​Priče bivših robijaša: najluđe stvari koje su videli u zatvoru

Robija je, čini se, beskrajan izvor bizarnih priča za medije. Poslednjih par meseci, čuli smo priča a zatvorenicima koji su se tukli polugoli sa četkama u rukama, koji su pokušali da rivale dignu u vazduh tečnim eksplozivom, i koji su pokušali da se provuku kroz otvor za hranu na vratima ćelije. Prosto rečeno, iza rešetaka se dešava mnogo toga što se retko viđa u svakodnevnom životu.

Možda je stereotip predstavljati zatvorski život kao čudo neviđeno, ali razumna je pretpostavka da se pravila mejnstrim društva ne primenjuju u okruženju rezervisanom za ljude koji ta pravila krše. S tim u vezi, kontaktirali smo četiri bivša robijaša i zamolili ih da nam prepričaju najluđe događaje kojima su prisustvovali u zatvoru. Evo šta su rekli.

Sećam se dva bizarna događaja koja sam video tokom svojih ležarina. Prvo, kad su stražari zatvora Olbani iskopali leš mog kanarinca misleći da sam nešto prošvercovao. Ljudima koji služe duže kazne dozvoljeno je da drže kanarinca, a ja sam mog voleo kao da mi je dete. Kad je uginuo, zakopao sam ga kraj drveta na jednom brdašcu, odmah ispred mog krila zatvora. Dvadeset minuta kasnije, kroz prozor ćelije video sam nekoliko stražara kako žure ka tom mestu.

Bio sam užasnut kad sam video da kopaju; očigledno, mislili su da sam tu sakrio nedozvoljenu robu. Mora da su me videli kako nešto zakopavam i pogrešno protumačili. Bilo je nadrealno. Kad su iskopali pticu, dobro su se ismejali. Meni ništa nije bilo smešno. Sa tim kanarincem sam ostvario bolji odnos nego sa bilo kojim ljudskim bićem do tada, ali to je verovatno jedan od razloga zbog kojih sam i završio u zatvoru.

Drugi slučaj, jednog zatvorenika su uhvatili kako nosi ženske gaće. Desilo se da ga pretresu do gole kože, a ispostavilo se da sebi ima nekakve Anne Summers gaćice. Ispreturali su mu i ćeliju, našli još četiri para. Hteli su da znaju šta to radi, gde ih nabavlja, da li ih preprodaje u zatvoru, odakle mu ženski donji veš. Ništa nije hteo da kaže, pa su ga odveli do upravnika zbog posedovanja nedozvoljene robe.

Kasnije sam čuo da mu je upravnik pročitao optužnicu i pitao ga da li ima nešto da kaže. „Imam," kaže. „Izvinite gospodine, ali to su gaćice vaše supruge." Bio je jedan od zatvorenika koje su slali da rade van zatvora – dok je farbao upravnikovu kuću, ušunjao se unutra i ukrao ženi veš.

Nešto najčudnije što sam video bilo je u zatvoru Hajdaun u Sariju. Bio sam u bolničkom krilu jer sam sekao vene da bi me tu prebacili – bilo je tiše i bezbednije za mlade zatvorenike nego u standardnom zatvorskom bloku.

Hajdaun je uglavnom imao odrasle kažnjenike A ili B kategorije, ali bilo je i nekoliko nas klinaca. Svi osim mene u bolničkom su bili odrasli, a neki su imali ozbiljnih mentalnih problema. Jednog sam video kako pored mojih vrata vuku stražari u belim hazmat kombinezonima. Stavili su ga u posebnu ćeliju gde je bila manja mogućnost da sebi naškodi.

Dešavalo se i ranije da nekog vode stražari u belim odelima, obično ako bi se umazao govnima što je bila redovna pojava. Ovog puta je uzrok bio daleko luđi: našli su mu jastučnicu punu golubijih glava. Mamio je golubove hlebom, hvatao ih na prozoru, otkidao im glave i sakupljao ih.

Nikad više nismo videli golubara. Ili su ga premestili u drugi zatvor, ili poslali u duševnu bolnicu. Drugim zatvorenicima je priča bila smešna. Na kraju krajeva, u zatvoru moraš da razviješ smisao za crni humor. Stražari su imali više iskustva, videli su mnogo gore stvari pa im ovo nije bilo ništa naročito. Ipak je jedna od njih povratila kad su našli golubove, ali ne krivim je uopšte.

Nešto najbizarnije na robiji bio je jedan lik što je držao stražarku kao taoca koristeći lažnu bombu – napravio je od pljoske i nekakvih žica iz radija. Kao Irac, oslanjao se na nacionalni stereotip, ali realno nije imao pojma kako se pravi eksploziv. Taoc je bila stražarka po imenu Ema, koju smo svi mrzeli. Celo krilo se žalilo na nju, a ovaj mali Irac je odlučio da nešto uradi. Zabarikadirao se sa njom u kancelariji i pretio da će oboje da digne u vazduh. Ona se upišala, što je nama posle bilo zabavno jer nas je maltretirala.

Uskoro se videlo da ne mogu da iskontrolišu krilo, počeli su neredi. Stražari su nas nekako izgurali u dvorište i tamo nas zaključali do ponoći. Zatvorenici iz drugih krila su počeli da bacaju madrace kroz prozor, a mi smo ih skupljali i pravili lomaču. Snimali su nas za velške vesti.

Dečku iz Irske su dodali još četiri godine na kaznu. Upravnik je nas iz dvorišta ubedio da nama neće povećati kaznu ako se mirno vratimo u ćelije. Iako je održao reč, neke od nas su nedugo potom poslali u druge zatvore. Sve u svemu, bio je to čudan događaj ali i dobar primer ludila kakvo se ponekad dešava u zatvorima.

Najluđe što sam video iz rešetaka bili su stražari u Parkhurstu koji su nam otkazali redovno šetnju dvorištem zbog oblačnog neba. Valjda po pravilima kiša znači blato, a blato znači da bi nam zdravlje i bezbednost bili ugroženi. Oblak na nebu je sugerisao da bi uskoro mogla da počne da pada kiša, pa su oni iz predostrožnosti odlučili da nas zadrže unutra za svaki slučaj. Znajući kakvi su zatvori, moguće je da su imali spisak potencijalnih pretnji po zdravlje zatvorenika, na kom se „oblak" nalazi na prvom mestu.

Džon, Džastin, Sesto, i Stiven kažu da su danas reformisani građani. Džastin je napisao knjigu o svojim danima zločina, Stiven ima izdavačku firmu, Džon piše blog o kriminalu i zatvorima, a Sesto repuje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu