FYI.

This story is over 5 years old.

​Gledao sam film "Messi" sa dva desetogodišnjaka

Ovo nije filmska recenzija.
9.2.15

Odmah da vam kažem iskreno, meni je film bio uzbudljiviji nego njima. Vuk i Andrej će uskoro napuniti deset godina, idu u četvrti razred i naravno, vole fudbal. Vuk je do sada zadužio nekoliko dresova, ali samo dva zaista voli da nosi.

Jedan je Zvezdin, kad ode na stadion, a drugi je Barselonin, kad igra fudbal u školskom. Mogao bih sad kukam nad tužnom sudbinom mog kluba zbog toga što nema crveno–belu desetku sa nekim Stojković na leđima kao što smo mi imali, ali to je neka druga priča…

Ovo nikako nije filmska recenzija i ne brinite, glavni glumac ne gine na kraju filma.

Messi je prosto sinonim za fudbal, majstorstvo, uspeh, za pehare, posebno za klince rođene posle 2000. godine. On je prosto fudbal. Sa pravom.

Ali Messi je mnogo više od priče o jednom majstoru koji je četiri puta osvajao Zlatnu loptu, i zato je o njemu snimljen film koji traje 93 minuta, dakle dugometražni, za bioskop. To je jedna od stvari koje me zaintrigirala i povukla da povedem ove klince u bioskop.

Film je snimio španski režiser Aleks de la Iglesija, po scenariju Horhe Valdana, legendarnog argentinskog fudbalera, saigrača Maradone, do nedavno generalnog menadžera Reala iz Madrida.

Inače, Valdano ima jednu od najšmekerskijih uloga u ovom filmu, pošto o Mesiju razmenjuje misli sa još jednim bogom fudbala, Johanom Krojfom.

Ovaj film to zapravo i jeste – brdo poznatih i nepoznatih ljudi priča Leovu životnu priču. Reditelj je odlučio da to snimi malo drugačije nego što je uobičajeno – okupio je sve koji nešto znače u Mesijevom životu u restoran i rasporedio ljude po stolovima. Sve je to snimljeno brdom kamera i mikrofona i prilično je gledljivo, mada ne i dovoljno dinamično, posebno za desetogodišnjake.

Tako je za jednim stolom sedela familija, za drugim drugari iz vrtića i škole, za trećim klinci sa kojima je počeo da trenira fudbal u Rosariju, njegove učiteljice iz škole, prvi treneri iz Argentine, nekoliko novinara. Za jednim stolom su sedeli Pike, Iniesta i Maskerano, i na kraju, već pomenute legende, Valdano i Krojf.

"Tata šta je Rosario? Ko je beše Maradona, jel' on živ? Ko je ovaj sedi? A što nema Ćavija sa Iniestom za stolom? Ko je sad ovaj Ronaldinjo, ja znam za Ronalda?"

Realno, previše pitanja za jedan film, ali kada tek savladavaš praćenje titla i učiš osnove fudbala, to je valjda i očekivano. Pokušao sam da odgovorim na sve, s tim što će Maradona i Ronaldinjo zahtevati dopunsku nastavu.

Upravo je ovaj brazilski mađioničar možda i učesnik najlepše scene u filmu, kada se priča o Mesijevom ulasku u prvi tim Barselone. Kamera prikazuje malog, bubuljičavog klinca koji sa strahom u očima ulazi u svlačionicu Barse. Imao je 16 godina, seo je na klupu i prvi koji mu je prišao bio je naravno najveći. "Zuba" mu je i namestio čudesan gol na prvoj tekmi za Barsu. Da li mislite da bi "Zuba" slučajno nosio na krkačama šesnastogodišnjeg dečaka po terenu Kamp Nou stadiona?

"Zuba" je znao.

Film nam, inače, otkriva da mnogi nisu znali i videli. Posebno u Argentini, gde najveći klubovi nisu imali muda da zagrizu i plate neophodno lečenje za malog i tada izrazito niskog Mesija. Sa 11 godina i metar i 29 centimetara, Leo je već bio čudesan na terenu - fascinantno je da je njegov otac sve snimio, od prve utakmice do ulaska na Kamp Nou, te je za potrebe filma dosnimljeno malo igranih delova - ali je utvrđeno da boluje od nedostatka hormona rasta.

Lek i nada su postojali, ali socijalno osiguranje tada ekonomski uzdrmane Argentine nije moglo da pokrije lečenje. A ono se svodilo na svakodnevno ubrizgavanje hormona rasta, sve dok bude rastao, do osamnaeste godine. Svakog dana, igla u butinu.

Da, Leo Messi je zato pobednik. Film se zapravo najviše i bavi njegovom borbom da poraste do današnjih 169 centimetara. Jer da nije, ne bi nikada podario svetu svoju fudbalsku čaroliju.

Film opisuje mukotrpnu borbu njegove porodice i potragu za klubom koji će pokriti troškove lečenja. Redom su ih odbijali svi najveći argentinski klubovi, a onda je stigao poziv Barselone.

Pa se posle vi pitajte zašto je Mesi i dalje veran Barsi.

Mada, ni u Katalunji nije sve išlo glatko. Leo je četiri meseca trenirao sa pionirima i juniorima Barselone - imao je 13 godina - i čekao da uprava kluba sastavi vrlo komplikovan ugovor.

Kada se to konačno i desilo, sve je išlo lako. Plesao je tri godine sa pionirima, juniorima, omladincima, da bi ga Frank Rajkard na preporuku pomoćnih trenera ubacio u prvi tim kao šesnaestogodišnjaka.

Ostalo je istorija.

Jedan od delova filma koji će naši gledaoci ipak najlakše razumeti je odnos navijača Argentine prema Mesiju. Činjenica da nije doneo Svetski Kup naciji je dovoljna da mu, kada dođe da igra u domovinu, neki idioti sa tribina viču da se ne zalaže dovoljno i da nikada neće dostići Maradonu. A ne peva ni himnu. Seronja.

Zvuči poznato?

A šta ne sve to kaže onaj sa kojim ga najviše porede? Veliki, najveći Dijego Armando? E to vam neću reći, pogledajte film, vredi.

Na kraju, uz sladoled u tržnom centru, posle kokica i koka kole, pokušao sam da izvučem iz Vuka i Andreja da li im se svideo film.

Vuk: Pa super je.

Andrej: Da, lep je.

Ja: Koja je poruka filma?

Vuk: Da treba da veruješ u sebe u životu.

Andrej: «Da nikada ne odustaješ.

Ja: A šta vam se najviše svidelo?

Obojica:Kako Mesi daje golove!

Malo neprijatne tišine jer nisam znao šta dalje da pitam, ali sam ukapirao da su klinci sve rekli.