​Prokletstvo jabuka i paradajza

Otkad znam za sebe, svakodnevno se izvinjavam, objašnjavam i osećam krivom što ne jedem bar 80 odsto namirnica koje normalan svet voli i konzumira. Sve se to promenilo u jednom trenutku, da ne kažem tvitu, kojim je do mene stiglo naučno objašnjenje mojih prehrambenih muka i poruka da u tome nisam jedina. Svet se okrenuo naglavačke, a meni je svanulo.

Da pojasnim: bezmalo pola veka, lakše mi je da nabrojim šta jedem nego šta ne jedem. Meso, krompir (u svim pojavama i oblicima), testenine, mlečni proizvodi (svi) i slatkiši - pod tim podrazumevam čokoladu i sve njene najraznovrsnije oblike, ali bez voća. To je moja hrana. Od toga krompir, sir i čokoladu jedino zaista volim. Sve ostalo se deli na namirnice koje mogu da podnesem u ishrani i koje se mogu nabrojati na prste i gomilu povrća i voća, vrsta mesa, morskih plodova, školjki, koje nikada ne jedem, ni sveže ni skuvane, pečene ili bilo kako drugačije obrađene.

Na samom kraju te bljak skale nalaze se jabuka i paradajz. Mislim da bih radije umrla ili pristala na robiju nego da pojedem nešto od ta dva. Verovatno ćeš i ti, dragi čitaoče, kao i 99 odsto ljudi koje sam u životu srela i upoznala sa svojim načinom ishrane, podsmešljivo odmahnuti rukom i konstatovati da sam neverovatno razmažena i da bi se to moglo promeniti u trenutku, samo kad bih ja odlučila da probam sve to što odbijam.

Foto privatna arhiva

Moja mama je godinama tvrdila da sam još kao beba, kad su mi uvodili čvrstu hranu, povratila svaku od namirnica koje do današnjeg dana ne konzumiram. Ja sam, pak, bila ubeđena da je nju samo mrzelo da se malo ozbiljnije pozabavi mojom ishranom, te da je prelako odustajala od toga da me nauči koliko voće i povrće mogu biti ukusni i prijatni u ishrani. Otac se nije previše mešao u to, iako je povremeno pokušavao da izigrava strogoću i natera me da pojedem ponešto od odbijane hrane, ali bi pod naletom mojih suza i inata odustajao.

Moja baka nikad o tome nije pričala, ali mi je uvek spremala poseban ručak i omiljena jela, uprkos dedinom gunđanju da time diskriminiše ostale ukućane i da me je previše razmazila. Nikako nije razumeo šta je to za mene loše u đuveču ili ćušpajzu koji su svi ostali sa zadovoljstvom dva puta sipali u tanjir. Moja baka, međutim, prosto nije bila neko ko osuđuje, a kako sam joj bila omiljena unuka, prosto je volela da mi udovoljava. Bilo kako bilo, u mom zdravstvenom kartonu i danas piše da sam u prvom osnovne bila neuhranjena za svoj uzrast. Onda su digli ruke i počeli da mi daju da jedem ono što volim. U međuvremenu se pojavio fast fud i svi problemi su se činili rešeni. Moja ishrana je stavljena ad acta, ako se izuzmu redovni šaljivi, a ponekad i zlobni, komentari na moj račun.

Kad sam se osamostalila, stvari su postale bitno jednostavnije jer sam mogla da jedem šta i kako hoću, pa me više niko nije mučio nagovaranjem da "samo probam" nešto što ne mogu ni očima da vidim. Biti odrastao značilo je i da se mnogi u mojoj okolini uzdržavaju od toga da mi objašnjavaju koliko je moja ishrana štetna ili da pokušaju da me preobrate. Muž me je zavoleo takvu kakva sam, deca me drugačiju nisu ni upoznala, a prijatelji su me prihvatali sa svim manama, pa i ovom prehrambenom.

Planiranje porodičnih i društvenih događaja koji su uključivali hranu u mom okruženju uvek je počinjalo pitanjem da li ja nešto volim ili ne volim i da li nešto jedem ili ne. Tako su jelovnici na slavama, božićima i uskrsima, raznim rođendanskim i drugim okupljanjima kod prijatelja i familije uvek sadržavali bar jedno ili dva jela koja mogu i ja da jedem, te bar jedan čokoladni kolač ili tortu, koje po pravilu ja dobijam prva.

Izbor restorana pravi se uzimajući u obzir moje prehrambene sklonosti, a drugarice redovno prepričavaju kako sam poručivala jelo i onda ga vraćala jer nisu izvadili čeri paradajz ili krastavac, kao što sam naručila. Nakon dugogodišnjeg ubeđivanja da obrok bez salate to u stvari i nije, ne tako davno uspela sam da se naviknem na zelenu salatu. Mada, i danas mi više ima ukus trave nego nekog pristojnog obroka, kako god da je spremljena.

Znam da je teško poverovati, ali nije reč o razmaženosti ili kapricu. Ja prosto osećam toliku odbojnost prema tim namirnicama, da mi smeta njihov miris, ukus i tekstura. Tu i tamo neke namirnice mogu da jedem prerađene, na primer, kečap na pici u manjim količinama ili industrijski gusti sok od breskve, marmeladu od marelice isključivo jednog proizvođača, ali većinu jedva mogu da gledam, a kamoli da dodirnem ili jedem.

Samo sam dve osobe upoznala u svom životu koje imaju isti problem. Jedan je kolega iz Hrvatske, a drugi je poznati kardiolog kod kog sam svojevremno vodila blisku rođaku. Bliskost koju sam osetila sa njima kad smo razmenili priče teško je opisati.

No, bilo nas je samo troje, premalo da bih poverovala da greška nije u meni.

Pre nekoliko dana je do mene stigao tvit i VICE tekst koji mi je promenio život. Moja probirljivost je - naučno je dokazano - poremećaj u ishrani koji se zvanično zove poremećaj izbegavanja/restrikcije unosa hrane ili Avoiding/restrictive Food Intake Disorder - skraćeno ARFID.

Nije da sam srećna što patim od poremećaja, ali znate ono kako je neizvesnost mnogo gora nego sama dijagnoza, kakva god bila? E, to je taj slučaj. Uglavnom, reč je o tome da se poremećaj najčešće javlja u ranom detinjstvu, oni koji ga imaju često ispoljavaju bukvalno strah ili sumnju u određene namirnice, ponekad kao posledicu traumatičnog događaja.

Međutim, uzrok nastajanja ovog poremećaja nije poznat. Ono što jeste poznato je da kad se ne tretira na vreme i u ekstremnim slučajevima ostaje u odraslom dobu i takvi ljudi jedu manje od 20 namirnica. Moj slučaj, čist k'o suza.

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE film Život posle hrane

___________________________________________________________________________

U tekstu je ponuđen i link do bloga Talac u vreme obroka koji se bavi istom temom a koji je pokrenula jedna mama čiji sin ima ovaj problem. U potrazi za sličnim slučajevima naletela je na Fejsbuk grupu Odrasli probirljivi konzumenti i prvi put osetila olakšanje jer je videla da postoje odrasli koji su prošli kroz život a da nisu jeli povrće, i preživeli su.

U komentarima na blogu je veliki broj odraslih koji opisuju i muke sa ishranom i borbu sa okolinom, na isti način kako ih ja doživljavam celog života.

Aleluja, nisam sama.

Daljim čitanjem otkrivam da je Univerzitet Djuk u Americi napravio istraživanje i studiju na osnovu učešća 30,000 odraslih koji imaju ovaj poremećaj ishrane. Mojoj sreći nema kraja. Ne zbog njih, naravno, nego zbog toga što konačno sebi mogu da objasnim zašto sam sve ove godine toliki baksuz da za svakim stolom gde se služi hrana baš ja moram da naručim nešto posebno, bez ovoga ili onoga, sa ovim ili onim.

Ono što me je stvarno oslobodilo je savet koji stručnjaci daju odraslim osobama koje pate od ovog sindroma: ukoliko vaša prilagođena ishrana ne dovodi do zdravstvenih problema, nemojte se sekirati što ne jedete određene vrste hrane. Prosto ne morate da jedete ono što ne volite. Tačka.

U to ime, za večeru je čokoladna torta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu