​Posle sedam godina, prestala sam da se samopovređujem

Upozorenje: Ovaj tekst sadrži živopisne opise nanošenja povreda samom sebi.

Od 14. godine do nekoliko meseci pre nego što sam napunila 21, redovno sam samoj sebi nanosila povrede. Moj omiljeni način uglavnom je bio sečenje, obično skalpelom ili sečivima izvađenim iz zarezača za olovke. Najmanje jednom nedeljno povlačila bih žilet preko svoje kože i gledala kako na površinu izbijaju mali krvavi biseri i spajaju se u jarkocrvenu liniju. Nekih nedelja jedva da bih prilazila svojim zglobovima, rukama, stomaku i butinama; u drugim slučajevima ponestajalo bi mi mesta i razmišljala bih da li mogu sebi da priuštim da mi neki novi deo tela bude prekriven ožiljcima.

Neću vam prodavati maglu o tome kako sam iz svega toga izašla kao jača osoba ili da mi je drago što sam prošla kroz tu fazu, jer jebeno nije bilo dobro. Ali rezanje je sedam godina vladalo mojim životom.

Iz perspektive nekog sa strane, teško je shvatiti zašto bi neko aktivno i redovno sebi nanosio bol kad ga sva ljudska bića instinktivno izbegavaju.

Ne sećam se šta me je nagnalo da se posečem prvi put, ali se sećam osećaja kako je sečenje same sebe odjednom odagnalo sve negativne misli koje su mi se vrzmale po glavi. I bila sam navučena.

_____________________________

Saznajte više o mentalnom zdravlju, pogledajte VICE dokumentarac o porodici koja ne uspeva da se brine o detetu sa izrazitim mentalnim problemima

___________________________________

Ponekad bi moje misli letele tako brzo da ne bih uspevala da se uhvatim za jednu ideju više od nekoliko sekundi. U nekim drugim vremenima, iskusila bih takav neizdrživi očaj da sam imala osećaj da će mi se prsa urušiti. Ponekad bi to bili bes i nemoć, ili potpuno ništavilo. Šta god bilo, kad bih dostigla emotivni vrhunac, fizički bol bi me "uzemljio", podsetio me da, jeste, još sam živa, postoje i neke druge stvari sem patnje u mojoj glavi.

Doktorka Suzan Makenzi, psihijatar iz Centra za zavisnost i mentalno zdravlje koja radi sa onima koji sami sebe nanose bol u uzrastu od 14. do 21. godine, drugačije je to definisala.

"Za neke ljude, [samopovređivanje] je moćan način da se trenutno umiri emotivni bol, a to su često ljudi koji verovatno doživljavaju ekstremniji raspon emocija od prosečne osobe", rekla je ona.

Situacije koje su budile moj nagon za sečenjem nisu se uvek dešavale u pogodna vremena ili na prigodnim mestima; sećam se kako sam se krila iza ormara sa alatima tokom srednjoškolske sekcije iz robotike zato što sam znala da ću doživeti nervni slom ako to ne uradim. Drugi put sam se sklonila u toalet na fakultetu jer sam se uspaničila da će neko saznati za moju naviku. Sa teskobom sam se borila tako što sam se još više rezala.

Neki razlozi za nanošenje bola samoj sebi mogu biti i biološki. Rebeka Kaušal, studentkinja psihologije i antropologije na Univerzitetu u Torontu, istraživala je biološku i neuropsihološku stranu samopovređivanja i izjavila da postoje nekoliko gena povezanih s agresijom koji mogu da predodrede ljude da se povređuju i imaju samoubilačke misli. Isto tako, kao odgovor na fizičku povredu, telo ispušta veliku količinu endorfina, što može da dovede do osećaja euforije i objašnjava zašto neki ljudi uživaju u nekim vrstama bola.

"Sećam se kako je neko rekao da u euforijskom smislu ništa ne može da pomogne da se prevaziđe emotivni bol koji osećate tako kao fizički bol", kazala je Kaušal. "To nužno ne boli više, jer se radi o drugačijoj vrsti bola."

Samopovređivanje obično kreće u ranom pubertetu. Prema Kanadskom institutu za zdravstvene informacije , 2013. i 2014. godine hospitalizovano je 2.500 mladih (uzrasta između 10 i 17 godina), što je otprilike četvrtina svih hospitalizacija mladih. Devojke čine 80 odsto tog broja, a prethodnih pet godina se broj devojaka koje su hospitalizovane zato što su nanosile sebi povrede povećao za više od 110 odsto (35 za dečake).

Samo u Ontariju, hitan prijem je 2013. i 2014. godine posetilo 3.411 mladih zbog samopovređivanja, 98 odsto više devojaka i 30 odsto više momaka u odnosu na period 2009. i 2010. godine. Nije jasno da li je samopovređivanje u porastu ili se samo više ljudi odlučilo da potraži pomoć.

Makenzi je rekla da se većina ljudi koje ona sreće seku. Žene su sklonije rezanju, dok se muškarci okreću neodgovornom ponašanju kao što je brza vožnja i upotreba droga. Ona je rekla i da nije jasno zašto samopovređivanje počinje u pubertetu ili zašto se metode razlikuju među polovima, ali da se kod osoba emotivni nemir koji ga pokreće prirodno smiruje u srednjim do kasnim 30-tim ili 40-tim. Najmlađa osoba sa kojom je radila imala je 11 godina.

Nikad nisam zapravo pričala ni sa kim o sečenju. Čitavog svog školovanja slušala sam kako moji vršnjaci nipodaštavaju one koji sebi nanose povrede kao "emo" balavce, očajnike željne pažnje ili opasne ljude koje treba smestiti u duševnu bolnicu. Nisam želela da me povezuju ni sa jednom od tih grupa. Šačica ljudi kojoj se jesam poverila obično bi mi govorili da sam sjebana i da treba da prestanem, tako da sam to shvatila kao znak da treba bolje da krijem svoje posekotine i ožiljke.

"Velika se sramota vezuje za samoubistvo i samopovređivanje, tako da je to velika tajna koju ne možete nikom da poverite, jer ako se, ne daj Bože, obratite pogrešnoj osobi, oni bi mogli još više da obezvrede vaše iskustvo i kažu vam da se saberete", rekla je Ivona Bergmans, konsultant za intervencije pri samoubistvima iz Radne jedinice za istraživanje samoubistava pri Bolnici Svetog Mihajla u Torontu. "'Zašto to radiš?' ili 'Da li tvoja majka zna da to radiš?' ili 'Za nekog ko je tako lep kao ti, zašto želiš te ožiljke? Zašto to radiš sebi?' To su komentari koji u potpunosti maše poentu emotivnog bola."

Pročitajte: Ljudi su počeli suviše dobro da lažu

Svi sekači koji preferiraju svoje ruke znaju da su dugi rukavi i narukvice njihovi najbolji prijatelji, bez obzira na to koliko je toplo na času ili sunčano napolju. Istrpeti neprijatnu vrućinu nekoliko sati mnogo je bolja sudbina nego da vaši prijatelji, ili gore, vaš nastavnik, primeti posekotine od prošle noći i počne da postavlja nezgodna pitanja.

Takođe je iznenađujuće efikasno postaviti ruke tako da su posekotine okrenute ka vašem telu. I laganje je radilo posao. Obično bih za sve krivila mačke. Kad to više nije bilo uverljivo objašnjenje (poznanica je jednom odgovorila sa: "Kakvu to mačku imaš, jebote? Tigra?"), izmislila bih priču o tome kako sam pala pijana ili prošla biciklom kroz trnoviti žbun. Nisam sigurna da je bilo ko poverovao u moje priče, ali su prestali da se raspituju, a ja sam to smatrala pobedom.

Pazila sam i na neke druge sitnice da bih delovala normalno: skrivala sam sečiva; pazila sam da imam uvek sveže zavoje; čistila sam krv sa posteljine i odeće; nosila gomilu narukvica; nisam se sekla po rukama pre odlaska kod doktora, ulaska u avion ili odlaska na događaj na kom ću biti u haljini bez rukava.

Dugo sam mislila da ću tako živeti do kraja života.

A onda, jednako naprasno kao što se pojavila, želja za sečenjem samo je nastala. I dalje dobijam "nagone" da se sečem, ali motivacije da tim nagonima udovoljim uglavnom više nema i "čista sam" skoro već godinu dana. Ostalo mi je sedam godina ožiljaka; ponekad žalim što nisam potražila pomoć i to okončala ranije. Postoji gomila mehanizama za izlaženje na kraj s problemima koji su mnogo bezbedniji i zdraviji od rezanja kože žiletom. Ali pored svog tog očaja, besa, gneva i tuge koji me obeležavaju, ima tu i malo nade. Pre godinu dana bila sam ubeđena da ću se zauvek povređivati. Ali konačno sam stigla do faze gde ne želim više da dodam nijedan ožiljak svojoj pozamašnoj zbirci.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu