FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako sam iskopao pejotl u meksičkoj pustinji

Kao većina tinejdžera, isprobao sam skoro sve psihodelične droge pre nego što sam završio srednju školu, ali je pejotl ostao jedini koji je u meni budio nekakvu znatiželju.
LT
Bangkok, TH
31.3.16

Pejotl u cvatu. Foto via Wikimedia user Hans B.

U jesen 2012. godine izašao sam iz stana u Meksiko Sitiju i krenuo na put od devet sati po teškom terenu sve dok nisam stigao do pustinje Čihuaha da protivno zakonu iskopam i odnesem kući pejotl.

Dok sam odrastao u Konektikatu, čuo sam da ovaj halucinogen postoji, ali ne i da ga je neko probao. U ono vreme nisam tačno znao ni šta je to. Mada sam, kao i većina tinejdžera, isprobao skoro sve druge psihodelične droge pre nego što sam završio srednju školu, pejotl je ostao jedini koji je u meni budio nekakvu znatiželju.

Reklame

Kada je moj prijatelj Luis pomenuo kako je čuo da u Meksiku postoji jedno zabačeno mesto na koje ljudi odlaze da bi iskopali ovaj psihodelični kaktus i tripovali u pustinji, stvar je bila rešena.

Latinski naziv za pejotl je Lophophora williamsii. Raste pod zemljom i na površini se vidi samo krunica. Ukus mu je jak i gorak zbog čega ga životinje izbegavaju, ali ga zato pripadnici domorodačkog plemena Huičol koriste kao pričest kojom se izazivaju halucinacije u verskim obredima.

Prema rečima doktora Džej Fiksa, penzionisanog profesora antropologije na Univerzitetu Jeditepe u Istanbulu, Huičole veruju da im ovaj kaktus pomaže u komunikaciji sa bogovima i da im daje isceliteljske moći. Pošto im je religija animistička, oni veruju da sve što živi ima dušu, tako da i biljka pejotla ima duh i mudrost koju može da podari čoveku.

Ali zašto opija? Džon Halpern je docent psihijatrije na Medicinskom fakultetu Harvard univerziteta u i verovatno najznačajniji istraživač pejotla danas. Rekao nam je da ovaj kaktus „sadrži meskalin, koji je tipičan psihodeličan etilaminski halucinogen."

Doktori sa Zapada su po prvi put identifikovali i proučavali pejotl krajem 1890-ih, ali je donošenjem Zakona o sveobuhvatnoj kontroli i prevenciji zloupotrebe droga 1970. godine zabranjen u Sjedinjenim Državama. U zakonu se zaključuje da se pejotl ne može koristiti u medicinske svrhe. Što se tiče meksičkih zakona, Huičoi su jedini kojima je dozvoljeno da ga koriste ili poseduju. To, naravno, nije sprečilo turiste da trguju ovom biljkom.

Real de Katorse, godinama mesto u kome su Huičole održavali pejotl rituale, postao je centar trgovine ovim psihodeličnim kaktusom i mesto hodočašća za sve potencijalne psihonaute. Nekada skoro potpuno napušteno rudarsko mesto pored nalazišta srebra, Real de Katorse (kojeg najčešće zovu samo Real i izgovaraju kao Raj-al) nalazi se na visoravni visokoj 2,750 metara u severnoj meskičkoj državi San Luis Potosi. Broj stanovnika je naglo opao sa 40,000, koliko ih je bilo krajem 19. veka (kada je rudnik srebra bio na vrhuncu), na manje od 1,000 stalnih žitelja koji su tu preostali nakon što su zalihe srebra presahnule 1893.

Pogled koji iz grada puca po nepreglednoj pustinji i zgradama od kojih su neke obnovljene a neke napuštene, najviše podseća na prizor sa Divljeg zapada. Ali malo je onih koji u Real dolaze da bi se divili pejzažima. Oni traže kaktus da bi mogli da tripuju. Počev od radija NPR pa do Nacionalne geografije, u poslednje vreme se puno govori i piše o ovako posebnoj vrsti turizma kakav postoji u Realu. Prihodi od trgovine sa žderačima kaktusa pomažu kafićima, hotelima i barovima da opstanu.

Reklame

Ljudi skloni eksperimentisanju sa opojnim supstancama prvi put su počeli da obraćaju pažnju na Real i pejotl nakon što je antropolog, pisac i guru New Age pokreta Karlos Kastaneda objavio „Učenje don Huana" 1968 godine.

Kastaneda u pomenutoj knjizi tvrdi kako je učio kod jednog indijanskog šamana iz plemena Jaki koji mu je pokazao kako da koristi pejotl za istraživanje „odvojene stvarnosti" i otkriva istine o modernom društvu i uzrocima nezadovoljstva. Pored ostalog, tu su i fantastične priče o tome kako glavni junak razgovara sa kojotima, kako se pretvara u vranu i uči da leti. Ovakve priče su bile razlog da ga oni nešto umereniji stručnjaci odmah otpišu, ali su sasvim očekivano izazvale dosta pažnje kod onih ljudi koji su zaista želeli da se pretvore u vrane i krstare iznad pustinje.

Luis i ja smo rešili da to i lično proverimo. Samo par dana nakon što mi je ispričao sve ovo, uskočili smo u njegovu deset godina staru krntiju bele boje i zaputili se prema Realu.

Poslednja dva sata puta proveli smo truckajući se po 17 kilometara dugoj i ubedljivo najdžombastijoj i najprašnjavijoj kladrmi na svetu, prosečnom brzinom od dobrih 15 kilometara na sat da ne bismo totalno sjebali auto. Sa puta se dizala tolika prašina da se nije video ni prst pred okom.

Umalo što nam kičme nisu poispadale u tom paklu kad smo se zaustavili i stali u red ispred tunela dugog dva i po kilometra koji je toliko tesan da vozila mogu da ulaze samo jedno po jedno. Tunel „Ogario", prolazi kroz neku planinčinu i to je jedini put da se do Reala dođe kolima.

Po glavnoj ulici Reala vrzmaju se raznorazni tipovi ljudi izmešani po prašnjavim trotorarima. Tu su psihodelični matorci sa sedim bradama, rame uz rame sa lokalnom mlađarijom koja se za vikend opija dozama meskalina u društvu tipova kojima je plaža u Tulumu već dosadila. Posetioci Reala ili uzimaju sobe u gostionicama na po nekoliko dana ili iznajmljuju stanove u kojima onda ostaju po više meseci, odakle povremeno odlaze na ekskurzije u pustinju da bi jeli pejotl sa idejom da je to neka vrsta duhovnog putovanja.

Kaktuse možete da kupite od nekoga u gradu i to u svim oblicima: imate kompote, pića i kreme od kojih možete, ali i ne morate da tripujete. Ali prava poenta posete Realu jeste da odete u pustinju i sami iskopate svoj pejotl.

Reklame

Većina pejotl kaktusa raste u pustinji oko samog grada, naročito u području nazvanom Stanica 14. Do tamo je potrebno sat vožnje, ali ne putničkim automobilom jer je uspon isuviše strm.

Tako smo platili 10 dolara za vožnju džipom koji je izgledao kao rejndž rover ali je radio kao autobus. Osam putnika staje unutra i još osam na krov. Unutra jeste bezbednije, ali na krovu lepo pirka i bolji je pogled. Nas dvojica smo bili na krovu odakle smo sipali uzdahe oduševljenja i zgražavanja zbog predivnih pejzaža i mrtvih magaraca popadalih pored prašnjavog puta.

Usput sam razgovarao sa ljudima koji su godinama planirali ovo putovanje kroz pustinju i poseduju enciklopedijsko znanje o pejotlu i Huičolama. Bilo je tu i onih (kao što sam ja) koji su se u Meksiku zatekli na putovanju, čuli za pejotl u pustinji pa im se učinilo kao dobra ideja da dođu da vide.

Kad je džip stigao, svi su se raštrkali kud koji. I tako smo se Luis i ja konačno zatekli u sred meksičke pustinje, sami samcijati, kada smo odjednom shvatili da ne znamo šta tražimo. Mislili smo da će nam biti očigledno šta treba da radimo kad stignemo, ali nije bilo tako. Nismo imali ni alat, ni zalihe, a ni predstavu šta nas očekuje.

„Znamo li mi uopšte kako izgleda taj pejotl?", pitao sam.

„Ja pojma nemam, a ti?", odgovorio mi je on.

„Ne znam ni ja", rekao sam mu. „Jel' ti radi mobilni?"

„Ne. Au, jeeebooo te", čuo se njegov odgovor.

Pošto je posetiocima sa strane zakonom zabranjeno da kopaju u potrazi za pejotlom, vozači ne samo što nisu hteli ništa da nam kažu – pravili su se kao da ne znaju ni šta mi to tražimo po pustinji.

Reklame

I tako smo jedno vreme tumarali okolo kao dve budale. Onda smo ugledali jednog rmpaliju sa naočarima za sunce koji je čeprkao po zemlji nekim štapovima. Rekao nam je da se zove Leon i da ima hostel u Montereju. U Čihuahu dolazi redovno da kopa pejotl koji posle prodaje svojim gostima. Pošto smo bili braća po drogama, čovek nam je lepo objasnio kako se iskopavaju prirodni halucinogeni.

Mlađi primerci dosežu veličinu loptice za golf i mogu biti stari od pet do deset godina. Zrele biljke velike su kao pesnica i retko su starije od dvadeset godina. Veće kaktuse jeste lakše naći, ali lokalci tvrde da manji primerci jače deluju.

