Kako da znaš da ti je veza propala

Nadamo se da ste preživeli prvi raskid kao tinejdžeri. Iz više razloga, bolje je da vam srce neko pokida i izgazi u godinama kada je društveno prihvatljivo plakati i pisati dnevnik. Pre svega zato što tako čovek ojača za buduće traume u svetu odraslih, ali i zato što su tako manje šanse da krenete iz očaja da pijete i šmrčete sve redom zbog kraha desetogodišnje veze.

Ipak, postoje razlike između te vrste naglog srcoloma, i onog sporog umiranja veze kakvo možete željno da iščekujete u dvadesetim, tridesetim, i svim kasnijim godinama do groba. Ovu drugu vrstu raskida niko nije emotivno sposoban da izvede dok još ide u školu; samo odrasli znaju to vreme kada je i poslednji ugarak romantične vatre odavno dogoreo, kad vam se životi toliko dugo uzajamno žuljaju da ste oboje otupeli; kad jedno drugom predstavljate nameštaj više nego izvor radosti. Ako odrasli ovo čitaju i misle „Ma ne, nikad se to meni nije desilo a i neće", možda su od onih vernika koji se venčaju sa simpatijom iz šestog osnovne, a ako nisu, onda će naići na ovo jednog dana.

Put ka raskidu je dug i samotan, jedinstvena mešavina individualno mučnih i uzbudljivo traumatičnih situacija. Danas ćemo vas upoznati sa nekima od njih. Ako prepoznate ove znake u vašoj vezi, počnite da se pripremate za propast koja vas očekuje. Mada verovatno ste već znali šta sledi, zar ne.

Svađe su sastavni deo svake veze. (Ima doduše ekstrema, onih čudnih parova koji nikad ne trepću i tvrde da se nikad nisu posvađali, koji te neobjašnjivo istripuju kad god naletiš na njih po venčanjima ili baštama nečijih roditelja, zamišljaš da ih zbližava neka teška perverzija, vole se zato što im je hobi zajedničko ubijanje vrana.)

Ali u jednom trenutku dođe do suptilnog pomaka. Umesto da se svađate oko nečega („Odbijaš da mi posvetiš vreme! Ne bacaš đubre! Kenjaš kako nemamo para a stalno kupuješ koks!") počinjete da se svađate ni oko čega („ZAŠTO NARUČUJEŠ OD NJIH KAD ZNAŠ DA SU SRANJE, KO TAKO REĐA TANJIRE, ZAŠTO BI BILO KO IKAD SNIMIO ŠEZDESET EPIZODA KVIZA ZA REDOM?") Sve češće vas nervira način na koji druga strana pije iz flaše, ili se smeje, ili koristi neku sasvim običnu reč u pogrešnom kontekstu. A onda shvatiš, jao da, uopšte te ne nervira ono što druga strana radi. Nervira te sama druga strana.

Kad shvatite da tokom seksa svršite samo ako zamislite nekog drugog od početka pa do kraja, već je prekasno. Telo druge strane za tebe više ne poseduje seksualne karakteristike. Nije ono „nema veze, ostarićemo zajedno, naša ljubav nadilazi telesno"; više je ono da ga doživljavaš kao strano telo u svakom smislu. Sve ćete se više udaljavati od samog čina, zabranićete poljupce kao Džulija Roberts u Pretty Woman jer će vas čak i taj bezazleni emotivni gest izazivati gađenje. Samo dodir genitalija može da prođe. Od sada pa na dalje, sve među vama svodi se na dešavanja između vaših genitalija. Oslanjaćete se na sve poze, pre svega otpozadi, koje omogućavaju da ne vidite lice partnera. Oral ćete izdržati tu i tamo, ali ne dao bog da vas druga strana odole pogleda u oči.

Srećom, seks se često odvija pod okriljem moći pa ćete lako moći da blenete u zid u mraku i razmišljate o smislu života. Sirotinjska zabava obično prva propadne, prvi znak da se cela veza zgovnjava. Pošto je seks tako visceralna aktivnost – fizički, psihički, emotivno – biće vam teško da se pravite da je sve u redu.

Evo malog testa:

i. Zamislite dugu stranu kako stoji pored prozora kroz koji prodire svetlost svežeg ali sunčanog letnjeg dana, pod škripi pod nogama, a prašina poigrava kroz vazduh blistavo bela i siva. Upravo im poslali poruku koja glasi „Pičketino jedna". Vaš partner plače, neprekidno, neutešno. Vi ste krivi. Zbog vas druga strana tako oseća, suze teku niz to narandžasto-crveno lice. Više nema nazad, uzalud bi bilo da pokušaju da se dovedu u red – plaču otvoreno, ridaju, kvase majicu, sve curi, cela soba se oseća na so. Vi ste uzrok. Šta osećate?
A. Nešto
B. Ništa

ii. Autobus ubrzava. Poznat vam je taj zvuk, jedno glasno vozilo narušava tih ambijent predgrađa. Negde u daljini igraju se deca, jure za crvenom loptom. Druga strana u vašoj vezi leži mrtva na sred puta, plavog lica, krv kaplje iz usta, ruke i noge izlomljene. Žurili su na autobus koji ih je pregazio. Mrtvi su. Oči otvorene, staklene. Zumirajte. Zumirajte na to mrtvo lice kom ste nekad davno šapatom izjavili ljubav. Šta osećate?
A. Nešto
B. Ništa

iii. Krevet škripi na dobro poznat način. Ranije ste izašli sa posla, prošetali se do kuće jer je bio lep dan, slušali ste muziku usput, divnih sat vremena šetnje, niste ni pogledali poruke na telefonu, samo ste lutali i usput prstima dodirivali lišće živih ograda, otkidali pokoji listić. Sad ste kog kuće, znojavi od šetnje, dobro bi vam došao tuš. Penjete se uz stepenice, kad ono – dobro poznati zvuk federa. Šš-krip, šš-krip, šš-krip. Da li je to – Upadate u spavaću sobu, gde vaš partner – dečko ili devojka, nije bitno – strastveno vodi ljubav sa nečijim penisom. Seks nipošto nije monoton kao kad je sa vama. Ne, ovde su ruke vezane, povez preko usta, na sve strane lubrikanti raznih ukusa. Druga osoba ima savršeno izvajano telo. Kad zakoračite u sobu, vaš partner im golica grudi velikim ružičastim perom. Nije običan seks u pitanju, ovo je luksuzni seks kakav vi niste videli još od one poslednje večeri u hotelu u Barseloni leta 2013. Šta osećate?
A. Nešto
B. Ništa

Više odgovora pod A: Dobro je! Dobro.
Više odgovora pod B: Nije dobro! Nije.

Jeste li bili nekad na tužnom branču? Branču koji je tužan? Rekli biste da je nemoguće, nema boljeg obroka od branča – ali kad podignete pogled, sa druge strane stola sedi osoba koju ubeđujete sebe da volite, i… ništa. „Dakle…" kažete vi dok uzimate slanik, nakrivite ga malo ali ipak nijedan kristal stoli ne dospe do stola. „Šta je, ovaj, šta ti kaže mama?" Druga strana pita „Hm?" a vi ponavljate „Šta ti kaže mama? Juče, preko telefona? Kad je zvala?" „A, to. Jeste." Pauza. Neko od vas izdiše kao da prazni šupljinu gde mu se nalazilo srce. „Ma ništa. Nešto oko psa je pričala." Sledi pet minuta tišine, a onda najzad stiže hrana koju ste poručili. „Evo ga," kažete. Hrana vas je spasla. Tek kad stigne i račun, setite se da vam nije čak ni na pamet palo da sa Instagramom podelite svoj obrok. Kad čak i branč postane tužan, tada je stvarno gotovo. Zajebi tužni branč.

Zajebali ste se pa ste rezervisali zajedničko letovanje, budale, i sad vam preti sa kalendara kao godišnjica smrti bliskog člana porodice. Razmišljate koga bi ste mogli da povedete sa sobom umesto druge strane. Realno, plata vam je jadna a depozit nije bio mali, šteta bi bila da otkažete. Da li… da li bi bilo OK da ne raskinete pre Tenerifa? Mislim, šta je tih šest meseci? Mislim, to je samo pola godine… pola godine bliže tridesetoj.

Ako ne zapalite, oboje ćete iskulirati te dve nedelje jer debeo sloj kreme za sunčanje maskira sve probleme u vezi – kako da se svađate dok pijete malo pivo i čekate špagete sa plodovima mora? Ali pretposlednje večeri sve pukne jer jedno od vas ne može da nađe naočare za sunce, što ubrzo eskalira u dva sata uzajamnog urlanja, da bi na kraju zalupili vrata hotelske sobe i otišli na ljutitu šetnju. Kad se skrušeno vratite 45 minuta kasnije, zamolićete recepciju da vas puste u sobu. Let kući provešćete u tišini.

Ukratko, bolje vam je da nigde ne putujete zajedno. Samo ćete sjebati to malo veze što vam je preostalo.

Jedna od nedovoljno cenjenih dobrih strana svake veze je obaveza partnera da sasluša vaše uzbuđeno telefonsko cvrkutanje pošto dobijete povišicu, ili vam sestra javi da se udaje, ili na ulici vidite preslatkog kudravog malog bišona. Realno, niko drugi u vašem životu neće biti spreman da istrpi te ničim izazvane pozitivne vibracije i pruži vam emotivnu podršku. Ali sa vremenom, sve češće lepe vesti prvo javite nekom drugom – najboljem drugu ili drugarici, mami sa kojom i niste toliko bliski, onoj privlačnoj osobi sa kojom samo platonski četujete. Isto važi kad se desi nešto grozno. Ovo je način na koji se vaša podsvest navikava na neizbežan raskid, da vam ne padne previše teško kad odjednom ne budete imali na koga da se oslonite.

Znate ono kad dođete kući i zateknete drugu stranu u kuhinji kako plače – tetka im se razbolela ili šta već, ne znate tačno detalje a realno vas i boli uvo. To osetite da vas žiga ono nešto nežno prema njima kao nekad, pa vam dođe prirodno da ih zagrlite, ali u isto vreme potpuno neprirodno. I onda vam druga strana tu malo slini na ramenu, vi ih grlite i osećate se bukvalno kao da držite u rukama gomilu mesa koja plače.

FANTAZIRATE O SAMAČKOM ŽIVOTU

„Hmm," mislite vi i sanjate o opuštenom nedeljnom jutru. Uh, kako bih rado sad otišao na džoging, popio preskupu kafu blejući na kanalu, prošetao do paba da pogledam tekmu pre ručka i pojedem pljeskavicu, čuo se sa ortacima sa kojima se više ne čujem jer ona kaže da ih mrzi… bože, što ne živite sami. Usvojili bi ste psa, možda se preselili u Njujork na neko vreme. Hteli ste i da probate malo vegansku ishranu, zar ne, da počnete više da kuvate, umesto ovako da samo jedemo bolonjeze i omlet i kari. Da budete opet slobodni. Da kupite cveće i nakitite ceo stan. Da najzad odgledate „Tvin Piks", zajedno ste probali prvu epizodu ali se druga strana nije primila. Da kupite star gramofon i ispunite sebi život muzikom, umesto onih usranih Soundcloud mikseva sa laptopa druge strane. Bože gospode, što bi bilo dobro da… ne, nemoj na to ni da misliš… ali zar ne bi bilo sjajno kad bi vam partner naprasno… umro?

Nekad bi posle svađe bilo plakanja, kukanja, preklinjanja, cveća, i duplih doza orala. Danas samo promrmljate „jebiga, izvini" da biste nastavili da gledate stare epizode Apprentice iz treće sezone na YouTube. Uh, taj Hopkins!

Mislim, jedan od najpouzdanijih znaka da vam je veza na izdaju obično je Varanje sa Velikim V. Na primer, ako izađete, napijete se, i kresnete nekog drugog, preko toga se obično teško prelazi. Ali čak i varanje sa malim v se računa, samo što to obično ljudi prenebregnu. Razmenjujete poruke sa kolegom posle posla, beskrajno četujete na Fejsbuku sa nekim ko vam se kao možda sviđa, opet pratite bivšu na Instagramu. Tehnički niste još ništa uradili – prošli biste poligraf sto posto, a poligraf je kamen temeljac jedne stabilne veze – ali jedna misao vam je neprimetno ugmizala u mozak: Ako biste hteli da prevarite partnera, sto posto biste mogli, zar ne? Ceo mehanizam je tu, imate već nekog u rezervi, zlu ne trebalo. Motor bruji, ruke su na volanu, samo treba da se doda gas i sjebe sve što ste zajedno gradili.

Tokom jedne od teskobnih zajedničkih šetnji, prođete pored novog restorana u vašem kraju. „Vidi što je lepo", kaže neko od vas, onaj drugi kaže „Aha". U starim dobrim danima, kad vam nikako nije bilo dosta njihovog tela i njihovog prisustva, kad niste mogli ni dan da provedete bez njih – rekli biste „Da svratimo ovih dana?" Možda isto kažete i sada, posle više puta pominjete taj restoran onako usput, kad ćemo, trebalo bi, da biste mesec dana kasnije otišli tamo ali sa ortacima. Piletina, prijavićete kod kuće, im je „onako" pa i nema potrebe da ikad odete tamo zajedno.

Još verovatniji scenario je da naiđete na novu piceriju i odmah nam padne na pamet dvoje-troje prijatelja sa kojima biste je radije isprobali. Pošaljete svima poruku, dogovorite se za sredu, a kod kuće ne kažete ništa. Realno, izlaziti sa partnerom kad vam je veza o uvom stanju biće sasvim zaboravljivo, pa shodno tome nepotrebno traćenje vremena i novca.

Pazi, razumem ja vas, svi mi na kraju krajeva živimo u strahu od svemoćnih stanodavaca, svima nam je frka da im potajno bacimo mejl i pitamo koliko bi izašlo da se, čisto onako hipotetički, ugovor raskine? Ali to nije dovoljan razlog da se veza održi. Zajedničko useljenje je za većinu parova veliki iskorak – negde između „izlazimo" i „legitimno venčani do kraja sveta" Ali ako stvari ne krenu nabolje, džabe kupujete IKEA nameštaj koji nikada nećete sklopiti i biljke koje će vam u kupatilu svenuti. Danas je sve što vas spaja ono jedno mesto na kauču koje oboje volite, jutarnji rituali koji se prepliću ali nikako da se poklope, i povratak sa posla uz razmenu poruka s nekim drugim. Svako malo jedno od vas prespava kod svoje sestre, i sad brojite dane – još samo osam plata pa ću potražiti novi stan! Još samo 203 dana pakla! Ali realno, stvarno, ako vas drži samo administrativni strah od komplikacije stambenog pitanja, bolje se rastanite odmah.*

*Osim ako imate jako dobru kiriju. Ozbiljno. Ako plaćate manje od 600 funti mesečno za stan u Londonu, onda se potrudite da održite svoju bednu vezu još tih par meseci.

Ako možete da zamislite svog uplakanog partnera kako na kolenima moli za vašu ljubav i da vas ništa ne zaboli, onda ste na korak od cilja, samo jedan poziv ili SMS dele vas od završnog udarca. U ovoj fazi optimalne sociopatije radije biste pričali sa pijanim berzanskim mladoliderom u prepunom vozu nego sa sopstvenim partnerom. Sreća pa vas boli dupe kako će da reaguje. Druga strana vas odavno hvata u razgovore u kojima radije ne biste učestvovali, kao da ste par ljudi koji se jedva znaju čiji je zajednički prijatelj skoknuo do WC-a: ne znate šta biste rekli jedno drugom, nemate ništa zajedničko, samo sedite i ćutite. Kad najzad guknete krenete sa onim poznatim „moramo da razgovaramo", zamalo raskinete ali vas toliko mrzi pa se dogovorite da ipak pokušate da popravite stvari. To vas vraća u beskrajnu tišinu, iz tišine opet pokušate da „porazgovarate o nečemu", i tako ukrug sve do Konačnog rešenja.

… A posle uletite u dvogodišnju vezu sa nekim novim, pa sve ispočetka!

@hannahrosewens, @joelgolby, @joe_bish