vesti

​Kako je rijaliti televizija dovela Donalda Trampa na položaj predsednika

Moramo da se zapitamo želimo li da zabava koju gledamo na televiziji vremenom postane odraz našeg društva u celini.
25 Novembar 2016, 2:04pm
Foto NBC/The Celebrity Apprentice

Još kad se Donald Tramp prvi put obreo u javnosti sedamdesetih, delovao je ljigavo, kao arhetipski Ružni Amerikanac u odelu koje mu ne stoji. Bio je bogat, to da, ali više kao nekakav prodavac polovnih automobila iz Las Vegasa. Pre iz Kvinsa, nego sa Menhetna. Godinama je bio fusnota, gluvario na periferiji američke kulture, pojavljivao se u epizodama Seksa i grada , Princa iz Bel Era. Bio je tako crtanofilmska figura da kada su komičari zbijali šale o nekom apsurdnom liku koji je postao predsednik, uvek bi prvo pomislili na njega. Simpsonovi su se slavno sprdali sa Trampom kao predsednikom još 2000. godine. U Povratku u budućnost II , Bif pretvara Hil Veli u paklenu verziju Las Vegasa, distopiju za koju je scenarista filma nedavno priznao da je zasnovana na zamisli kako bi izgledao život pod Trampom. Taj film je izašao 1989. godine.

A sada je Donald Tramp izabran za predsednika.

Postoje mnogi razlozi zašto je Tramp izabran, ali nijednog od njih ne bi bilo bez uspona rijaliti televizije. Paralela između Trampa kao kandidata i Trampa kao zvezde serije Šegrt povlačena je i ranije, ali čini se da je bitnija nego ikad sada kada se pokazalo da je ova neortodoksna kampanja zapravo funkcionisala. Rijaliti televizija je ne samo načinila Trampa legitimnim kandidatom, već je njegova kampanja često koristila formule rijaliti programa u svoju korist.

Početkom 21. veka, rijaliti televizija se prebacila iz žanra osuđenog na dnevni program ili popunjavanje rupa između muzičkih video spotova u dominantni oblik zabave. Godine 2015, na televiziji se emitovalo 750 rijaliti emisija , za razliku od 409 igranih serija.

Negde usput, format je postao legitiman. Kad su Panduri ili Šou Džerija Springera počinjali, rijaliti televizija bila je grešno zadovoljstvo nalik čitanju tabloida The National Enquirer. Ljudima je bila zabavna, ali i treš i sladostrasna. Vremenom je taj žig srama izbledeo. Navikli smo se na neotesano ponašanje i predvidive formate serije. Popularne zvezde rijalitija postale su brendovi vredni milijarde dolara. Snuki, Hani Bu Bu i Dugarovi pokazali su da što su se apsurdnije ili ružnije ponašali, više novca su zarađivali. Ako Amerika ceni jednu stvar, to je bogatstvo. Ovih dana, ako su rijaliti serija ili njena zvezda profitabilni, to je dovoljno da budu shvaćeni ozbiljno.

Tramp je samo imao koristi od prihvatanja i prelaska rijaliti televizije u glavni tok. Ako ništa drugo, to mu je spaslo reputaciju. Pre nego što je Šegrt premijerno prikazan 2003. godine, Tramp je prevashodno bio poznat po svojim propalim brakovima, bankrotima i poslovnim neuspesima . Bio je slavan, ali nije bio nešto posebno cenjen — savršen recept za rijaliti program.

Promotivna fotografija za 'Slavnog šegrta' (NBC)

Šegrt i Slavni šegrt ustoličili su Trampa kao autoritet u poslovnom svetu, što je bila uloga učvršćena njegovom popularnom poštapalicom: "Otpušten si." Od samog starta, bio je predstavljan kao neko ko "ima sve" — privatne avione, limuzine, jahte, odmarališta, zgodnu ženu. Učesnici su delovali kao da prema njemu gaje posebno strahopoštovanje. Nisu samo želeli da rade za njega, želeli su da budu kao on. On je uporno ponavljao da je uspeh stekao "veštinom pogodbe", sugerišući da njegovo bogatstvo nema nikakve veze sa tim što potiče iz bogate porodice, već da je ono stečeno marljivim radom, urođenim talentom, smislom za biznis. Serija je prikazivala fantaziju da i drugi ljudi mogu to da postignu, samo ako se dovoljno potrude i znaju za trik — Trampov trik.

Ova novostečena reputacija "uspešnog biznismena" bila je ključna u njegovoj predsedničkoj kampanji. Da nije bio u Šegrtu, ne bi uspeo da ubedi nikoga da je u stanju da "sklopi pogodbu" sa drugim zemljama kao predsednik. Da se nismo navikli da ga viđamo u ulozi sudije poslovnog sveta, ne bi delovao dovoljno ozbiljno za predsednika. Čak mu je i ona njegova poštapalica išla u korist. "Otpušten si" kao da uspeva da prozre sve zamajavanja radnog mesta i pređe pravo na stvar. Tramp je, prema pisanju medija, tvrdio da će isto uraditi u Vašingtonu.

Mimo Šegrta, Trampova kampanja koristila je iste dobro poznate motive rijaliti televizije koji su nam uvaljivani poslednjih 20 godina. Još jednom su upotrebljavane floskule poput "Ponovo ćemo načiniti Ameriku velikom", "Podignimo zid", "Nemamo više svoju zemlju". Iskorišćavao je rasnu osetljivost u svoju korist, baš kao što bi nekakav televizijski producent. Još od serije Realni svet , rijaliti televizija je ljude pretvarala u arhetipove: Devica, Rasista, Ljutita crna osoba. Oni se svode na tipove i podstiču da se sukobljavaju jedni sa drugima. Tramp je izgradio slične narativne tokove, predstavljajući svoje protivnike kao negativce čašćavajući ih pogrdnim imenima — Pokvarena Hilari, Lažov Ted — i vređajući ih tako otvoreno da nisu znali kako da reaguju.

Tajna opstanka na televiziji je glumatanje, izgovaranje skandaloznih rečenica i kršenje pravila. Tramp je pokazao da sada i politika funkcioniše na isti način. Mediji su reagovali na njegova prenemaganja sa oduševljenjem i poklonili mu bezbroj sati besplatnog pojavljivanja. Ljudi su počeli da navijaju za to da on pobedi. Amerikanci su uslovljeni da reaguju na najkičastiju ličnost i izjednače ogoljenu ambiciju sa inteligencijom, odlučnošću i jakim moralnim vrednostima. Tramp se u to savršeno uklopio. Kao onaj najbezobzirniji lik u rijaliti takmičenju, on je kapitalizovao na američkom divljenju prema igraču koji rizikuje i krši pravila lepog ponašanja. Mogao je 'ladno da izvikuje onu ofucanu rijaliti frazu: "Nisam došao ovamo da stičem prijatelje."

Sa izborom Donalda Trampa, kultura rijaliti televizije postala je mejnstrim kultura. Kao nacija, počeli smo da ostvarujemo najapsurdnije verzije samih sebe. Tramp kao predsednik, izjavio je jednom scenarista Simponovih Den Grini , "uklapa se u viziju Amerike koja je poludela." E, pa sad se to i desilo. Rijaliti televizija se uselila u našu politiku i, samim tim, u naše živote. Sukobi koji su se nekada odigravali samo na televiziji sada se dešavaju svuda, prelivaju se iz društvenih mreža na prazničnu porodičnu trpezu.

Trebalo bi nešto da naučimo iz ovih izbora. Važno je obratiti pažnju na to koga i šta izdižemo u format bezazlene zabave. Čak i kad televizijski program deluje luckasto i prosto, slike i poruke koje on emituje gledaocima ostavljaju traga. Moramo da se zapitamo želimo li da zabava koju gledamo na televiziji vremenom postane odraz našeg društva u celini. Ja prva ne želim da živim u naciji Pravih domaćica.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu