Roki Balboa i dalje omiljeni simbol muškosti

Pogledajte ga kako se kreće: način na koji balansira pokušava da prevaziđe instinkt i nauči da bude brz u nogama. U ringu često sjebe stvar. Njegovo telo se ponaša kao bez odsustva motorike, idući u jednu stranu dok mu udovi idu u suprotnom smeru.

Ali kada konačno udari protivnika, ti trenuci slave su toliko intenzivni i zasluženi da paralizuju sve oko sebe, kao legenda.

Njegovo ime je Roki Balboa i prvi put sam ga video kada sam imao sedam godina, za Dan nezavisnosti 1999. godine. Možda mislite da su moji roditelji ljudi ludi što su mi dali da gledam Rokija, kada je zapravo trebalo da gledam Moćne rendžere, ali pogledajte bilo koju listu filmova koji se daju tradicionalno 4. jula i eto ga: Roki Balboa, uterivač dugova koji bije bitku svog života.

Nije teško shvatiti zašto je ovaj film toliko uticajan. Roki je prototip lika koji želi da proživi američki san: čovek koji nema ništa i pretvori to ništa u nešto. Talenat nije u njegovoj krvi, ali to kompenzuje napornim radom.

I tokom godina, postao je američka opsesija. Rokijeva trijumfalna pesma, koju slušamo dok trči u zoru uz stepenice, postala je motivaociona muzika za sve nas kada se borimo u našim životnim borbama.

Neki preporučuju da se odgleda ceo serijal filmova. Neki međutim preporučuju da se odgleda ovih par patriotskih. Ili Roki 4, koji je pratio dešavanja i događanja vezana za Hladni rat. Poslednji Roki je onaj u kojem je najlakše da se smejete Silvesteru Staloneu, jer više liči na parodiju.

Ali Roki Balboa iz 1976. godine, čovek ružne slave, bio je čovek koji sam želeo i ja da postanem - bez ikakvog razloga osim što sam eto, jednostavno želeo da budem on. Bio je prosečan lik, niko. Nije bio ni nešto zgodan. Mogao si da dostigneš njegov nivo herojstva ako se potrudiš. A borbe koje je dobio, bile su takve da mislim da bih ih i ja dobio takođe.

Kada sam imao sedam godina, voleo sam sve vezano za Rokija. A ta ljubav je imala malo smisla zato što sam bio mali tamnoputi dečak, dete dvoje imigranata, a iako tada nisam znao, bio sam i gej. Bio sam sve što Roki nije. Ali mi se svidelo kako je Edrijan, njegova ljubav, postala razlog zbog čega je on postao šampion. Voleo sam taj nespektakularan način na koji se Roki borio, ne kao istrenirani profesionalac, već kao posvećeni amater koji je uvek govorio sebi da mora da se trudi još više. Voleo sam što je iz razbijene porodice, gde su večere označavale rutinu koje su me podsećale na one u mojoj kući.

Najviše od svega, voleo sam izgovore koje je govorio Edrijan da bi se borio. "Želim samo da dokažem nešto", promumlao bi. "Nisam ja klošar. Nije bitno ni da izgubim, ni ako mi otvori glavu. Sve što želim je da dostignem najviše visine, to je sve."

To je bila esencija svega što sam ja mislio da je američki san: naporna, ali ogromna borba koja ti donosi privilegiju da pljunes u lice svakog seronje koji pokuša da te zaustavi. To je bila slava. To je ono što napravi muškarca u SAD: trud, zajedno sa kosmičkom pravdom.

Roki je bio inspiracija i uzor za mene. Ali šta je to što ga čini tako lakim za ljubav, kada je implementirao svaki američki ideal, koji bih sa vremenom i gorkim iskustvom, naučio da mrzim?

Razmislite samo o njegovom uticaju kada je film prvi put izašao. Amerika je progutala Rokija kao drogu 1976. godine, samo nekoliko meseci nakon što smo dobili Taxi Drivera, Network i Svi predsednikovi ljudi. Sva ta tri filma su nominovana za najbolji film.

Ali Roki je pobedio, zato što je njegova priča najslađi mogući mit: uz orkestriran trud i snažnu silu, možeš da se suprotstaviš američkom sistemu koji ti nije pružio privilegiju. Naravno, sve je to sranje. Nebitno, bio sam navučen.

Kritičari su to naravno izvalili, ali neki su naseli kao ja. Vinsent Kenbi je napisao u Njujork Tajmsu da je to "čista nostalgija iz tridesetih godina" i "mali sentimentalni filmić". Rodžer Ebert je bio oduševljen, ali je objasnio zašto: to je bio film koji ga je podsetio zašto ide u bioskop. Paulin Kael je pisala o Rokiju kao liku koji je "odbojan u jednom trenutku, a u drugom plemenit".

To je bio Roki, ali i magija Stalonea. Stalone je igrao između dve šipke, kao besna gorila, a zatim neočekivano ponosna gorila. Poslušajte kako očajnički urliče, nakon što je ugruvan i krvav posle borbe, zahtevajući njegovu malu ljubavnicu.

"Edrijan, Edrijan!" dok šepa između publike, sa jednim okom zatvorenim i krvavim, dok je drugo jedva otvoreno. U tom momentu mi smo očajni za Edrijaninim zagrljajem kao i on, zato što smo svi u tom trenutku Roki. Upravo je izgubio borbu, ali Edrijanine ruke su dovoljne da naše poraze pretvori u pobede.

Stalone nije bio Nikolson, niti je De Niro, a bogami ni Paćino - posrnuli glumci koji su nekada delili mesto pod suncem. On nije istrenirani glumac. Bio je nabildovan i bez mozga, boreći se na sve načine kako bi njegov trijumfalni duh pobedio na kraju.

U sledećih pet nastavaka Rokija, Silvesterov ego je procvetao. Bio je reditelj u četiri filma, a Džon Avildsen, reditelj prvog Rokija, režirao je peti deo. Staloneov nedostatak rediteljskih sposobnosti je bio očigledan. Glamur prvog Rokija je naravno nestao, a samo su najgori delovi ostali.

Autsajderi mogu da postanu idioti kada dođu do pobede i to se desilo sa Rokijem. Postao je neprijatan nakon što je shvatio da ga Amerika voli. Nisam bio iznenađen. Nakon svega, iza Staloneovog ega je čovek koji je verovatno nesiguran zbog veličine penisa i koji se moli da će ga ljudi ozbiljno shvatiti i obožavati. Koji se trudi da nešto dokaže sebi, kao i drugima. On to može. Mi to možemo.

Vremenom, 4. jul je za mene postao simbol neprijatnog patriotizma za mene. To je bio dan kada smo prihvatali ružnu prošlost i ružnu sadašnjost naše zemlje. Roki je kao i naša zemlja tokom tih slepih trenutaka: padao, bio bitke u kojima verovatno neće pobediti, ali odbijao da se preda.

Dok sam odrastao u Americi, shvatio sam da imitiranje Rokijeve uzlazne putanje uopšte nije lako. Kada si rođen sa određenim socijalnim hendikepima, moraš na tom putu da izbegavaš određene neprijatelje, samo da bi postao čvrst, bez obzira koliko truda uložio. Nekada te udare i nikada se ne oporaviš od toga. Ali ako si rođen sa Rokijevim duhom, nastavićeš da se trudiš. Iza američkog sna Rokija Balboe se krije kriza muškarca koji je suviše ponosan i odlučan da bi ikada odustao.

U novembru, Roki će se ponovo pojaviti u bioskopu, u filmu koji će imati ime Creed. Trejler je izašao pre nekoliko nedelja i reakcije su već rapsodične. Uzbuđen sam iskreno; reditelj je lik koji je režirao Fruitvale Station. Možda će to biti Rokijev povratak u formu.

Ali dok čekam Creed, ponovo sam gledao Rokija ovog četvrtog jula, zato što kao i čovek koji sam nekada želeo da postanem, nikada nisam znao da odustanem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu