Mit o „plaćenim demonstrantima“ i dalje opstaje

Tokom trinaestogodišnjeg putovanja sa „rozikaste" strane radikalne politike prema „crnoj zastavi anarhije", Taino Borel nije čuo za termin „plaćeni demonstranti" sve do ovog januara. Samo nekoliko sati posle inauguracije Donalda Trampa, dok je ovaj tridesetosmogodišnji antifašista marširao sa još 10,000 aktivista na vladu Arizone, izvesna žena mu je taj termin sasula u lice, naizgled ohrabrena pobedom svog kandidata.

Baš čudno, pomislio je u tom trenutku. Ako se ovo plaća, mogli bi i meni nešto da daju.

Trampov izbor naravno da nije pomogao da se zaceli raskol između dve ogorčene struje u američkoj javnosti. Milioni ljudi izašli su na ulice u znak protesta, a neki drugi milioni veruju da oni prvi protestuju neiskreno, instruirani od strane sumnjivih grupa koje predstavljaju tek šačicu Amerikanaca.

Narativ „plaćenih demonstranata" postao je nešto više od sulude teorije zavere. Novoizabrani predsednik je i sam pogurao priču kojom je vitlao još tokom kampanje: „profesionalni anarhisti" i „barabe" su regrutovane da se bore protiv njegove politike.

Iako se ovog meseca na lokalnom nivou glasno zviždalo i pretilo širom zemlje, Tramp je po običaju odbacio i samu ideju da postoji frustracija u njegovom biračkom telu, tvrdeći da je sve to delo sa strane ubačenih agitatora. Saglasni su bili neki od GOP političara –Džejson Čafec iz Jute je optužio sve koji su okupili da protestuju protiv njega da su plaćenici. Kada se u Majamiju nedugo po inauguraciji okupila povelika grupa građana ispred prostorija senatora Marka Rubija, njegov portparol obratio se javnosti izjavom koja upozorava na „levičarski ekstremizam", praktično prepisanom od Trampa. Par dana kasnije Gori Gardner, senator iz Kolorada, tvrdio je da pozivi kojim je bila preplavljena njegova centrala potiču od „plaćenih demonstranata iz drugih krajeva zemlje". (Obratili smo se Čafecu, Rubiju, i Gardneru da bismo saznali odakle im ideja da neko plaća ljude da protestuju protiv njih, ali nismo dobili odgovor.)

Lako je otpisati ove izjave kao rutinsko političko prepucavanje kojim se delegitimizuju neistomišljenici, ali ova ideja počinje da utiče i na zakonodavstvo. Prošle nedelje, senat Arizone je izglasao predlog zakona po kom bi se hapsili organizatori svakog protesta na kom izbije nasilje – mera kakva se nekad koristila protiv organizovanog kriminala. Neki republikanski zvaničnici koristili su čak i terminologiju koju je u upotrebu uveo Tramp, pa su u svojim obrazloženjima pominjali „profesionalne provokatore" koje „na takvo delovanje ohrabruju" misteriozni bogati patroni. (Predlog zakona SB1142 još nije prošao donji dom lokalne skupštine, niti ga je potpisao guverner Arizone; očekuje se da bude osporen kao protivustavan.)

Vredi istaći da u Arizoni i nije bilo većih protesta – niti ikakvih drugih razloga koji bi senatore mogao da uplaši dovoljno da predlože meru kao što je SB1142. Najveće javno okupljanje bila je proslava izgradnje džamije na kojoj se pojavilo 1,000 građana. Kejti Hobs, demokrata iz Arizone, pretpostavlja da je povod bilo nasilje do koga je došlo tokom protesta u Berkliju – preko 700 milja udaljenom od Finiksa – kada je desničarski trol Milo Janopulos trebalo da održi govor. Ona kaže da republikanska retorika napreduje uzlaznom putanjom u poslednje vreme, pa da sporni predlog zakona verovatno potiče iz straha da se ekstremizam slučajno ne prelije iz Kalifornije. Mit kojim barataju sajtovi posvećeni teorijama zavere sada je osnova predloga zakona koji bi aktiviste stavio u isti koš sa mafijašima.

„Republikanci žele da upotrebe [nerede u Kaliforniji] kao povod da svaku vrstu protesta predstave u negativnom svetlu i tako drastično ograniče primenu prvog ustavnog amandmana", kaže Hobs. „Konkretan povod u Arizoni prosto ne postoji."

Borel, pomenuti antifašista iz Arizone, kaže da je uzalud protestovati protiv ovoga – kao i u slučaju svih kontroverznih mera, za ovu se glasalo po partijskom ključu. Republikanci, koji drže većinu u oba doma skupštine, podržali su predlog zakona. Jasno je da na GOP demonstracije neće mnogo uticati. Ipak, Borel kaže da tokom svih godina koliko je organizovao proteste, još nikad nije naišao ni na administraciju ni na stanovništvo toliko spremnu da diskredituju svako javno protivljenje.

Da ne bude zabune, velike proteste skoro uvek organizuje neka grupa, obično uz podršku bogatih pojedinaca. Ovo važi nezavisno od političkih podela. Na primer, 2010. je organizacija na platnom spisku Dejvida Koha tada popularni pokret „Čajanka" obučavala kako da se efikasno umeša u javnu raspravu o zdravstvenom osiguranju. Dve godine kasnije, ista organizacija organizovala je kontra-miting protiv Occupy Wall Street pokreta (kog su inicijalno organizovali izdavači anti-konzumerskog časopisa Adbusters.)

Ben Vikler iz moveon.org kaže da njihov sajt redovno pominju u teorijama zavere na temu „ko vas plaća, obično uz optužbe da proteste finansiraju uz pomoć liberalnog milijardera Džordža Soroša, čije ime je babaroga za desnicu. Vikler objašnjava da je njegova organizacija samo velika mejling lista koju održava 45 ljudi – šalju peticije, predlažu progresivne inicijative, mole za donacije – a prosečna donacija je 26 dolara.

Čak se i nedavni marš na Vašington, baziran na jednom Fejsbuk postu, odigrao tek pošto su se umešali ljudi koji znaju kako se takve stvari organizuju. To što su iz MoveOn donirali novac u korist organizacije ovog protestnog marša ne znači da su na ulicama bili manje stvarni ili manje frustrirani nego Tea Party ili Occupy demonstranti.

Pa ipak, sa desnice se insistira da su to sve neke mutne radnje. Mnogi sajtovi čak tvrde da je Soroš platio da se organizuju demonstracije u Fergusonu. (Posle smrti Majkla Brauna Soroševa fondacija je uplatila 33 miliona grupama koje su pozivale na proteste.) Izveštaj Brajtbarta iz 2015. takođe navodi da je Soroš donirao 650,000 dolara za „tehničku podršku grupama oko kojih se formirao pokret Black Lives Matter" pošto je policija ubila Fredija Greja u Baltimoru.

Ali kad se kaže „plaćeni demonstranti", obično se misli na ljude koji su direktno dobili pare da se pretvaraju da podržavaju određenu političku inicijativu, a takve je primere teško naći. Početkom 2016. bio je objavljen Craigslist oglas kojim se traže kreativci i profesionalci iz medija za „dizanje bure" u cilju da bi se „ponizio jedan od VODEĆIH KANDIDATA predizborne trke za mesto PREDSEDNIKA SJEDINJENIH DRŽAVA". Sličan oglas objavljen u Čikagu šestog marta tražio je terenske radnike za progresivnu neprofitnu inicijativu pod imenom Grassroots Campaign, što su na All News Pipeline tretirali kao dokaz dalekosežne zavere. Krajem tog meseca, Tramp je otkazao skup planiran upravo u Čikagu zbog masovnih protesta.

Nedugo potom, moveon.org su opisali šta se desilo u Čikagu i od svojih sledbenika tražili donaciju od po tri dolara. Konzervativni sajtovi su ovo protumačili kao znak da Soroš sprema još veće proteste, možda upravo na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji. (Ovo se nije desilo, mahom zato što su lokalne vlasti odredile maršrutu protestne šetnje koja vodi daleko od centra u kom se održavala konvencija; iz ACLU su ih tužili zbog toga.)

Mit o plaćenim demonstrantima ponovo je isplivao na površinu oko inauguracije, kada su sa zaverama opsednutog Infowars zakukali zbog postojanja sajta DemandProtest.com, na kom se navodno nudi osiguranje za „operativce" spremne da pod „Anonimus" maskama širi haos i bezumlje po prestonici. Ovo je tretirano kao dokaz zavere najvišeg nivoa koja seže sve do Iluminata, iako je u pitanju skoro sigurno bila nečija šala.

Danas, kaže Vikler, postoji uvreženo mišljenje u javnosti da MoveOn regrutuje ljude po internetu i plaća im 1,500 dolara po glavi da bi vikali na republikanske poslanike. Ovo je po njemu ne samo suludo već i tehnički neizvodljivo, jer se na protestima širom zemlje pojavilo oko 100,000 ljudi.

„Tako masovnu organizaciju ne bi bilo moguće sakriti", kaže on. „Tragova bi bilo na sve strane. Da ne pominjemo kako bi to bilo uludo bačenih 150 miliona dolara."

Još na VICE.com

Bez Fejsbuka, bez mobilnih: Kako se protestovalo u Srbiji pre 20 godina

Mi, deca sa uličnih protesta 1996. godine, dve decenije kasnije

Kako izgledaju protesti u 21. veku

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu