Godine su samo broj: stari ljudi nam daju lekcije iz života

Godine su samo broj: stari ljudi nam daju lekcije iz života

Pitali smo petoro penzionera sa zapada centralne Engleske da nam ispričaju najvažnije događaje u svojim životima, u nadi da će nam decenije njihove mudrosti i iskustva reći nešto o tome na koji način grešimo, i da nam ukažu na greške koje bi trebalo da...
17.5.16

Klajvova komoda i fotografije. Sve fotografije: Hazel Gaskin

Kada su naše dede i babe odrastali, učitelji i roditelji su ih tukli. Kada bi napustili školu, obično sa 16 godina, uglavnom bi ih regrutovali u vojsku. Samo je mali broj ljudi ikada bio u inostranstvu, ili upisivao fakultet. Mnogi ljudi su se venčavali u ranim dvadesetim godinama i čitavog života spavali samo sa jednim partnerom.

Šta ljudi koji su tako odrastali misle o tome što se svet toliko promenio? Šta misle o napretku ljudskih prava i tehnologije, i o novoj moralnoj panici koja se pojavila u dvadesetom veku: razvodima, kulturi droge, terorizmu, višednevnom pijančenju, lakim kreditima i materijalizamu?

Pitali smo petoro penzionera sa zapada centralne Engleske da nam ispričaju najvažnije događaje u svojim životima, u nadi da će nam decenije njihove mudrosti i iskustva reći nešto o tome na koji način grešimo, i da nam ukažu na greške koje bi trebalo da izbegnemo da ponovimo.

MERI, 99, REDIČ

VICE: Kakva je bila vaša majka?

Meri: Bila je divna. Kao mala sam preživela požar u kući, bila sam najmlađe od sedmoro dece. To se dogodilo kada je jedne noći majka ustala da se pobrine za jedno od dece koje je plakalo, pa se saplela i kosa joj se zapalila, pa je cela kuća buknula. Došli su vatrogasci, sa kolicima i velikim buretom vode, nije bilo creva, samo kofi. Na sreću, brzo su zauzdali vatru. Vatrogasac je stalno ponavljao, „izbacite glave kroz prozor". Nju i mene su sa gornjeg sprata spustili merdevinama, što je meni kao sedmogodišnjem detetu bilo zabavno, rekla bih. Njen otac se odao piću kada je bila mlađa, a dečaci su se rasuli po Kanadi i Južnoj Africi, a četiri devojčice, uključujući i moju majku, su morale da postanu spremačice po kućama, gde su živele i radile. Nije stekla obrazovanje koje je želela. Obrazovanje je tako važno. Mislim da je ona bila tip osobe koja je volela da postavlja pitanja, da ispituje ljude i uči na svoj način. Bila je predivna, apsolutno predivna.

Rekli ste mi da ste rano izgubili oca.

- Da, imala sam šest meseci. Tada smo tu bili samo moja dva brata i ja.

Mislim da imate njegove oči.

- Moja majka je uvek govorila da ličim na njega, da imam njegove oči. Život mu je naglo okončan. Bio je tek šest godina u braku, kada je sa 29 godina poginuo. Rat je tako nepotreban, tako tužan, igra muškaraca i ega. Imala sam jednu drugaricu koja je imala oca, i kada bih ga videla, molila bih ga da me povede sa sobom, jer sam toliko očajnički želela da imam oca. Ali braća su me brzo očeličila i izbila mi bube iz glave. Nisu dozvoljavali da budem seka-persa. Uz njih sam postala čvršća.

Na koje dostignuće u svom životu ste najviše ponosni?

- Na to što sam odgojila svoja tri sina. Nekada sam im pomogala na gradilištima, zato što su počeli da se bave građevinom, i fizički sam radila zajedno s njima. Takođe i spasavam pse. Počela sam da spasavam ovčare. Uvek sam volela pse – pošto sam bila usamljena kao devojčica, volela sam pse. Iza kuće smo imali poljanu gde sam zaticala pse koje sam mogla da mazim. Devojka koja je spasavala pse sa mnom, koja me je i uvela u sve to, je iznenada umrla od raka, i to mi je slomilo srce, ali sam pomislila da ne smem da odustanem, ona bi želela da nastavim, pa sam to radila do svojih kasnih osamdesetih godina. Imala sam običaj da odlazim u Vels i dovodim šetenad koju niko nije želeo.

Kakva ste majka svojim sinovima i psima?

- Stroga, ali pravedna, ne znači ne, da znači da, nema vrdanja.

Šta vas je majčinstvo naučilo?

- Naučilo me je da čvrstina i dobrota moraju da idu zajedno. Nikada nisam ošamarila niti udarila bilo kog od njih, služila sam se rečima i puštala ih da sede dok ne shvate. Bilo je teško kada su mi sinovi bili veoma mladi, zato što je moj muž otišao iz vojske posle šest godina, i prilično rano je dobio Alchajmerovu bolest. Tako da je sve bilo na meni, bila sam i otac i majka, u velikoj meri, priličan broj godina. Onda se njegovo stanje pogoršalo i odveli su ga u bolnicu na nedelju dana, i jutra kada je trebalo da dođem po njega me je nazvala jedna od medicinskih sestara i rekla mi da ne mogu da ga vodim kući, zato što je napao jednu sestru. To je značilo da nema garancija da se neće tako ponašati i prema meni, pa mu nisu dozvolili da se ikada više vrati kući. I onda sam se preselila u bungalov, sama.

Kako ste to podneli?

- Samo sam sedela i ridala. Jednostavno nisam mogla da verujem, zato što moj muž po prirodi nije bio takav. Onda sam pomislila, „Situacija je takva, moram da idem dalje, da vodim svoje domaćinstvo i da se staram o sebi". Neko vreme sam izdavala sobe za prenoćište s doručkom. Onda sam primila podstanara, jednog kamermana sa BBC-a. Bilo nam je zabavno da živimo zajedno, i na taj način sam imala i dovoljno novca. Mi nismo imali novca kao vi danas.

Kako se zaleči slomljeno srce?

- Meni je srce istinski bilo slomljeno kada mi je umrla majka. Imala je 96 godina, i mislila sam da nije primereno da toliko žalim za njom, pošto je bila toliko stara, ali provele smo toliko mnogo vremena zajedno tokom rata, i posle toga. Ja sam se starala o njoj, a onda sam iznenada postala prilično usamljena, i bilo je prilično teško, jer nisam imala ušteđevinu. Ona mi je ostavila 100 funti. Moja majka se mučila da nešto uštedi; morala sam da se prihvatim posla.

Od svih promena koje vidite oko sebe, koja je najgora?

- Imam mnogo zamerki na mlade ljude koji izlaze napolje polugoli. To je kao da traže nevolju sa muškarcima, ako mene pitate. Potrebno je malo više dostojanstva, moliću lepo. Ali još ima dobre dece, hvala bogu.

Kako ste znali da ste zaljubljeni u svog muža?

- Upoznali smo se mnogo pre rata, zajedno smo radili, išli na klizanje. Mnogo smo uživali, i nismo morali da razmišljamo o tome da treba da odemo zajedno u krevet. Ta ljubav traje i danas. Majka mi je govorila da teram momke da čekaju. Ali to ne rade sve majke, zar ne? Kada izađeš napolje, vidiš tu omladinu razgolićenu. Naravno da je to iskušenje, i mora da bude. Moja majka je jedanput zastranila. Meni je jedan čovek bio dovoljan. On se starao o konjima u Regli Holu, a onda se tokom rata prešaltovao na tenkove. Mladim ljudima je sigurno čudno kada čuju kroz šta smo mi prošli.

Šta sada vidite kada se pogledate u ogledalo?

- Nije mi baš milo. Neću ni da se gledam. Pogledam se u ogledalo i pomislim, kakva šteta! U junu punim 99 godina.

KLAJV, 82, NAJTON

Koja je tajna uspešnog braka?

Klajv: Mi smo uvek bili veoma otvoreni jedno prema drugom, i sve smo delili. U doba kada smo se mi venčali, jednostavno se ostajalo u braku. To danas nije toliko popularno, ljudi samo imaju partnere. Ja sam imao lep život, i moja žena Beril se veoma dobro starala o meni. Nije mi odbojno da tu i tamo obavljam neke kućne poslove. To pomaže.

Na šta ste najviše ponosni u svom životu?

- Na to što sam se oženio sa Beril, a zatim na to što sam imao dovoljno pameti ili sreće da kupim naš bungalov. Cene su svuda bile tako visoke, a onda smo jednog dana dok smo jahali naišli na ovo imanje. Kontaktirali smo stambeno udruženje, preselili se ovamo i uzeli hipoteku, i srećom, danas vredi mnogo više od 3250 funti, koliko smo mi platili. Sada za te pare ne možeš da kupiš ni polovni auto.

Šta vam najviše obogaćuje život?

- Bašta. Uštedi nam poprilično novca na povrću, a to mi je i rekreacija. Moraš da ostaneš aktivan, i telom i duhom. Ja pišem dnevnik od svoje pete godine, kada sam se preselio u Širli. Bio sam u vojsci, pa sam pisao i o tome.

Je li vam bilo lepo u vojsci?

- U početku nije. Tamo sam naučio da budem tačan. Meni vreme mnogo znači. Ako se dogovorim sa nekim na nekom mestu u neko određeno vreme, daću sve od sebe da budem na pravom mestu u tačno vreme. Iznerviram se kada neko napravi dogovor i ne pojavi se, ili ne javi da neće stići. Ja sam radio u vojsci. Nisam nosio uniformu, radio sam u vojnoj ustanovi u Sent Polsu, imao sam mali radni sto i naučio sam da kucam na starinskoj pisaćoj mašini. Imao sam besplatnu kartu za metro, od Rila do Sent Polsa.

Da li mislite da bi momci danas trebalo da idu u vojsku?

- Da, zaista mislim da bi trebalo. Kada sam ja bio tinejdžer, nije bilo svog ovog vandalizma. Sinoć sam gledao televiziju, i video nekog huligana sa kapuljačom na glavi kako ključem grebe po vratima i haubama svih kola na parkingu u Vorčesteru.

Čega se najviše plašite za buduće generacije?

- Dođe ti da se zapitaš kako će da se završi sve ovo sa teroristima i sličnim stvarima. Ovih dana ne možeš nigde ništa da ostaviš, osim ako to ne vežeš za drvo ili zaključaš. Nešto mora da se uradi, ta mlađarija mora da ima nešto da radi. Možda vojska nije odgovor. Ali ljudi se plaše da izađu na ulicu. Mi imamo sreće što živimo ovde gde živimo – ovde nema svih tih problema koji postoje u gradu. Ima veoma malo provala, ljudi nikada sa sobom ne nose noževe, kao u gradovima.

Zašto je terorizam toliki problem u današnjem društvu?

- Uvek je bilo ratova, ali ja ne mogu da razumem kako ljudi mogu da se obrazuju i žive u Britaniji, a onda odu u Siriju ili Irak, pa se vrate da nas raznesu. To meni nema smisla.

„Da smo bili podstanari, sada ne bismo imali ništa."

Vi vodite popularnu čajdžinicu u impozantnoj kući. Šta ste iz tog iskustva naučili o opštoj populaciji?

- Pa, bilo je problema sa otmenijim svetom: „Da li imate okrepljujući čaj od zove"? Onda gurne prst u čaj i lizne ga. „Je li ovo prava esencija", pitao bi. Kada neko od njih hoće da me pozove tako što pucketa prstima, ja se baš iznerviram. Beril mora da umota salvetu da je zagrizem. Uvek smo mogli da vidimo ko će da pravi probleme. Imali smo mnogo poznatih posetilaca, bio nam je Džuls Holand, na primer. Imao je čitavu svitu, i nosio je otmeni mantil preko ramena. Došli su u velikoj limuzini sa zatamnjenim staklima, i platili su čekom, ali nisu platili ceh za vozača, što je bilo baš pokvareno s njegove strane. Tako mi se Džuls Holand ogadio. Bili su na nekom džez festivalu, i na povratku su svratili do nas. Bio je i princ Hari.

Koje vam je najsrećnije sećanje?

- Ono kada smo pre dve godine dogurali do zlatne godišnjice braka. Proveli smo vikend u Londonu, i imali smo svoju kabinu na London Aju. Kada smo stigli, tamo nas je čekala svadbena torta. Aj noću ima grimizan sjaj.

Koji bi bio najbolji savet koji biste dali našoj generaciji?

- Kupujte nekretnine, ne iznajmljujte. Da smo mi bili podstanari, sada ne bismo imali ništa.

POLIN, 75, DROJTVIČ

Koliko vas je materinstvo promenilo?

- To je bilo sve što sam ikada želela. Oba moja deteta su usvojena. Usvajanje nikada nije bilo lako, i nije bilo lako ni tada. Ali kada sam dobila prvo dete koje je bilo staro samo šest nedelja… ne mogu da zamislim život bez njih.

Na šta u svom životu ste najviše ponosni?

- Na mog sina, ćerku i unuke.

Da li imate neki omiljeni period u svom životu?

- Da li bi bilo glupo kada bih rekla da je to baš sada? Mislim da je život divan. Često idem na odmore. Želim da iskoristim svaku priliku, jer ne mogu da znam šta me čeka iza ugla. U februaru sam bila u La Gomeri, a prošle nedelje na Majorki. U nedelju idem u Somerset na nedelju dana. Često putujem, i kada se vratim kući, imam mnogo toga da nadoknadim.

Da li mislite da je danas teže biti mlad nego u ranijim generacijama?

- U moje vreme je bilo mnogo jednostavnije, ali ljudi sada imaju toliko mnogo prilika. Posetila sam jednog od unuka na fakultetu, i kada sam videla šta sve tamo imaju… shvatila sam da bih volela da sam to imala, ali to tada jednostavno nije bilo dostupno.

Kako ste upoznali svog muža?

- Išli smo zajedno u školu, on mi je prva ljubav. Oduvek smo u braku. Imala sam 21 godinu kada smo se venčali, znači da smo 54 godine zajedno.

Koja je tajna uspešnog braka?

- Moj muž je dobar kao zlato. Nije uvek lako, ali ne bih bila ni sa kim drugim.

Koja vam je najstarija prijateljica?

- Moja prijateljica Širli. Upoznale smo se kada samo počela da radim, sa petnaest godina, i dan-danas smo veoma dobre prijateljice. Osećam veliku krivicu zbog nje – bila je teško bolesna i ne može mnogo da se kreće. Teško mi je što ja mogu tako lako da putujem, a ona je nepokretna. Imala je rak dojke deset godina pre mene, i godinama je bila na jednoj terapiji. Zbog te terapije su joj stradali brojni nervni završeci, i ne može normalno da hoda. Ali je pozitivna osoba.

TREVOR, 82, MALVERN

VICE: Na šta ste najviše ponosni u svom životu?

Trevor: To tek treba da se dogodi. Najiskrenije, ja živim za sutra. Moja žena En i ja uživamo na krstarenjima, tako provodimo odmore. Želim da vidim Južnu Ameriku i Foklandska ostrva. Voleo bih tamo da razgovaram s ljudima i saznam šta im se događalo tokom istorije.

Kada ste prvi put bili u inostranstvu?

- 2000. sam bio u Kini, to je bila velika stvar. Od Pekinga do Siana, gde je ona vojska od terakote. Od tog prizora ti zastane dah.

Kakvo je vaše iskustvo iz vojske?

- Ja nisam hteo da idem. Niko od nas nije hteo. Tamo se isuviše brzo odraste. Otišao sam u jedinicu i mrzeo sam sve vezano za to, dok nisam preuzeo distribuciju sledovanja i dobio par čvaraka na reveru. Bio sam odgovoran za sve potrošne stvari u jedinici: za posteljinu, opremu, hranu. Te dve godine sam bio kaplar.

Da li mislite da ponovo treba uvesti obavezno služenje vojnog roka?

- Nikada nije trebalo ni da ga ukidaju. Kada pogledate kako ljudi pravo iz škole ulaze u svet odraslih i prvi put se zaposle, mnogi of njih ne mogu da nađu posao, ili odbijaju da rade.

Kada pogledate današnje mlade, primećujete li razliku između njih i sebe u o tom uzrastu?

- Kada sam ja bio tih godina, postojali su tedi bojsi i rokeri, nosila se zalizana kosa, i nismo trpali minđuše u svaku rupu koju imamo na telu. Ja definitivno ne volim tetovaže, to je svakako nešto što me mnogo razočarava. Tetoviraju se kao mladi, a ne razmišljaju o tome šta će biti kada ostare. Koža vremenom počne da ti visi! Ljudi će biti veoma razočarani. Dečko jedne od mojih ćerki je na ruci istetovirao njeno ime, a onda su raskinuli. Rekao sam svojim ćerkama da ću ih izbaciti iz testamenta ako se istetoviraju.

Da li mislite da je u svetu sve bolje, ili sve gore?

- Mislim da trenutno nazadujemo. Ima previše inostranog uticaja u našoj zemlji. Ted Hit nas je 1975. pridružio ekonomskoj zajednici, to je trebalo da bude sporazum o trgovini. Ja sam glasao da pristupimo. Svi su glasali za, zato što se činilo da je trgovina dobra stvar. Nismo znali da će biti ovoliko mešanja iz Brisela. Našu zemlju vode neizabrane birokrate koje traće naš novac i gube ga, mi smo jedan od najvećih finansijera Evrope, a ne vidimo nikakvu korist od toga.

Znači mislite da treba da glasamo za izlazak iz Evropske Unije?

- Da. Ona se nezamislivo promenila. Ne verujem da je iko pomislio da će postati ovo što je sada.

Koji je vaš najveći strah za buduće generacije?

- Verovatno najviše brinem za svoje unučiće. Verujem da ovu zemlju preuzimaju potpuno drugačije religije koje će imati veliki uticaj na ono što radimo.

Nekada ste živeli u istočnom Londonu. Kako je tada bilo tamo?

- Deset godina sam živeo u Ilingu. Radio sam u Hakniju, i u Betnal Grinu i Dalstonu. Prvi reon kao trgovačkom putniku mi je bio Ist End. Ljudi su bili neverovatni. Radio sam u kraju gde su braća Krej imali najviše operacija. Istenderi su bili sjajni ljudi. Bilo je mnogo Velšana, mnogo mlekara, divnih prodavnica. U Stouk Njuingtonu postoji jaka jevrejska zajednica, a pošto imam istaknutu surlu, dobro se slažem sa jevrejskom zajednicom!

DŽEFRI, 85, VORČESTER

VICE: Džefri, šta volite da pijete?

Džefri: Samo pivo.

U čemu ste tokom života uživali, osim u poslu?

- Bilo je mnogo kriketa i fudbala. Nisam bio preterano vešt u tome. Kada sam imao 35 godina, počeo sam da igram balote. Ne bih da se hvalim, ali kada sam imao 40 godina, bio sam reprezentativac Engleske. U jednom trenutku smo imali zakazan turnir u Irskoj, ali to je bilo u doba krize, a ja sam bio oženjen čovek sa dvoje dece. Razgovarao sam o tome sa porodicom i odbio sam da odem, bilo je isuviše rizično.

Koje vam je bilo omiljeno doba?

- Kada sam imao 40, to je baš bilo dobro vreme. Ne znam šta se od tada dogodilo sa životom. Proteklih 40 godina je tako brzo prošlo. Ali život je sjajan. Volim da odem u klub veterana. Ne idem nigde drugde. 20 godina nisam bio na nekom drugom mestu.

Na šta ste najviše ponosni?

- Na svoju prvu ćerku. Moja žena i ja smo prolazili kroz težak period. Ona je imala nekoliko spontanih pobačaja. Očinstvo me nije promenilo. Svi smo bliski, u razumnoj meri. Uvek sam davao sve od sebe da im se nađem, to je sve što mogu da učinim.

Čega se plašite za buduće generacije?

- Pa, ne bih voleo da sam u njihovim godinama. Izgleda kao da nema budućnosti. Ako žele da stupe u brak, ako mogu to sebi da priušte, verovatno neće biti u mogućnosti da kupe kuću, a mislim da je dovoljno teško uopšte naći posao.

Da li se svet menja nabolje ili nagore?

- Za neke ljude nabolje, a za neke definitivno nagore. Postoji ogroman jaz između bogatih i siromašnih. Bogatiji imaju toliko mnogo veću korist od siromašnih. Nikada ranije nisam video da ljudi toliko teško žive kao što sada gledam po Vorčesteru.

Koja je vaša životna filozofija?

- Veliki sam pobornik gesla „živi i pusti druge da žive". Volim da vidim kada su ljudi srećni. Ja sam imao lep život. Sreća je bitna.

Sve fotografije: Hejzel Gaskin

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu