Kakav je život kad oba partnera pate od mentalnih problema

Moja devojka i ja smo šest meseci živele zajedno kada sam osetila dobro poznati teret depresije kako me obuzima, dok je ona započinjala svoju sopstvenu borbu s anksiozonošću.

Isprva sam to pokušavala da sakrijem od nje. Nisam želela da upozna tu moju stranu. Buljila sam u plafon dok je ona spavala pored mene u mraku, nesvesna tuge koja mi se taložila u grudima. Osećala sam se potpuno izolovano. Osećala sam onu vrstu usamljenosti koja ti čuči u stomaku kao jeziva glad, i od kojih su ti kosti teške.

Nisam imala drugog izbora nego da joj objasnim šta se dešava, pa sam sela i rekla joj da sam slomljena. Naravno, ona je bila dobra prema meni, ali ja ipak i dalje na neki način mislim da je bolje sam pregurati loš period – ako ni zbog čega drugog, onda zato što nema svedoka. Ne želiš da te ljudi vide kada imaš loše dane, zato što njihovo sećanje na te trenutke postaje opipljiv deo onoga što jesi. Mračne reči koje si izgovarala kada ti je moć rasuđivanja bila poremećena ne ostaju više samo u tvojoj glavi; postaju zabeležene.

Ne možeš da povučeš reči.

To što sam to ispričala nekom drugom mene nije izlečilo, a njoj je bilo veoma teško. Osećala je teret, bila je zbunjena, tužna i uplašena. Više me nije poznavala. Tražila sam samoću zato što sam verovala da će joj moje otrovne misli naškoditi. Ona je uvek imala problema s anksiozonošću, ali joj se stanje pogoršalo, i po prvi put je počela da doživljava nepredvidljive napade panike.

Za partnera je pravo iskušenje kada se osoba koju voli toliko suštinski izmeni. Menja joj se motivacija, moć rasuđivanja joj je ugrožena; njene reči su glas nekog drugog.

U početku smo imale teške periode u različitim razdobljima, i kada ih je bilo, bile smo u stanju da ih pregrmimo. Jedna od nas je bila snažna za obe. Bilo je teže kada su se podudarala. U glavama smo počele da živimo prilično nezavisne živote. Nije nam bilo manje stalo do one druge, ali obe smo navukle svoje velove. U to doba sam želela da je ohrabrim, ali depresija mi je oduzela bilo kakav osećaj stabilnosti. Nisam bila ubeđena da li smo uopšte i bezbedne.

Ona je pokušavala da odagna napade anksioznosti, rezonujući da bol koji oseća u grudima nije ništa ozbiljno, dok bih ja ležala pored nje, pokušavajući da premostim zjapeći jaz. Kada nam je ponestalo reči, oslanjale smo se na kožu. Ja bih ležala budna sa bradom na njenom ramenu, i stavila bih joj ruku na srce, pokušavajući da mu svojom voljom malo usporim rad.

Ponekad bismo postale frustrirane. Ja sam želela da se ona urazumi; ona je od mene tražila da budem optimista. Ja sam joj bila uteha, njeno sidro, ali naklonost više nije bila suštinsko rešenje. Bile smo bespomoćne. Kada shvatiš da ne možeš da budeš melem za tu osobu u datoj situaciji, osećaj je tužan.

Posle tri meseca očajničke udaljenosti, dale smo sve od sebe da objasnimo kako se osećamo. Kada sam se otvorila, shvatila sam koliko je iskrenost bitna za mentalno zdravlje. Moje tužne reči su dočekane nečim autentičnim. Ona nije znala zašto je to pomoglo, ali bi sedela sa mnom po hladnoći, na klupi, dok smo jele sladoled i gledale kako se nebo menja. Počela sam da prepoznajem izraz njenog lica kada je uhvati napad panike, i izvodila sam je iz pretpranih prostorija.

Bez drugih ljudi, lako je poverovati da te definiše svaki tvoj aspekt koji nije u skladu. Ona i ja nismo gledale na svet kroz istu prizmu, ali razgovor o tome je bio most za prevazilaženje tišine. Ja sam nju zasmejavala u očajničkim trenucima, ona je verovala u sreću kada ja to nisam bila u stanju. Rastale smo se iz razloga nevezanih za ovo, ali nikada neću zažaliti zbog toga što sam bila iskrena prema njoj. I ne verujem ni da će ona zažaliti.

Život je prazan ako nismo iskreni jedni prema drugima. Nijedna osoba ne može da spasi neku drugu, ali može da ulije nadu napaćenom umu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu