Život pored čuvene pruge u Meksiku gde migranti uskaču u teretne vagone za SAD

Sve fotografije napravio je autor.

Laura Avila je posvetila svoj život pomaganju migrantima koji na putu do Amerike prolaze kroz Gvadalaharu, drugi meksički grad po veličini, na čuvenoj železničkoj liniji poznatoj kao „Beštija".

Beštija, takođe poznata kao i „el tren de la muerte", ili voz smrti, je mreža teretnih kompozicija koje iz centralne Amerike preko Meksika stižu u Sjedinjene Države.

Kada hodate pored pruge u Gvadalahari, srešćete beskrajni tok migranata iz Gvatemale, Hondurasa i južnog Meksika. Većina migranata koji se voze Beštijom kroz Gvadalaharu su već proveli više dana ili nedelja držeći se za teretni vagon, dok im život visi o koncu.

Iskaču iz voza u pokretu u blizini pijace u Gvadalahari, da bi našli dovoljno hrane da preguraju narednu deonicu puta, i da bi preživeli prodaju ili trampe sve što mogu da nađu.

Kada se oporave dovoljno da mogu da nastave put, migranti trče i uskaču u sledeći voz koji uspori dok prolazi kroz gusto naseljene delove Gvadalahare, i malo po malo se približavaju SAD.

Iako šezdesetčetvorogodišnja Avila ceo svoj život živi u Gvadalahari, i ona se ulogorila pored šina, i svakodnevno viđa svoje nove komšije.

„Pomažem ljudima kako god mogu", kaže Avila, koja živi na gomili đubreta koje je pokupila pored šina. „Zbog toga sam na ovom svetu".

Avila provodi dane tako što sa obližnje pijace na otvorenom skuplja đubre koje može da se iskoristi, i migrantima daje robu koja bi mogla da im bude od koristi.

Avila nije usamljena u borbi za pomoć migrantima u Meksiku. Hiljadu kilometara istočno od Gvadalahare, u državi Verakruz, postoji mreža žena poznata kao „las patronas".

Ove žene svakodnevno stoje pored šina, kada Beštija prolazi kroz grad, i bacaju namirnice gladnim muškarcima, ženama i deci.

Iako je ova grupa žena dobro poznata širom Latinske Amerike, Avila je deo manje poznate tradicije žena koje žive pored pruge koja vodi u SAD, i koje pomažu migrantima kako god mogu.

„Na primer, nekada nađem savršeno očuvanu kutiju za cipele. Znam da ovde uvek ima migranata koji pokušavaju da prodaju cipele da bi nabavili nešto hrane. Ja im dam kutiju za cipele da bi delovali profesionalnije, i da bi možda lakše prodali svoje cipele", kaže Avila.

Avila govori iskvareni engleski, uprkos nedostatku tradicionalnog obrazovanja.

„U mladosti sam želela da učim jezike, ali otac me je naterao da se udam i rodim decu dok sam još bila veoma mlada", kaže ona.

Avilin muž je godinama radio u fabrici trikotaže.

„Radio je u veoma lošim uslovima, bilo je užasno. On i njegove kolege su počeli da šmrču cement na poslu, samo da bi izdržali. Umro je u tridesetoj godini", kaže ona.

Kada joj je umro muž, Avila je morala sama da se izdržava, bez obrazovanja na koje može da se osloni, i odlučila je da počne da sakuplja đubre i da ga trampi za hranu.

Avila ima tri ćerke, dve žive u Meksiko Sitiju, a jedna živi stotinu metara od Avilinog kreveta od đubreta u Gvadalahari.

„Mogla bih da živim sa svojom ćerkom u onim stanovima tamo, ali navikla sam da živim napolju. Volim prirodu i volim ljude koji prolaze ovim delom grada u potrazi za boljim životom".

Pratite Krisa Donovana na Tviteru .

Još na VICE:

Poslednji obrok sa izbeglicama u Info parku

Umorni od svega, sami i "zaglavljeni" na pragu EU

VICE u Obrenovcu: Od "otimanja bebe" do vojne discipline za migrante