Avganistanska Rijana: mlada reperka protiv prisilnih brakova

Sonita Alizade zamalo je izbegla da je udaju još u detinjstvu. Sada se o ovoj devetnaestogodišnjoj pop zvezdi snima istoimeni dokumentarac, a mlade žene Avganistana imaju novog idola.

Tekst je preuzet sa Broadly-a

U jednoj sceni dokumentarca „Sonita", u režiji Roksare Gem Magami, grupa devojčica u teheranskoj učionici ćaska i kikoće se. Deluju kao tipične tinejdžerke, ali predmet te uzavrele rasprave nisu dečaci njihovog uzrasta već odrasli muškarci. Devojčice razgovaraju od tome kad će se koja udati i koliko će koštati. Sonita Alizade procenjena je na 9,000 dolara.

Kad je Sonita imala osam godina, njena porodica je pred Talibanima izbegla iz Avganistana i našla utočište u prestonici Irana. Sledećih deset godina živela je van zakona i bez dokumenata sa sestrom, bratom, i sestrinom decom u raznim skučenim sobama po Teheranu. Život u Iranu nije bio jednostavan za Sonitu, ali male su šanse da bi u okrilju porodice imala priliku da otkrije svoju kreativnu strast i počne da se bavi njom: rep muzikom.

Da je svet savršen, kaže Sonata na početku filma, Rijana bi joj bila majka. U stvarnom svetu, ona joj je samo uzor. Od slika američkih novčanica koje krije po sveskama, do načina na koji nastupa pred društvom iz škole, uticaj Riri na ovu tinejdžerku je više nego očigledan.

„Moja rođaka je socijalna radnica," objašnjava režiserka Magami. „Jednog dana me je pozvala da upoznam Sonitu, koja je htela da počne da se bavi muzikom i trebala joj je pomoć. Otišla sam, upoznala je, i zainteresovala se za njenu priču; uskoro smo odlučile da snimimo film."

Dokumentarac koji je Magami snimila prati Sonitine pokušaje da razvije muzičku karijeru (u zemlji u kojoj su protivzakoniti ženski solo nastupi) i tako izrazi svoj otpor porodičnom ugnjetavanju nebrojeno mladih žena.

Nije teško uočiti šta je kod Sonite inspirisalo Magami da počne da se bavi njenom pričom. Muzički je nadarena, laka na jeziku, ambiciozna i aktivna, nespremna da nemo prihvati sudbinu koja joj je nametnuta; sve ove osobine retko se viđaju kod devojaka poreklom iz Avganistana. Iako je skoro petnaest godina prošlo od pada Talibana, pod čijom vlašću žene nisu smele da izlaze iz kuće bez muške pratnje, ni da se podvrgnu pregledu muškog doktora – napredak je jedva primetan po pitanju prava žena. Avganistan je i dalje jedno od najtežih i najopasnijih okruženja za osobe ženskog pola.

SONITA - Trailer from CAT&Docs on Vimeo.

„Prva pesma koju sam napisala bavila se decom u radnoj snazi," kaže preko telefona sada već devetnaestogodišnja Sonita, koja je u Misuri došla na filmski festival. „I sama sam morala da radim kao dete, pa sam htela da podelim svoja osećanja sa drugima. Ali moja porodica tada još nije znala ni da pevam ni da repujem. Nisam im rekla jer nisam znala kako će to primiti. Jako su tradicionalni."

U tu „jaku tradiciju" spada i običaj da porodica proda svoju ćerku budućem mužu, da bi njen brat mogao od zarađenih para da sebi kupi ženu. Porodice širom Avganistana još upražnjavaju taj običaj, pa se maloletne devojke nemilice kupuju i prodaju u organizaciji sopstvenih porodica. Legalno doba za sklapanje braka je 16 godina kod žena, a Zakon o zabrani nasilja nad ženama iz 2009. godine izričito zabranjuje maloletničke brakove. Ipak, taj zakon se retko primenjuje a porodična tradicija i pred sudom nosi veću težinu. Naravno, ovaj problem nije vezan isključivo za Avganistan. UNICEF je nedavno izneo podatak po kom je čak 25% ženske populacije sveta stupilo u brak još u detinjstvu.

Ova tradicija inspirisala je Sonitu da napiše „Mlade na prodaju", pesmu kojom je privukla pažnju međunarodne zajednice i zauvek promenila svoj život. YouTube video u kom Sonita nosi venčanicu a na čelu ima odštampan bar-kod pregledan je preko 367,000 puta. Prošlog decembra, BBC je dodao Sonitu na svoj spisak 100 žena koje su obeležile 2015. godinu.

„Kad je majka pokušala da me primora na brak, nisam se ljutila na nju. Znala sam da je i sama kroz to prošla u detinjstvu, nije znala da može i drugačije," kaže Sonita. Upravo taj stav ona danas pokušava da promeni kroz rep i javne kampanje.

Pa ipak, da Magami nije platila 2,000 dolara za šestomesečno odlaganje, Sonita ne bi imala izbora; morala bi da se sa majkom vrati u Avganistan i ponovi njen životni put. Za Magami nije bilo lako da se odluči da plati ovu sumu, pre svega zato što je tako postala i akter svog dokumentarca. „Kao osoba, kao ljudsko biće, htela sam da platim. Ali kao režiser, plašila sam se da ću upropastiti film."

Nedugo potom, Sonita je dobila stipendiju koja joj je omogućila da upiše Vasač muzičku akademiju u Juti. Tamo studira već nekoliko godina, pa joj više ne preti brak iz nužde. „Kao student osećam se bezbedno, imam priliku da učim ono što želim. Da sam u Avganistanu, već bih podizala decu i ne bih ni mogla da razmišljam o budućnosti."

Sonitina porodica još nije imala priliku da pogleda film, ali ona više ne strepi od njihove reakcije. „Oni sad već podržavaju i mene i moje izbore, shvatili su da u današnjem svetu ja imam moć. U stvari ja hoću njih da podržim – nije sve o meni."

Sonita dobro zna da nije jedina koja zaslužuje obrazovanje i životno iskustvo. „Pokušavam da ovde nešto naučim, da bih se jednom vratila u svoju domovinu i pomogla ljudima da shvate koje su sve mogućnosti pred njima. Moj je cilj da ispričam svoju priču, ali tu priču deli veliki broj devojaka širom sveta."

Neke od tih devojaka su Sonitine prijateljice. „One su mi i danas inspiracija. Kad sam počela sa repom, bile su mi prva publika. Danas dele moju muziku radi podizanja svesti, da bi poruka doprla do što više ljudi. Roksare je meni ovim filmom promenila život, a ja sad imam priliku da isto uradim za druge devojčice. Ako bar jednoj uspem da pomognem, možda će ona jednog dana pomoći nekoj sledećoj."

Pitala sam Magami kako je ona doživela Sonitin razvoj. „To je moje najveće dostignuće", kaže ona bez oklevanja. „Nadam se da će ljudi iz ovog filma shvatiti da nije tako teško promeniti život drugih ljudi nabolje. Deca poseduju ogroman potencijal, a naša je odgovornost da im pomognemo."

Ali Sonita je tek na početku. „Najviše bih volela da doživim kraj dečijih brakova u ovoj generaciji," kaže ona. „Ali ne zavisi sve od mene. Potrebna je saradnja između mnogih ljudi i organizacija da bi se ova pojava iskorenila. Zaista nam je potrebna pomoć."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu