FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Moja nemoguća misija da naučim mamu jeziku ajfona

Probudila sam se u šest ujutru u nedelju i vozila 72 kilometra do rodnog grada da bih kidnapovala ženu koja me je rodila i postarala se da prihvati ponudu za obrazovanje koju je dobila u radnji za mobilne telefone.
3.2.15

Prošle nedelje, mama mi je rekla da je, po njenim rečima, „postala viralna."

„Bila sam na internetu", lamentirala je, kao da je upravo saznala da je njen broj naškraban na zidu toaleta na kamiondžijskom stajalištu. „Pričali su o meni na Fejsbuku."

„Ko su to 'oni'?", pitala sam, iskreno zabrinuta. Moja mama nema Fejsbuk.

„Troje ljudi. Rekli su mi na poslu". Šaputala je, paranoična. „Rekli su da sam dobra profesorka, ili tako nešto". I eto, kucnuo je taj čas: neporeciva realnost koju sam godinama izbegavala sada je bila neizbežna. Moja mama je izgubila korak sa savremenom komunikacijom. Bilo je vreme da joj nabavim ajfon.

Reklame

Nisam sigurna zašto sam očekivala da bude uzbuđena zbog toga. Trebalo mi je dve godine da je nateram da odgovara na „one stvarčice sa kovertom" (SMS poruke), za koje je tvrdila da ih je „ukinula" jer je „mislila da su u pitanju reklame". Ipak, nije bilo primereno s njene strane da odbrusi „Nemam vremena za ovo!", kada joj je službenik našeg operatera pomenuo da može da skida aplikacije preko interneta. Pre nego što sam stigla da se izvinim u njeno ime, pomenuti službenik, koji je očigledno verziran u ovakvim glupostima, uočio je svoju priliku. „Trebalo bi da idete na naš kurs za ajfone", rekao je.

„Ne mogu. Još uvek učim kako da upravljam novim kolima, i…"

„Biće joj veoma drago". Uzela sam raspored, i rekla joj da bude dobra, ako hoće da je posle vodim na ručak.

U danima koji su prethodili maminom prvom (i nadajmo se poslednjem) danu u školi za ajfon, bila sam nervozna koliko i ona, pretpostavljam. Nadala sam se da će predavač da bude fin. Ali kako se veliki dan približavao, moja nervoza se pretvorila u strah,a ona mi još nije odgovorila ni na jednu poruku i nijednom mi se nije javila na telefon. Da li se uopšte seća da ima ajfon? Da li je dobro? Da li je na ovo mislila kada mi je rekla da ću jednog dana znati kako se osećala, dok mi je bezbrojnih noći slala poruke na pejdžer na koje nisam odgovarala, kada bih se u ponoć iskrala na zadnja vrata, i znatno kasnije je zaticala kako mahnito šeta po sobi u kućnoj haljini?

Reklame

Upravo zbog činjenice što nisam znala da li će ići u školu za ajfon morala sam da znam da će ići u školu za ajfon, pa sam posle tri dana muka s njene strane, uradila jedinu razboritu stvar: probudila sam se u šest ujutru u nedelju i vozila 72 kilometra do svog rodnog grada, da bih kidnapovala ženu koja me je rodila i postarala se za da prihvati ponudu za obrazovanje koju je dobila u radnji za mobilne telefone.

„Šta ćeš ti ovde? Ne idem!" Izgleda da je zaboravila da sam šest godina izgovarala identične rečenice, povremeno bacajući cipele, ne uspevajući da je ubedim da ne moram da idem u školu.

„Obuci se. Zakasnićeš."

„Neću da idem na tu glupu obuku."

„Biću u kolima. Nemoj da me teraš da trubim."

Gospode bože. Zar misli da ja želim da idem na tu glupu obuku? Biti ćerka je nezahvalno zanimanje. Na kraju je ipak sela u kola.

Moja mama, na putu za prvi dan u školi za ajfon

Prvo što me je iznenadilo kod časa obuke je to što se uopšte održava. Bilo je tri reda uglavnom popunjenih stolica. Iako je bilo tek osam ujutru, Great Balls of Fire je tutnjala preko „blutut" zvučnika, služena je besplatna kafa u stiroporskim čašama, a sveže krofne su bile poređane na stolu. Usavršili su način da namame starije ljude.

Karla, jedna od predavačica nas je uputila gde da sednemo. Sumnjičavo me je gledala. „Vas je dve?"

„Ne, samo ona. Ja joj samo pravim društvo."

Čas je počeo pošalicom „U redu, deco", a onda su se Karla i njena koleginica Džoana bacile na prvu stavku po rasporedu: kontrolni ekran. Istakle su koliko je važno da ne pritisnu dugme „ne uznemiravaj", i objasnile su da je to dugme najverovatniji krivac kada „članovi vaše porodice tri dana pokušavaju da vas dobiju, a vi nemate pojma". Zacerekala sam se puna razumevanja, i pomalo očekivala da polaznici uglas kažu „amin", pre nego što sam se setila da sam stranac u nepoznatoj zemlji.

Reklame

Bila sam razočarana. Kada smo prešli na pisanje i slanje poruka, videla sam da mami pogled luta. „Obrati pažnju, ovo je važno", procedila sam kroz zube. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da ikonicu za poruke drži pritisnutu dovoljno dugo, na kraju je uspela da pošalje prvu poruku sa slikom: sliku mene, bez šminke, sa prstom koji delimično prekriva objektiv. Sposobna je za mnoge stvari, kada se nečemu posveti.

Sledila je petanestominutna lekcija o korišćenju „er dropa", i tu je razred počeo da se gubi. Karla i Džoana su monotono pričale o tome kako se šalje elektronska podsetnica preko „klauda", ne objašnjavajući šta je to „klaud". Uprkos tome što su njihovi učenici na pitanja odgovarali izjavama poput „jednostavno mi je nestalo s telefona bez razloga", one su uporno sprovodile svoj nastavni plan.

„Prestala sam da obraćam pažnju", poverila mi se mama, nepotrebno. Trebalo je da kažem i njoj i ostalim smušenim starijim građanima da je ovo kao algebra 2: nikada to neće koristiti u stvarnom životu. Ali Karla i Džoana su već prešle na „blutut", i svi stariji ljudi su ostali na vetrometini.

Na pitanje da li znaju šta je to „blutut", jedan učenik je podigao ruku i tajanstveno rekao: „Neko ga kontroliše". To je izgledalo kao jasna indicija da bi „blutut" trebalo ostaviti za neki kasniji čas, ali Karla i Džoana su morale da se drže obrazovnih standarda svog operatera mobilne telefonije, i nastavile su punom brzinom.

Reklame

Usledilo je sijaset proizvoda o kojima su ovi ljudi znali samo to da su im nepotrebni: slušalice, daljinske bezbednosne kamere, „Velike vatrene lopte" zvučnici, i sve je bilo na popustu za polaznike kursa. Nisam mogla da verujem da je moj mukotrpno zarađen popust plaćao za ovu izrabljivačku klopku.

Kada je čas konačno završen i dok se moja mama polako vraćala u stvarni svet, gledajući je kako zbunjeno zuri u ekran, shvatila sam da sada barem zna šta ne zna, i to je možda najviše što može da se očekuje od ovakvog vida javnog obrazovanja. Sada razumem zašto se neka deca odlučuju da obrazuju roditelje kod kuće.

Želela sam da odem na nedeljno trčanje pre nego što postane suviše toplo, ali i dalje nisam bila zadovoljna time što je moja mama na času naučila koliko je važno da provede čitav život pogleda zauvek zalepljenog za ekran svog malog kompjutera.

Shvativši da je važno da učenje bude zabavno, uz pomoć video aplikacije Fejs tajm smo razgovarale sa mojom bratanicom, koja ima tri godine, i nedavno je postavila svoju sliku na Fejsbuku.

Zadala sam mami domaći zadatak koji treba da uradi dok sam ja na trčanju, a to je bilo da se uloguje na Words with Friends nalog koji joj je otvorio moj brat. Ona je mene pitala da li sam se namazala zaštitnom kremom.

Namazala sam se kremom. Ali sam zaboravila da pijem dovoljno tečnosti. Do tada je već bilo podne, i vetar Santa Ane je isisao vlagu iz mene naletima od 30 kilometara na sat. Bilo je kao da ležerno džogiram kroz sliku Džordžije O'Kif. Protrčala sam 17 od nameravanih 28 kilometara, trčeći seoskim putevima, dok su traktori i automobili pokušavali da me izbegnu, i otišla sam taman toliko daleko iz grada da sam mogla da budem sigurna da na vidiku neće biti nikakvog izvora vode. Počelo je da mi se vrti u glavi, i da me hvata nesvestica. Proverila sam telefon. Baterija je bila na izdisaju. Ocenila sam da je močvarni jarak za drenažu okej mesto za kratku dremku usred trčanja, a onda sam priznala da je verovatno vreme da odustanem. Poslednji minut trajanja baterije sam iskoristila da pozovem mamu i kažem joj da dođe po mene.

Bilo mi je drago što se javila na telefon.