opisuju radnici.

Suša ne zavisi samo od kiša, već i od priliva u buđelare vlasnika rupa što se pune fekalijama.

- Nema para, nisu legle plate i penzije - objašnjava tast autoservisera Avramovića, registrovanog i za usisavanje produkata digestivnog trakta.

- Čizme su obavezne - skreće mi pažnju dok navlači „gumenjake". Jer sva ta braonkasta tečnost iz cisterne neće da iscuri slobodnim padom, već traži pomoć mlaza iz creva. Tast „ušmrkuje", cisterna „ispovraća", i tako desetak puta, sve dok se tečnost koja kulja iznutra (relativno) ne razbistri. Smrad je ovde relativan pojam, pa meni vonja, a on je „prilično navikao", iako ga grimasa demantuje.

- Šta je gore, kad usisavate ili kad ispuštate - pitam tog simpatičnog brkajliju, voljnog da sa mnom podeli cake zanata.

- Isto je, vala - kaže kao iz puške. Onda razmisli, pa veli da je, ipak, teže „tamo" nego „'vamo". „Tamo" (područje Sebeša, Krnjače, Pretopa) moraš da dežuraš nad crevom, koje si prethodno gurnuo u jamu, „'vamo" bar možeš „da se izmakneš". „Tamo" još strepiš da li će crevo dotaći dno bureta, i pod vakuumom se zaglaviti. Onda nastaju prave muke, jer neko mora da siđe unutra, da fizički (sečenjem brusilicom) razdvoji dva pripojena predmeta.

Tastu se to nije još desilo, ali jeste drugima, pa se silno naplašio od mogućih komplikacija. „Tamo" je gore nego „'vamo" i zbog dužine procesa. Usisavanje traje desetak minuta (ne računajući pripremne radnje), a istakanje upola manje. Dok on gaca po kaljuzi, prilazi mu jedan golub da bi štrpnuo hranjive ostatke, bez straha od njegovih koraka. Nije čudo što ovu pticu zovu letećim pacovom, na to i liči, skvašenog perja, samo mu fali dugačak rep.

Brka ne mari za „pomoćnika", koncentrisan je da cisterna izbljuje što više. „Dobra pumpa", on posredno hvali zeta što ima aparaturu koja je sa mekim tkivom pokupila i kamenje. Usluga brke košta 3.500 dinara, ali cena varira od firme do firme. Najskuplja je Gradska čistoća (4.555 za manju i 6.732 za veću cisternu), ovi manji moraju da se bore za tržište. Listom se vajkajući da posla nema, te da je ovo „prva i jedina današnja tura".

Druga je priča kad nadođu atmosferske vode, pa one septičke pokuljaju. Tad niko ne pita za cenu, već moli za hitnu pomoć, da mu fekalije ne dopru do kućnog praga. Onaj ko ne zna prirodu posla, niti je familijaran sa gabaritima „depoa", može da pomisli da jedna cisterna pokriva bar nekoliko jama. Ma kakvi, nekad treba i više puta ponoviti radnju, ukoliko je domaćin za potrebe sranja opredelio pozamašnu kubikažu rupe, obično u dnu dvorišta. Tek što se brka ponovo prezuo, stiže drugi kamion. Opet privatnik. I on se žali na „sušu", na dirigovani manjak potrebe za njegovom delatnošću.

Ipak, on nije sam u kabini, on vozi, dok se fekalijama bavi drugi.

- Slikaj me, što da me ne slikaš, ko bi za mene rek'o da sam 'govnar' - čovek se smeje dok pozira. I zaista, on, kao i većina drugih, do pasa su manekeni, dok je samo donja polovina štrokava. Da vreme nije takvo kakvo jeste, meteorološko i finansijsko, ovde bi do sad bila gužva, i čekalo bi se u redu. Bilo bi manje spremnih na ćaskanje, a više onih, kao što je jedan radnik Čistoće koji se od davanja izjave brani navodnom zabranom šefova.

- Ne daju nam da pisnemo - tvrdi, ali poza drugog, u kabini, navodi na zaključak da je nešto drugo po sredi. Skriven pod kapuljačom dremka i osorno mi odmahuje rukom, nespreman da izađe u susret novinarskim pitanjima.

Ma šta svi oni pričali o trenutnom stanju stvari na terenu, na parceli kolektora već je popriličan metež. Puna je i kućica, radna jedinica, puno je i „dvorište". Radnik Dobergard obezbeđenja Đura Blagojević ne zna šta bi pre. Ipak, vlada situacijom, uredno zapisuje tačno vreme dolaska, vrstu vozila i izlučevine. Desilo se, par puta, da neko dođe da istoči mazut, što propisi ne dozvoljavaju. Dva prilaza „lepom, plavom Dunavu", rezervisana su za fekalije.

Tek kad obavi zaduženje, Đura može da „turi kafu". Svi smo raspoloženi za okrepljenje, i ja, i Đura, i perač cisterni kome ne zapamtih ime, i pridošlica Fani, penzionisani radnik Vodovoda i kanalizacije, koji je dobar deo 43-godišnjeg radnog staža proveo upravo u Vuka Vrčevića. Kafu hoće i Rušit Rušitović, moj glavni i najgorljiviji sabesednik.

Dok se kafa kuva, Đura nalaže „malom", peraču cisterni, da zatvori prozor. To „privatnici smrde", oni ne vode toliko računa o higijeni kao državna preduzeća. Smrad je još neko vreme na tapetu, mišljenja su podeljena. Rišat i Fani apsolutno za njega ne mare, drugoj dvojici smeta. Ja sam, opet, očekivala mnogo gore, i osećam ga samo u naletima. Rišat i Fani su najveći entuzijasti koje sam ovde srela, s tim što je prvi usredsređen na budućnost, a drugi na prošlost.

Nakon iscrpnog objašnjenja o svim obavezavma Vodovoda i kanalizacije, sprovođenih u cilju dobrog održavanja sistema, o profilu zaposlenih (uglavnom „mladi ljudi, 30-35-40 godina"), uslovima rada (kiša, sneg, jarko sunce) koji ne smanjuju elan, tekućoj krizi („nadamo se boljem"), te nužnosti da se po mene pošalje auto i vozač („toliko je moglo da se izdvoji za anketu"), iskazane školovanim rečnikom (tehničar za nisku i visoku gradnju), Rišat prelazi na lične i zasluge kolega za uređenje poslovnog kruga.

- Sve smo to sami napravili, podigli ogradu, stubove za tendu, napravili fontanu, postavili PVC prozore, opremili kancelariju i kuhinju koje krečimo svake godine, jer se lepe bacili - veze on. I stvarno, objekat je tip-top skockan, sve do televizora na postolju – reklami za Guči, i ogromnog astala, kao da potiče iz direktorskog kabineta.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Šuma za samoubistva u Japanu":

__________________________________________________________________

Nakon toga, počinje da hvali nadređene, pogotovu Zorana Matića, čiji je dolazak učinio da sve bolje funkcioniše, „od angažovanja, do discipline". Vraća se na tu temu još par puta, insistira da što više toga uđe u tekst. Vidi se da je iskren, iako se nada „da će Matić i dalje da im izlazi u susret". „Trenutno magacioner", došao je tu da bude poslovođa, ali se očito ne libi bilo kakvog posla. Naglašava da je sloga alfa i omega svega, mlateći muve plastičnom alatkom. Na red za tiradu dolazi Fani koji i danas žali što više ne radi.

- Mnogo sam voleo ovaj posao, s voljom sam svakog dana dolazio - kaže ovaj bivši perač cisterni, još uvek obučen u plavi kombinezon. On pamti dane kad je ovo bila ledina puna đubreta, seća se i napora da se ubedi rukovodstvo da sedište poslovne jedinice sredi, u čemu je bilo mnogo ličnog učešća. Krug je zablistao, pokošen i izbetoniran, ali se docnije zapustio, pa je Rišat preuzeo kormilo.

Fani nije imao ništa protiv ni da silazi u rupe i „ručno vadi govna, da prostite". Njegov prefinjeni lik ukazuje da je mogao imati i neko drugo zvanje, ali strpljivi izraz – da je bio zadovoljan onim što ima. Hobi – pecanje, dosta toga objašnjava. On je pecao uzvodno, na mestu „nekad divne plaže", dok „mali" ima više sreće nizvodno, gde je uhvatio soma od 38 kila. Što, kako tvrde, nema nikakve veze sa ostacima naše hrane.

Jer, čim uđu u Dunav, fekalije „krenu dole i odmah se razrede."

- Protok Dunava je 1,500-2,000 puta veći od količine fekalnih voda koje se izlivaju u kolektor, proces biološke razgradnje odmah počinje, pa je reka čistija u Grockoj nego u Zemunu - objašnjava Zoran Matić, izvršni direktor „čudo" da je Dunav čistiji kad izađe iz Beograda, nego kad uđe u prestonicu.

Pa ipak, uveliko se razmišlja o izgradnji postojenja koja će vršiti posao prirode, naglašava mi na preliminarnom sastanku. Za svega 150 do 200,000 evra, pored čiste vode, moglo bi se dobijati i đubrivo za njive - premda Grci prečišćuju vodu do pijaćeg stanja. Sve se odvija po EU pravilima, pa se Dunav na fekalnoj deponiji uzorkuje i pokazuje zadovoljavajući kvalitet. Postrojenja bi eliminisala ono što i sad najviše smeta, a to je smrad.

Ostavljam veselo društvance u Vuka Vrčevića i osećam se kao da sam bila na izletu. Toj idiličnoj slici iznutra fale samo beli konji koje spazih u jednoj prethodnoj poseti. Vlasništvo su komšija Roma što mole da ih radnici tu puste na ispašu. Asfalt gori, meša se sa vrelinom tinjajućeg đubreta, ali ni to mi ne remeti utisak, kao deo paranormalnog prizora u divljem naselju Vuka Vrčevića.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu