Prva srpska novinarka među ruševinama Sirije

Kad rat protutnji kroz grad, od užasa i smrti pobegnu ljudi i sa sobom odnesu i sve boje. Oslobođen od Islamske države, Al Karatejn u Siriji, oslobođen je i od života, onakvog kakav zamišljam da je bilo. Pre. Pre rata. Mada, teško mi je da uopšte rekonstruišem život u tim ostacima, u plavičasto sivim ruševinama. Možda je u onom polomljenom motoru koji neprirodno leži razbucan u hodniku kuće? U nekakvim frižiderima i loncima razbacanim po onome što je nekada bio trotoar?

Pokušavam da smestim sve u jedan kadar kamere, a se ne da, ne smešta se. Pod cokulama nešto krcka. Neke male crne bobice. Masline! Cela ulica koja vodi ka centralnom trgu je pod maslinama. Sasušenim. Neobranim. Smlaćenim. Ove godine masilne su im obrale granate.

Al Karantejn je pre rata imao 16 hiljada stanovnika. Koliko je ostalo u gradu, po podrumima, kućama – niko ne zna da mi kaže. Rat je u grad došao iznenada, pre sedam meseci - do tada su balasirali između dve strane, sirijske vojske i pobunjenika - svi prolaze, niko se ne zadržava, niko nikog ne dira.

Dok nisu došli glavorezi - kako ih je nazvao sirijski general ispred starog katoličkog manasitira. Oteli su 250 hrišćana, raskopali groblje, od manastira napravili sebi uporište, a od Doma kulture u centru Al Karatejna, štab. Ono, taj Dom kulture i liči na tvrđavu.

Narod, njih najviše sto, plus hrišćanske verske vođe, bok uz bok katolici i sirijski pravoslavci, okupili su se na trgu. Narod stoji u redu za ruske humanitarne paketiće, sveštenici sede na stolicama ispred nečega što liči da je nekada bilo prodavnica. Izgledaju kao da tu ne pripadaju. Kao da smo na nekom skupu, mitingu.

Jedino prirodno u taj krajolik ruševina upisuju se Sirijci-vojnici-bez oznaka - i njihov kamionet nešto dalje sa, to li mitraljezom, to li nečim sličnim, pričrvšćenim tako da može da se iz njega puca a da se ne skida iz kamiončeta. U hodu.

Ljudi. Hoću da vidim ljude. Ne kolege novinare, ne vojsku. Ljude. Narod što čeka u redu gleda me pravo u oči, među sobom razgovara na arapskom. Skoro niko ne govori neki drugi jezik. Pred zidanom ogradom velike kuće na trgu, porodica. Za razliku od svih ostalih, oni kao da su u nedeljnoj odeći. Devojke u raznobojnim šamijama i potpuno neverovatnih očiju. I one se smeju i te prekrasne oči, zelene, plave, žute se smeju. Gurkaju se, zezaju jednu od njih koja izgleda govori engleski, ona se okreće i crveni i opet okreće i smejulji i sve liči na scenu u nekom, ma bilo kom na svetu, školskom dvorištu. Samo što iz njih u kući čovek prolazi kroz ruševine svog doma.

Na samom ulazu minderluk. Pod prašinom i delovima plafona. U sobi desno sve naglavačke prevrnuto. Osim kreveta- on je prevrnut na bok. Krš i lom. Pored su stepenice ispod kojih se krije ogromna petolitarska tegla sa mariniranim jajima. Ja tu snimam i ne znam gde da zgazim. To je nečija kuća, ne može se po odeći tuđoj gaziti.

Klikeri na kredencu, neke šnalice i pantiljke na podu. U centralnoj sobi iz koje se ulazi u sve visoko, visoko na zidu malecni kredenac sa lekovima, da deca ne mogu da dohvate. Domaćin, koji stoji u kuhinji kaže da ima troje dece. Deca i žena ostali u Damasku. On se vratio da vidi šta je od kuće ostalo i šta je u kući ostalo i kada bi svi mogli da se vrate. I ostali u gradu, tih sto sa trga, došli su iz Damaska, Homsa da vide u kakavom je stanju grad. Hvala Rusiji što je uz nas, govori on.

„Rusija je sa vama" napisano je na kesama na ruskom i arapskom koje dele ruski oficiri. Unutra dve kile pirinča, dva kila šećera, dve konzerve mesa, dve konzerve ribe, sardine i to je to. I uopšte, čini mi se da su Rusi svuda. I da su i ljudi stvarno zahvalni i to ne zato što moraju, već što su Rusi oterali iz njihovog grada glavoreze.

Dok nas požuruju ka trasporteru tu nedaleko stoji na razrušenoj ploči, to jest, spratu zgrade čovek. I pored njega ogroman plakat predsednika Sirije Bašara al Asada. Pa da! Još nema vode i još nema struje, ali plakat ima da ima.

Tog plakat-Asada ima svuda. To jest, svuda gde su njegovi. Njemu lojalni. Već posle pola dana vožnje jasno je jedno - primičemo se Asadu-portretu, to je sigurno kontrolni punkt sirijske vojske ili lojalnih paravojski. Ne može da omane.

Asada na plakatu nema u Palmiri. To jest, ima u gradu gde su ljudi živeli i gde, uverava guverner provincije Homs Talal Al Barazi ,uskoro ponovo ima da ima i vode i struje. Nema na arheološkom nalazištu. Tamo, kao i gradu ima mina.

Stara Palmira, mesto gde se rađala civilizacije poražava me potpuno. Kolonade, amfiteatar, hramovi u ruinama – blješti na pustinjskom suncu. I malo mi klecaju kolena – što od prizora ostataka tolikih kultura, što od toga što su svuda demineri i što oni i realno nalaze mine pod tim belim suncem pustinje.

Direktoru sirijskih muzeja Haledu Asadu i glavnom arhelologu ovog istorijskog mesta su teroristi u avgustu odsekli glavu. Ta misao, iako aktivno izbegavam da gledam video snimke takvih užasa, pojavljuje se u glavi na ovom tihom mestu, čiju tišinu remete eksplozije, kontrolisane, nađenih mina. Čudno je to, ali te eksplozije i unose i ne unose nemir. Jer, one znače da je tamo jedna manje i istovremeno da smo mi na minskom polju.

U tom pejzažu zlaćanih ruina sa pravilno raspoređenim saperima u odeći od po 20 kilograma, direktor muzeja za grad Palmiru, suvonjav čovečuljak u kačketu, drži kratak optimističan govor: „Kada naši prijatelji Rusi očiste nalazište od mina, moći će da dođu stručnjaci i počnu renoviranje i ja se nadam da će ovde uskoro ponovo biti sve puno turista". On procenjuje da je uništeno oko 20 odsto građevina. Koliko je umetnina pokradeno je pitanje na koje tek sledi odgovor. Kad se rasčiste mine.

Nije cela Sirija takva. Daleko bilo. Čak ni onaj deo preko koga smo leteli – pustinja, pustinja, grad, pustinja - ili preko koga smo se vozili u oklopnim trasporterima –pustinja, brdo, voćnjaci, maslinjaci-pustinja, nije takav. Tu se vidi da narod, bez obzira na sve, i da, daleko malobrojniji nego pre, živi svoje živote. Pastir čuva stado ovaca. Sa obale nama koji smo u helikopteru mašu ribari. Letimo nisko kada ne prelećemo gradove, pa vidimo. General-major Igor Konašenkov koji je stalno sa nama, šali se da je trebalo mreže da ponesemo, da pokupimo ribu tako, leteći, pa da imamo za večeru.

Naše su večere u Latakiji do koje rat nije došao u vidu naoružanih ovih i onih grupa i terorista. Latakija je alavitski kraj, jedan od najvernijih Asadu. Pored Latakije je ruska vojna baza Hmejmim i aerodom Basila Asada, pokojnog starijeg brata sadašnjeg predsednika i nesuđenog predsednika Sirije. I tamo ima kontrolnih punktova, ali i nekih mladića koji su parkirali motore pred tendom i tu piju čaj dok zalazi sunce.

I prodavaca voća na ulici, i tržnog centra koji je kao bilo koji u Evropi i u kome ima svega što i tamo i još po nečega: istočnih slatkiša, baklava, halve sa pistaćijem, preliva za meso od malina, zelenog badema čija se kora gricka i ima ukus limuna, sirijske rakije (ruske kolege je zovu igilovka, Ajsisovača) koja ne može da se pije ako se u nju ne doda voda. Okej, niko osim pojedinih Rusa to ne može da pije nerazbavljeno.

U tržnom nas centru, odmah uz hotel na obali, sa ogromnom zastavom sa likom Asada, prepoznaju kao strance. Uglavnom po tome što, kao i svi stranci svuda na svetu, imamo razgoračene oči i ne znamo gde pre da gledamo. I svi bi da nam pomognu i svi nas, od momaka, starijih ljudi, devojaka u maramama i devojaka u majčicama pitaju da li nam treba pomoć.

I u Damasku sve je manje više normalno. U stvari, normalno s obzirom na okolnosti. Kako ulazimo u grad i prolazimo predgrađa urušena borbama i kako se duboko u grad protežu nasipi i rovovi u koje postepeno bivaju utkana autobuska stajališta i kiosci i kućičice sirijske vojske tako me sve više to, u izvesnom smislu, podseća na Donjeck 2014. I tamo su oko grada pucali i ljudi ginuli na aerodromu, a u gradu se omladina šetala po parku, ljudi išli na posao, pijacu. Neko vreme. A među njima, pored njih i oko njih išli su ljudi u uniformama, s automatima, kao i ovde.

Oko Damaska, naime, još traju borbe. Kolega iz Italije koji je u Siriji bio u neka mirnodopska vremena govori kako su teroristi prokopali tunele i kako će Sirijci, to jest, Asadovi Sirijci, da puste tamo na njih Hezbolah pošto ovi, je li, imaju iskustva sa tunelima.

Srušene zgrade i rovove nekako zaboravljam i teško mi je da ih zamislim dok slušamo na pres konferenciji ministra za nacionalno pomirenje kako, logično, peva ode o demokratičnosti i tolerantnosti i spremnosti na kompromis sirijskog predsednika, kroz zvaničnu retrospektivu sirijske vlade o tome kako je sve pre pet godina počelo.

Zaboravljam do onog trenutka dok sa desna ne dođe zvuk automatskog oružja a negde iz daljine i levo zvuk ozbiljniji, dublji, kao grmljavina koji opet podseti na Donjeck. Počinje i neka kiša i kažem sebi: ma, možda je grmljavina. „Možda jeste grmljavina", odgovara mi posle general-major Konašenkov i smeje se.

Možda i jeste bila. Ali se ona kad si u panciru i okružen vojskom koja te čuva malo teže zamišlja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu