​Sa Vladimirom Tabaševićem o novoj knjizi, ljubavi i krovu nad glavom
Foto: Milica Vučković

FYI.

This story is over 5 years old.

Kultura

​Sa Vladimirom Tabaševićem o novoj knjizi, ljubavi i krovu nad glavom

PA KAO roman, posvećen nama – "jednoj generaciji stasaloj u doba tranzicije", roman o paklu ljubavi za koju nemamo pojma ni šta je ni da l' postoji.
24.10.16

Vladimira Tabaševića sam upoznala posle teksta koji je napisao o tome kako na seks gleda jedan "patrijarhatom namučen muškarac"u Srbiji. Bila sam oduševljena tekstom, u stvari čak i samom idejom da postoji tekst tog naslova, jer sledi užasno važnu tezu da su ishodište svega što nam se zakuvalo i jedina mogućnost našeg izbavljenja jedan impotentan muškarac i jedna lezbejka. Kada smo se upoznali, saznala sam da je pesnik, da je pisac i pročitala sam njegov roman Tiho teče Misisipi u kojem se velike reči bore sa malim i običnim i gube tu borbu. Srdačno sam navijala da dobije najveću dečačku nagradu za književnost, kada je bio u najužem izboru za Ninovo priznanje, jer sam znala da niko taj keš ne bi upotrebio bolje – da prodiše, da piše više, da časti ortake u kraju, kupi najke, da vodi devojku na more ili plati kurve, sve ono što nikada ne bi palo na pamet onima koji imaju svega, ali često nemaju šta da kažu.

Reklame

Autorka sa piscem (Foto: Aleksa Vitorović)

Pričali smo i o tome kako nam treba da jedemo i pišemo i složili smo se da bi bilo najbolje kad bi se knjige prodavale više na trafikama, jer trafika ima i u malim mestima, i na autobuskim stanicama, i na Adi i kod osnovnih škola. I onda je došao PA KAO roman, posvećen nama – "jednoj generaciji stasaloj u doba tranzicije", roman o paklu ljubavi za koju nemamo pojma ni šta je ni da l' postoji, i sve nešto imamo "pa kao" - i od ljubavi i od međuljudskih odnosa i od porodica, pa i od pisanja - na kraju krajeva. Pročitala sam PA KAO do pola, pa sam se skenjala, malo mislila i plakala, posle sam opet nastavila, da pročitam da bih uspela da sastavim intervju. Onaj dobijeni primerak sam isprecrtavala, izdopisivala i poklonila ga nazad Tabaševiću, a jedan drugi, kupiću na Sajmu knjiga, jer verujem i uvek to ponavljam, potrebno je odvojiti od prolaznih zadovoljstava, od nasušnih potreba i bitnih izdataka, kupiti knjigu autora koga cenimo i nadati se da će i pisati i ništa drugo, i od toga živeti manje-više srećno do kraja života.

Našla sam se sa Vladimirom da vidim kako je došlo do romana PA KAO, kako se uopšte osećao kada je zakoračio u književnost, kao fudbaler kad potpiše ugovor i shvati da više nema nazad i da je to to.

"Napisao sam autoironičnu, a u osnovi hvalisavu, objavu na Fejsbuku da se povodom potpisivanja ugovora sa Lagunom osećam kao Perica Ognjenović koji je, te smutne 1999. godine, nakon dosta drskih driblinga i mangupskih poteza u Crvenoj zvezdi, koji su i po kriterijumima svetskog ševanja obećavali, potpisao za Real Madrid. Perica se u Realu ispostavio kao mućak, ali je taj transfer ipak ostao upamćen, valjda zbog toga što je sam po sebi predstavljao neočekivan uspeh.

Reklame

Šalu na stranu, ali radi se upravo o tom gestu: da angažuješ muda i klikere i da zaigraš na veliko. Tu je rizik ogroman, tu je svaka greška jedna mina za tvoj ego, tu nema toga da ti se dešavaju značajna nepoklapanja između toga šta ti veruješ za sebe da jesi i šta objektivno jesi, tu i tako, na koncu, jedino zaista moraš da si u neprestanom procesu saznavanja, tako što ne prezaš da pogrešiš, da izgubiš, tako što iz tih grešaka i poraza učiš, jer kad uđeš u kolo, ono te vrti bez pitanja.