Leon nam je u početku samo pokazivao mesta na kojima se pejotl nalazi tako što je, jednostavno, zagledao tlo golim okom. Luis i ja smo za to vreme bauljali četvoronoške, pa opet ništa nismo videli. Kada bismo ugledali krunicu kako viri, on bi nam pokazao kako da očistimo zemlju oko nje i nežno uklonimo kaktus malim nožem. Njih nije moguće iskopati rukama jer je zemlja stvarno tvrda i suva. Pejotl leži na dubini od nekih tri i po do deset santimetara. Kada je Leon podigao prvi kaktus sa zemlje, sačuvao ga je u jednom komadu, a koren ostavio netaknutim da bi biljka mogla da se regeneriše. Kada je uklonio kaktus, koren je prekrio zemljom. To je važno jer ljudi kaktuse u Realu beru brže nego što ovi stižu da se obnove.

Leon nam je potom objasnio kako kaktus treba da se oljušti i očisti pre nego što se pojede jer se brzo suši. Kada se jednom oljušti, unutrašnjost je zelena, svetlucava i vlažna i ima boju i tkivo kao zelena babura.

Reklame

Kada smo uklonili tvrdu koru i meso oprali vodom, Leon nas je upozorio da je ukus mnogo gori neko kod opojnih pečuraka. Ali kada sam pojeo prvi zalogaj, učinilo mi se da i nije tako strašno. Za razliku od magičnih pečurkica, ovo nije ličilo na govno ni po mirisu ni po ukusu. Jedino što je bilo gorče. Pa ipak, usta mi nikad u životu nisu bila tako suva.

Nastavio sam da jedem pejotl na prazan stomak jer sam želeo da doživim najjače moguće iskustvo. Leon nam je objasnio da je potrebno pojesti osam do dvanaest „dugmića" da bi se doživeo dobar trip. Kada sam poždrao svoje tuce, bio sam sit i presit.

Znao sam da počinjem da tripujem onog trenutka kad sam čuo Leona ili Luisa kako mi nešto govore, a ja sam osećao kao da moram dobro da razmislim o tome šta to pričaju i šta treba da im odgovorim. Na svu sreću, uglavnom smo ćutali. Ali sve je bilo nekako pojačano. Ja sam bio žedniji, pustinja vrelija, a zemlja tvrđa. Bilo mi je lako da shvatim koliko pejotl može da pojača jedno religiozno iskustvo.

Doktor Halpern mi je rekao da ovaj kaktus „najverovatnije funkcioniše slično kao i drugi halucinogeni. Veruje se da utiče na jedan receptor serotonina 5-HT2A, koji je delimični agonist. Taj serotoninski receptor ima tri prekidača: može da se uključi, isključi i uključi sa psihodeličnim efektima. Verujemo da je funkcionalnost neophodna komponenta da bi se doživelo psihodelično iskustvo. Poluvreme eliminacije tog efekta traje od osam do dvanaest sati kod pune doze, što je 400 miligrama pejotla koji sadrži od jedan do tri procenata meskalina."

Reklame

„Dok ste pod uticajem pejotla, emocije su vam sirove", objasnio mi je doktor Fiks. Rekao je kako se seća da je jednom video kako bika prinose na žrtvu tokom verskog rituala dok je i sam bio na pejotlu i desilo mu se da nije mogao da diše.

Pejotl me je narednih šest sati plavio u talasima.

Tu i tamo je znalo i da mi blago pozli, ali to je lako moglo da bude i zbog vreline ili dehidracije, isto koliko i zbog pejotla. Kada su emocije bile najjače, osetio bih onaj dobro poznati trzaj u glavi koji sam uvek pripisivao psihodelicima. Učinilo mi se da čujem prazninu pustinje.

Tih prvih nekoliko sati ličilo je na san i nisam mogao u potpunosti da se usredsredim na bilo šta. Kasnije sam postao lucidniji i celo iskustvo nije imalo jasno definisan početak, sredinu ili kraj. I sledećeg dana sam se osećao kao da lebdim u nekom polusnu.

Džip je u povratku bio skoro potpuno prazan pa smo mogli da polegamo po krovu i gledamo u nebo pridržavajući se za krovni nosač. Telo mi je bilo maksimalno opušteno i prijalo mi je ćutanje. Osećao sam kao da počinjem da gorim na suncu, ali nije me bilo briga. Bilo mi je teško da o bilo čemu mislim duže od nekoliko minuta.

Kada smo stigli u grad, nije mi se rastajalo od džipa i prijatnog opuštanja koje sam doživeo na krovu. Razmenili smo podatke sa Leonom i pozvao nas je da ga posetimo kad se budemo vraćali. Iako je poziv zvučao sjajno, znao sam da ga više nikada nećemo videti.

Nakon što smo nekoliko sati lutali po urušenim uličicama Reala, odlučili smo da je došlo vreme da se vratimo u Meksiko Siti. Iskopali smo i dodatne zalihe pejotla da ih ponesemo sa sobom, ali je Luis – čija je ideja i bila da idemo u pustinju i jedemo pejotl – u nekom trenutku počeo da se brine da bi mogla da nas zaustavi policija.

Zato me je nagovorio da pobacam preostale dugmiće kroz prozor. Pored toga što podstiče na religiozna iskustva, pejotl očigledno može da izazove i laku paranoju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu