Naučnici upozoravaju da je Šesto masovno izumiranje ' verovatno već počelo'

Tokom poslednjih 450 miliona godina, život na Zemlji prošao je najmanje pet masovnih izumiranja, koja se obično definišu kao katastrofe koje iskorene više od 75 odsto vrsta u kratkom vremenskom periodu. Mnogi naučnici smatraju da ulazimo u Šesto masovno izumiranje, ovog puta podstaknuto ljudskom aktivnošću, iako se još uvek vode rasprave o validnosti i posledicama ove tvrdnje.

Sada, tim koji vodi Robert Kaui, profesor istraživač u Istraživačkom centru za bionauke Pacifika Univerziteta na Havajima, tvrdi da je „Šesto masovno izumiranje počelo na kopnu a čini se sve verovatnijim i u slatkoj vodi“, prema članku nedavno objavljenom u časopisu Biological Reviews.

„Smatramo da je Šesto masovno izumiranje verovatno počelo i navodimo argumente kako bismo se suprotstavili onima koji bi ovu tvrdnju porekli“, rekao je tim, koji uključuje i biologe Filipa Bušea i Benou Fontena iz Muséum National d'Histoire Naturelle u Parizu, Francuskoj, u navedenom članku.

„Poricanje je jednostavno nalik pokušaju borbe protiv planine podataka koji se brzo gomilaju. Više nema mesta za skepsu, ili za postavljanje pitanja da li se ovo zaista dešava“, dodali su autori.

Kaui i njegove kolege upućuju na mnoštvo studija sa katalogizacijom izumiranja vrsta u različitim kladama, ali su članak prvenstveno izgradili oko sopstvenih istraživanja mekušaca, porodice beskičmenjaka koja uključuje puževe, školjke i puževe golaće. Ovakav fokus studije stoji nasuprot nesrazmernoj pažnji koju kičmenjaci, kao što su ptice i sisari, dobijaju na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode (MUZP), između ostalih napora za očuvanje.

„Informacije MUZP-a o izumiranju ptica i sisara su verovatno prilično tačne“, rekao je Kaui na pozivu. „Međutim, nisu procenili ništa osim malenog, sićušnog dela populacije beskičmenjaka poput insekata i puževa, pauka i ljuskara, koji čine 95 odsto životinjskog diverziteta“.

Kao rezultat toga, beskičmenjaci daju „više nasumični uzorak biodiverziteta“, primetio je.

Prethodne studije su koristile podatke MUZP-a da opovrgnu mišljenje da ulazimo u Šesto masovno izumiranje. Kaui i njegove kolege su izrazili neslaganje sa ovom pretpostavkom tako što su sakupili stope izumiranja kopnenih puževa i golaća. Na osnovu proračuna tih podataka, tim je zaključio da je od 1500. godine možda izumrlo od 7,5 do 13 procenata vrsta, što je cifra koja se slaže sa mnogim drugim procenama koje ukazuju na katastrofalne gubitke biodiverziteta usled ljudskih pritisaka.

"Suština je u tome da sve ove procene ukazuju na mnogo veću stopu izumiranja sada nego u prošlosti", rekao je Kaui.

Ovo masovno izumiranje daleko je primetnije na kopnu nego u okeanima, navodi se u članku, iako su mnoge morske i okeanske vrste takođe ugrožene kao rezultat ljudskih aktivnosti. Izumiranja se takođe opšte uzev dešavaju mnogo brže u ostrvskim ekosistemima, kao što su Havaji, u poređenju sa kontinentalnim biomima.

Pored podizanja svesti o mogućem masovnom izumiranju, Kaui i njegove kolege se bave osporavanjem niza kontraargumenata za koje kažu da umanjuju ozbiljnost pritiska koji ljudska bića vrše na svetske vrste, ili čak predlažu da bi ljudi trebalo da iskoriste ove ekološke promene u sopstvenu korist.

Tim tvrdi da je ovakav „laissez-faire stav prema trenutnoj krizi izumiranja moralno pogrešan“, prema članku, i zalaže se za hitnije mere rešavanja gubitka vrsta usled ljudske aktivnosti.

„Osećam se obaveznim da izrazim mišljenja o tome šta smatramo da treba da se uradi s obzirom na ovu kriznu situaciju“, rekao je Kaui. „Neću samo da iznesem podatke i kažem da smo završili. Reći ću šta treba da uradimo kako bismo rešili ovo pitanje, jer je pitanje važno”.

Na kraju, tim priznaje da napori za očuvanje mogu delovati uzaludno pred ovim ogromnim problemom, i predlaže da bi trebalo potrošiti više energije na napore da prikupimo primerke vrsta koje nestaju pre nego što se zauvek izgube.

„Mislimo da nema pozitivnog ishoda ovde; mislimo da se radi o nekoj vrsti katastrofe“, zaključio je Kaui. „Smatramo da je nešto najvažnije što možemo da uradimo za budućnost da očuvamo što više ovih vrsta u muzejima, kako bi 200, 300 ili 500 godina u budućnosti ljudi i dalje mogli da kažu da je Zemlja ovo nekada imala. Čvrsto verujem u to”.