Psihotičan strah sam osetio kad sam shvatio da više nikad neću moći da ne budem pisac, ili, preciznije: da nikad nisam bio pisac. Ireverzibilno je, sve se već desilo, a dok si birao, činilo ti se da možeš da se predomisliš, i jedino tako, bar ja, uopšte mogu da se opredelim za bilo šta, tako što sebi kažem da to nije definitivan izbor. Ovo se sve, naravno, prevashodno odnosi na tu odluku da me ceo život interesuje samo jezik i da u njemu nešto prangijam, natežem, da živim u njemu, od njega i zbog njega.

Fotografija: Milica Vučković

U prvi mah sam umišljao da će ljudi o meni misliti sve najlepše ako me vide kao pisca jer je biti pisac ta nekakva sugerisana, opšta vrednost kojoj nas uče odmalena. Bilo mi je potrebno da mislim da drugi u meni vide nešto dobro, jer pod tim umišljenim okom smo svi, a to umišljeno oko je od mene tražilo pisca ili ništa. I to je bio moj motiv da počnem sa pisanjem. Da sebi pomognem tako što ću da mislim da o meni misle kao o piscu, i za tu misao ću da namaknem i neka sitna pokrića u vidu pesama, na primer, garancije da me drugi upravo tako vide, jer ja, pobogu, zapravo i pišem. Ta faza, početna, je trajala neko vreme, a onda sam krenuo zaista da nešto istražujem u jeziku, da ga okrećem, cedim, upirem, iznutra tražim, i da u tome uživam silno. Jednostavno, da sam tada, na počektu, znao onu – čuvajte se da maske koje nosite ne postanu vaša lica – možda nikad ne bih poželeo da stavim masku pisca na lice. U pravu si, sad je gotovo, to je to, i sad kad nema nazad, to da li sam "zaista" pisac, ili se još uvek "pretvaram" da sam pisac, zapravo i nije važno, desio mi se neki jezik i neću odustati nikad."

Reklame

Ali gubitnici za sebe vole da veruju da su mogli da ne budu gubitnici.

Kao neko ko ne voli metafore, a voli jezik, nisam želela da verujem da su prelepe reči kao što su šljiva, džedaj, činjenica, daždevnjak ili Žerminal razbacane u njegovom paklu samo metafore nekih drugih istina. Kako i zašto eksperimentiše jezikom?

"Kunem ti se da ne znam kako i zašto eksperimentišem sa jezikom ali hvala ti što imaš svoje prelepe reči. Neka sila je u igri, svakako."

Ok, ne znam koliko sam zadovoljna tim odgovorom, ali nastavljam dalje jer u romanu se sreću pukovnik Frojd i onaj drugi Frojd, Raskoljnjikov, Emil i Zola, tu su i neke loše pesme i tužna ljubavna pisma ubačena u Marksov Kapital, jeftini špriceri i džinovi, komunjare i komunisti, Bog i otac, Broz i kruna, kurve i majke, rudari i slikari, matori i mladi, samoubice, kukavice, zločinci i ludaci i niko od njih nije ono što nam se učini na prvi pogled.

Vladimir mi govori o tome kako se on snašao u svemu tome i kako je uspeo da ispliva iz sopstvene knjige.

"Imam stvarno brojne strahove. Jedan od njih je upravo taj da sam ne postanem zatočenik svojih fikcija. To se desilo Emilu, glavnom junaku. On je prestao da razlučuje zbilju od fantazije. Isplivao sam tako što se i u ovom romanu jedan od junaka samoubio rekom. Uvek kad hoću da izađem, ubijem junaka. Šalim se, ali se i ne šalim."

Tabašević se pored ličnih tema hrabro uhvatio u koštac sa komunističkom dogmom i "starim kurvarima koji su se razmetali za života" dok su nečiji "očevi pod zemljom držali to naše jadno društvo". Koliko je to bitno za svakog od nas, da se pored ličnih, patrijarhalnih ili romantičnih ideala, svakodnevno pesniči i sa političkim idejama u koje verujemo isto kao i u ljubav.

Reklame

"Jedino smisleno rukovođenje nekom idejom jeste radikalna i oštra (samo)kritika te ideje. Ja sam prijatelj ideje jednakosti i zbog toga u ovom romanu kritikujem one njene duboko promašene istorijske pokušaje realizacije. Odavno sam na Prezupču gurnuo distinkciju između komunjara i komunista. Ta teza se provukla i u ovom romanu.

Da li se u PA KAO obračunao sa teretom "dečka koji obećava" i šta je sad spreman da obeća i kome.

"Ja se nadam da je taj mit, napokon, prevaziđen među mladima. Ja želim samo da ovim romanom doprinesem njegovom uništenju. Još je u antičkoj filozofiji bilo jasno da ne postoji potencijal koji se ne realizuje. Kad kažu da je neko imao potencijala, to mogu komotno da okače mačku o rep. Ništa od toga. Bilo je potencijala samo tamo gde se on i realizovao, i tačka. Ali gubitnici za sebe vole da veruju da su mogli da ne budu gubitnici.

Skoro sam, na dodeli nagrade "Mirko Kovač", javno obećao da ću poverenje koje mi je ukazano tom nagradom, opravdati svojim budućim književnim radom. I evo, taj "PA KAO", ja sam stvarno zadovoljan šta sam tu književno izveo. Ima naravno uvek prostora za zakeranja, ali tvrdim, i ne interesuje me da budem skroman, da je taj roman pomerio neke granice.

U ovom romanu imamo i strah od ludila, ludilo koje provejava, odnos ludila i genijalnosti, ali ono što je užasno važno je to što pojmu ludila Tabašević pristupa kao društvenoj, a ne psihološkoj kategoriji, gotovo na principima antipsihijatrijskog pokreta. Da li misliš da društvo osim što proglašava ludilo, to ludilo isto tako i proizvodi?

Reklame

"Da i da. Bio sam po raznim psihijatrijama, kao adolescent, jer sam sumnjao u sebe, jer sam imao anksiozne napade neprestano, jer sam imao potrebu da otvoreno prezrem svet licemerja koji sam kao takav upoznavao. Jer su mi veoma mladom umrli roditelji.

Tamo su me izlagali "kreativnom radu" koji je podrazumevao da pravim sebi kovertice za "rivotril". U toj dnevnoj bolnici, upoznao sam momka koji mi je iznebuha rekao kako će "muzika jednom prestati, kako mora prestati." Neretko ga se, mučenika, setim, i naravno da me je svaki put strah kad ga se setim, jer nemam pojma da li mu je ili ne ta muzika prestala ili mu se aktivirao još neki "tasovac". Lekari ga teraju da uradi četiri čučnja i da napravi koverticu za poslepodnevnu dozu lekova, koju kod kuće mora da pije sam, uredno. I to je sve od tretmana, ne raspituju se za pesmu, ne raspituju se za to šta mu znače te reči, ne raspituju se za to od čega živi, kako živi, sa kim živi, zašto ga još uvek boli to što nije mogao da ima diskmen, zašto baš ta melodija, taj život ih se, jednostavno, ne tiče više nego da potvrde da u spoljnjem svetu zaista postoje šizofreničari, i da se tim činom dijagnostikovanja, i oni sami (lekari) potvrde."

_Videla sam ga i u _pukovniku V._ i u Emilu koga su prekrstili u Mileta, u Ivanu i njegovom "zbogom prvom nerođenom sinu". Ipak me više zanima koliko mu je bilo teško da se upiše u ženske likove?_

"Ja volim za sebe da mislim da imam izraženo žensku osećajnost, ali i u ovom romanu, kao i u prvom, primarna funkcija ženskih likova je u muškarčevoj fantaziji o ženi, u tome šta ona u njemu aktivira. Nisam se bavio, u tom smislu, ženskim likovima iz perspektive njih samih, već isključivo ženskim likovima u fantaziji muških likova o njima. U slučaju kada pribegavam takozvanoj rodnoj transgresiji kao postupku u pisanju, ni tad ne skiciram ženski lik kao takav, već ženski lik koji je Emilova majka, dakle, one osobine tog lika koje su važne kako bi se kroz njih ukazala patološka struktura Edipalne relacije."

Reklame

Foto: Milica Vučković

Kod Vladimira se svi nešto bune, bore i opiru. Opiru se junaci, opiru se reči, opire se jezik ideja i politikâ.

"Važno mi je da se nikada ne fiksiram na bilo kojoj poziciji, nego da uvek idem dalje, drugde, da ispitujem, da menjam, da naginjem desno pa da skrenem levo, i obrnuto, čisto jer je idiotski u svetu koji je lišen smislene, revolucionarne politike, kao što je naš lišen, da ja kao pojedinac verujem da moja fiksna pozicija znači nešto za taj svet. Posao je politikanata da se predstavljaju kao da istinski veruju u ideje koje propovedaju i da simuliraju nekakvu doslednost. Čak i oni koji su nedvosmisleno konvertiti, promenu svog političkog kursa su u stanju da predstave kao neminovno konsekvencu njihovog političkog razvoja . Druga je stvar kod nekakvih hipotetički revolucionarnih političkih situacija, tad je neophodno biti izričit i decidan, nedvosmisleno se suprotstaviti nepravdi, ali to je, sve više verujem, stvar karaktera i konkretne situacije, a ne prethodne političke profilisanosti. Drugim rečima, partizanom se ne postaje pre rata, nego upravo tek u ratu."

Psihotičan strah sam osetio kad sam shvatio da više nikad neću moći da ne budem pisac, ili, preciznije: da nikad nisam bio pisac.

Značajan motiv svih njegovih književnih dela je odrastanje i posebno, odnos sa živim kao i sa mrtvim roditeljima. Da li je uspeo da se kasnije u životu oslobodi tereta koji se gomila generacijama i nastavi svoje, nešto drugačije od onoga što nam je namenjeno rođenjem.

"Ma, slabe su šanse, iskreno. Odrede te ili materijalnim nasledstvom ili nedostatkom njega. Odrede te svojim frustovima. Vaspitaju te tako da u svom životu preveniraš sranja koja su se njima desila. U "PA KAO", jedna od tema, izuzetno važnih, jeste upravo pitanje krova nad glavom. Kako oni koji su lišeni nasledstva se snalaze u današnjem svetu u kojem je "privatna svojina svetinja"? Kako dolaze do tog krova, a kakvu funkciju i šansu ima ljubav u tom procesu?

_Jedan od likova kaže da je _"počeo da se plaši kad je prestao da se bori za svoju ideju", zanimalo me je šta on misli o svemu tome - o grču, strahu i o borbi za ideje. Bez rata, bez velikih i herojskih borbi koje formalno nose i dozvolu za ubijanje o kojima si takođe pisao, gde se odvija ta borba, protiv čega i za šta?

Vladimir kaže da je "tek u sećanju na rat ljudski život nekakav, kao, imperativ, jer u miru postoji samo jedan jedini imperativ – profit. I taj profit neminovno proizvodi žrtve, ali mi samo računamo, izgleda, onu smrt koja je uzrokovana metkom drugog vojnika, a ne i onu koja je uzrokovana nečijom alavošću i nekontrolisanom željom za sticanjem bogatstva. Eno, pao čovek sa skele, mrtav je, to što se zvanično ne puca, to ne znači da nema žrtava. Onog drugog je prignječio viljuškar. Treći je slomio cevanicu kao dostavljač pice koji radi za 110 dinara na sat i sad ne može da igra fudbal. Radikalno bih uprostio stvari – postoje tela, mišići, mesa, energije, sve to kruži, bez smisla, pretače se, sile prelaze u moć, a "moć je više moći."

Pratite Mariju na Tviteru