Aleksandar Vasović za VICE iz Ukrajine: 'Mislim da se Kremlj preračunao'

Otkako je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, pre nedelju dana, svet iznova nije isti, uz radikalne promene koje dolaze niz krvavu, izbegličku, tragičnu stazu i ulivaju se u mnoge zemlje, one blizu zaraćenog područja, i dalje.

Meni slike rata nisu nepoznate, preživela sam bombardovanje Beograda1999. i bila tinejdžerka tokom ratova devedesetih. Danas imam mnogo izvora informacija, tada i ne baš. Od lažnih snimaka, fejk njuza iz Ukrajine, jedne strane, druge strane, sredine, mogu da izaberem kako ću da pratim rat. Zanimalo me je šta je na terenu i kako je licu mesta. Pisala sam Aleksandru Vasoviću Vasketu, novinaru i reporteru Rojtersa koji za njih izveštava iz Ukrajine.

Nije bilo lako da uhvatim Vasketa između njegovih zbegova i posla, pucnjava, ekskluzivnog intervjua sa predsednikom Ukrajine, i njegovih zlata vrednih postova na Fejsbuku što o ratu, što o hrani i običnim ljudima odande, do saveta mlađim kolegama i koleginicama, pre svega, ratnim reporterima.

Vasoviću ovo nije prvi rat o kom izveštava. Kako mi je rekao, prvi put zaozbiljno je izveštavao iz Istočne Slavonije 1991. godine.

VICE: Kako si se osećao kada si otišao prvi put da izveštavaš iz ratnog područja?

Aleksandar Vasović: Naprosto je neko morao da ode nekom prilikom i otišli smo pokojna Manuela Nikolić-Peršon i ja. Radio sam konflikte u celoj ex-Yu, minus Sloveniju, Irak, Avganistan, II intifadu, nešto malo Severne Irske, Ukrajinu 2014/15. Ne znam zaista kako sam se osećao prvi put, teško je opisati. Možda najpre kao “sensory overload.” U stvari to uvek jeste baš to - preopterećenje čula, sve se mnogo intenzivnije vidi i čuje i oseća.

Kako stoje stvari u Ukrajini trenutno?

U Ukrajini se stvari odvijaju jako brzo, od prošlog četvrtka Rusi su se primakli Kijevu, zauzeli su delove barem tri oblasti, zauzeli su Černobil, oblast u kojoj je nuklearna centrala Zaporižja, ka Marijupolju. Raketiran je Harkiv. Eto…

Evidentno je, međutim, da ruski blickrig ne ide kako je zamišljeno i Ukrajinci se ogorčeno brane. Mislim da se Kremlj preračunao. Od pregovora sam očekivao… možda prekid vatre. Sigurno ne političko rešenje. Ne odmah.

Da li si mislio da ćeš morati da izveštavaš iz ratne zone u Evropi?

Rat u Ukrajini je počeo 2014. i ovo je njegova užasna progresija, a nakon II svetskog rata, ratovi u Evropi traju od 1946. i građanskog sukoba u Grčkoj… A sad, da li sam očekivao - rat mu uvek dodje kao iznenađenje, normalna osoba se do poslednjeg momenta barem podsvesno nada da ga neće biti iako sve ukazuje na suprotno. (Nekako kao i opasna bolest… Sve misliš - valjda neće, a sve ukazuje na to da je već tu.)

Rat u doba društvenih mreža i fejk njuza. Kako vidiš njihov uticaj na tvoj rad , ali i kako utiču uopšte na percepciju ljudi o zbivanjima u Ukrajini?

Društvene mreže su opasne jer se uglavnom kroz njih proturaju lažne vesti. Otežavaju nam posao. Sve se mora mnogo više puta proveriti. Sa druge strane, dragocene su, jer imaš gomilu jako dobrih izvora.

Videli smo snimke civila sa oružjem, mlade ljude sa puškama, žene i decu koja pokušavaju da pobegnu, opet gledamo izbliza strahote rata. Kako se osećaš danas, 2022. u ratnoj zoni, šta te je najviše pogodilo i uplašilo u ovom ratu Rusije i Ukrajine?

Mene je Ukrajina prilično pogodila jer imam gomilu prijatelja ovde i živeo sam u njoj, pa sam možda emotivniji nego na drugim mestima. Plaši me količina artiljerije koja se koristi - njome se gađa na velike udaljenosti, a geleri lete okolo i ne biraju.

Mnogo ljudi pod oružjem bez neke ozbiljne kontrole, mnogo ih je ljutih, umornih, sa lošom obukom, bez komande, veze, itd.. to je recept za nesreću.

Koliko ti je ratno izveštavanje promenilo pogled na ćivot, smrt, politiku, ljude?

Naučio sam da se rat i uostalom svaka katastrofa svodi na ljudsku muku i nevolju i da je to samo to. Odavno sam prestao da se zamlaćujem strategijom. To je fakat deo šire slike - u smislu da se mora znati šta zaraćene strane hoće i kuda to sve ide, ali je suština ono napred rečeno - sve se svede na to da porodica XYZ, nacionalnosti X, sahrani dete ili roditelja, i/ili neko od njih bude obogaljen i/ili izgubi sve, metne svoj dotadašnji život u dve najlon kese i krene da se prebija kojekuda, a na koncu konca bude da ih svako gleda kao smrdljiv sir.

Isto tako, svaki put me porazi spremnost ljudi na neverovatno zlo prema bližnjem i svaki put me oduševi spremnost ljudi da pomognu bližnjem. Na takve ekstreme nikad ne možeš da se navikneš. Jednako se nauči, zvuči banalno - svaki rat se uvek završi mirom.