​Ludi svet u kom se opsesivno gledaju televizijske istrage zločina

Jedne subote popodne birala sam koje pecivo da uzmem kad je vitka žena svetle kose, u suknji od teksasa, svetloroze topu i sa džombastim naočarima počela da igra u ritmu muzike sa ozvučenja. Našla je mesto pored tezge na kojoj su se prodavale majice za po 25 dolara i lutkice za ne mnogo manje.

Bile smo u sred IDCon skupa za ljubitelje realnih kriminalističkih priča, a na njenoj ružičastoj majici nalazio se logo ove konvencije. Zaključila sam da je u pitanju prava ljubiteljka ovog žanra. Već sam razgovarala sa nekima od njih tog dana, u pokušaju da shvatim zašto bi njih dvestotinak potrošilo subotnje popodne na zvezde B-kategorije koje pričaju o televizijskim zločinima.

Predstavila sam se, ali taman kad sam krenula da snimam, ona se nasmejala.

„Ja sam supruga Džoa Kende," rekla je i pokazala na ekran pred nama na kom je njen muž najavljivao predstojeću sezonu Homicide Hunter . Snimak je zatim prikazao mlađu verziju Džoa Kende, bivšeg detektiva iz Kolorado Springsa, ovog puta u izvedbi glumca Karla Marina.

„Ali reci mi," pitala je Kendina žena za koju sam kasnije saznala da se zove Meri Ketlin, „Da li tebi ovaj mladić liči na mog Džoa? Ćerka i ja kažemo da liči, a Džo i sin kažu da ne liči."

Zagledala sam se u ekran. Bilo je definitivno sličnosti ali ne baš mnogo, pa sam to i rekla.

„Jao, kakav si diplomata."

Tu je već prestala muzika, a sa zvučnika se čulo obaveštenje kojim se posetioci pozivaju da se vrate na svoja sedišta, pa sam na brzinu zgrabila jednu od preostalih orasnica jer su alternative odavno nestale.

Par minuta kasnije, Kenda je izašao na binu uz glasno odobravanje publike, spreman da prenese drame iz svog detektivskog života u maniru veštog pripovedača koji ga je i učinio zvezdom unutar ovog žanra. (Ceo dan sam slušala ljude kako ga pominju, više od svih ostalih likova, što stvarnih što fiktivnih.) Ali negde sredinom njegovog izlaganja, spopala me je mučnina – možda kao posledica ranog jutarnjeg leka, možda i od onog peciva sa kojim sam unela prekopotrebnu dozu šećera.

A možda je bilo i nešto više od toga.

Realne kriminalističke priče su čudan fenomen američke kulture. Ne tako davno, bile su trinaesto prase među TV dramama, prilika za ljude da otvoreno blenu u gadniju stranu nasilja i ubistava, posebno ako su žrtve bile mlade i privlačne. Ali istini za volju, ovaj fenomen prisutan je od nastanka države, sa tek mestimičnim uplivom mejnstrima kad dođe vreme da se iznese mišljenje o ovonedeljnom „suđenju veka".

Poslednjih par godina, žanr realnih kriminalističkih priča vinuo se do neslućenih visina. Tako smo dobili Serial, The Jinx, Making a Murderer, i ove godine dvostruko obrađenog O. J. Simpsona na FX i ESPN kanalima. Mreže kao što su Netflix, Amazon, i Showtime preuzmu priče višeg profila, ali njih je ipak relativno malo.

Sve ostale priče završavaju na kanalima kao što je Investigation Discovery.

Skraćeno ID, ovaj kanal pušta realne kriminalističke priče 24 časa dnevno. Drama teče brzo i efikasno, a očekivanja publike su retko kad visoka. (Moj favorit je serija A Crime to Remember, koja bar prilazi nečemu nalik umetnosti prepričavajući zločine iz sredine prošlog veka sa odličnom osvetljenom scenografijom i glumcima.) ID je prirodni produžetak kanala kao što je Court TV (koji je nekada posedovao upravo Henri Šlif) i emisija kao što su Dateline: NBC odnosno A Current Affair. Manje ih brine moralna dvosmislenost; dovoljno im je da dotaknu onaj emotivni živac, da izazovu kod gledaoca bes, gađenje, i navijanje za herojske istražitelje.

Sve te emocije bile su zastupljene tokom IDCon, prvog pokušaja ove televizije da uzjaše zlatnu koku konvencija. Tri stotine ljudi pojavilo se u 18. ulici na Menhetnu, objavili su zvaničnici sa zvučnika, a još toliko ih je na listi čekanja. (Diskretno su uklonili poslednja tri reda stolica, tako da je moguće da su preuveličali interesovanje.)

Interaktivne kabine pozivale su nas da poslušamo izabrane odlomke iz podkasta ili bacimo pogled na proces autopsije, dok su se na glavnoj bini smenjivali paneli raznih ličnosti sa ID mreže pričajući o svom poslu. Niko nije bio kostimiran, što je neke posetioce razočaralo.

Iskrenost je bila opipljiva. Fanovi se s razlogom zovu „ID zavisnici: gledaju sate i sate programa bez prestanka. Edrijen Miler (53) i njena ćerka Stefani (25) su među prvima došle iz Čeri Hila u Nju Džersiju. Majka je sa blistavim osmehom na licu objasnila zašto toliko voli ovu televiziju: „Ja sam neostvarena detektivka! Htela sam da rešavam ubistva kad porastem, ali nisu mi dali. Ovako mogu da to iskusim na TV-u, i super mi je!

Robert i Robin Peterkins poveli su svoju dvogodišnju ćerku Emili. („Gleda i ona redovno, mada ne zna šta se dešava," našalio se njen otac.) Robert ističe kvalitet reprodukcije stvarnih događaja u ID programima, a Robin se unapred raduje što će upoznati Tamrona Hola i hvali „dubinu" sa kojom ID prilazi svakom serijalu – ne bavi se slučajevima na tabloidnom nivou. Kaže da je čula za Serial ali nije imala prilike da odsluša podkast. „Koliko znam, oni to rade iz drugog ugla, bave se pravdom i društveno-ekonomskim uslovima a ne čistom zabavom. Zvuči zanimljivo, ali ne baš ovako sočno."

Ovaj komentar bio je praktično ponovljen na panelu u kom su učestvovali Hol, Pola Zan, Toni Haris, i Kris Hansen. Na pitanje kakav su utisak na njega ostavili Making a Murderer i slučaj Stivena Ejverija, Haris odgovara da je imao prilike da intervjuiše autore. „Zaključio sam da bi ID to verovatno odradili bolje. Skeptičan sam povodom svega što su ovi izbacili u montaži." (ID je kasnije objavio svoju verziju ove priče, specijal od sat vremena o Adnanu Sijedu čijim se slučajem bavio Serial u prvoj sezoni.)

Dženifer Zilinji kaže da joj je IDCon „devojački san." Pitam je zašto, a ona se okreće ličnim iskustvima. „Planiram da se prijavim kurs iz forenzike. Imala sam poteškoća kao dete, tako da razumem probleme zavisnosti, zlostavljanja dece, duševna oboljenja. Ljudi sa ID su za mene heroji, bore se da pomognu drugima, mene to zaista oduševljava."

Investigation Discovery TV program, Zilinji ističe, „ne pokušava da nam zamaže oči, ide se do svakog i najmanjeg detalja, čak i onih grotesknih, ali takav je život. Ima užasnih stvari u svetu, treba se pripaziti."

ID takođe ne pokušava da bude suptilan. Na pitanje iz publike o blagoj kazni izrečenoj Broku Tarneru, silovatelju sa Stanforda, Kendis Delong kaže „Mislim da je taj dečko psihopata. Da ga nisu uhvatili, sigurno bi to ponovio."

Možda je to tačno, a Delong može na osnovu svog iskustva da iznese tu tvrdnju, ali gromoglasan aplauz koji se začuo samo me je podsetio da je publici zabava bitnija od informacije, katarza od dvosmislenosti, bes od razmišljanja. Želimo da verujemo u užase sveta koji se mogu herojski nadvladati.

Dan proveden na IDCon je dokazao da televizijske kriminalističke priče možda mogu da predstave ali nikako i da dočaraju one stvarne.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu