Ima li povratka u društvo za korisnike psihijatrijskih usluga u Srbiji?

Ili, čeka lift u svojoj zgradi svedočeći dijalogu komšija u kom jedan insistira da je oboleli nepredvidiv, a samim tim i opasan. U lift ulazi sam, vidno rastužen.

Ili prodaje magazin Lice ulice, od čega jedino prihoduje, dok ga mnogi od prolaznika vređaju i šikaniraju. On ostaje na svom radnom mestu, na uglu dve ulice, premda mu je samopouzdanje drastično poljuljano.

Jedino što njemu treba jeste razumevanje. Jer, njegova je duša krhka, pozleđivana uverenjem većine da se od nje razlikuje. Uplašena od nepoznatog, ta većina je nekad spremna i da agresivno reaguje.

O ovom govori interaktivna predstava “Priče iz duše”, plod rada korisnika psihijatrijskih usluga udruženih 2009. u organizaciju „Duša“. Prikazuje se periodično od 2014, zahvaljujući sredstvima Caritas Srbije, Ministarstva kulture i drugih, a uglavnom povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja, 10. oktobra.

Autorski pečat predstavi daje Vera Erac, psihološkinja i umetnica, ujedno idejna tvorkinja koncepta i rediteljka, pod čijim kreativnim vođstvom „glumci“ pričaju svoje ispovesti.

Delom je to teatar pokreta, a a delom forum teatar, kad publika ima priliku da promeni scenario u potrazi za srećnijim ishodom. Tačnije – u potrazi za načinom da korisnici psihijatrijskih usluga budu prihvaćeni u društvu, u uslovima gde gotovo da nema sistemske podrške njihovom napretku.

Dragan Jugović, jedan od učesnika, za svoj osećaj ravnopravnosti sa tzv. „zdravima“ duguje prvenstveno sreći, kako je zvao Božju promisao pre nego što je pronašao Isusa Hrista. Kao takav on je već poznat našim čitaocima.

Prvi put mu se sreća ili Božja milost osmehnula nakon smrti roditelja, kada se, po nepisanom pravilu, čoveku sa teškom psihijatrijskom dijagnozom oduzima poslovna sposobnost i određuje staratelj.

„To je nešto najgore što čoveku može da se desi, jer tako gubi pravo da raspolaže svojom imovinom, da glasa, da se venčava, podiže kredit, ima pasoš… Dok mu i deca po rođenju mogu biti oduzeta i data na usvojenje”, počinje Dragan počinje od najdramatičnije tačke, ako se ne računa suočenje sa bolešću, dijagnostikovanom još za njegovih srednjoškolskih dana.

Igrom slučaja il' nebeskih sila, njegov predmet je dopao izvesnoj direktorki Centra za socijalni rad. Na njenu inicijativu, Dragan je pričao sa psihologom te ustanove. Nakon razgovora i testiranja, psiholog je napisao izveštaj da je Dragan sposoban za samostalan život.

U ogromnoj većini slučajeva, ako Centar preuzme odgovornost za psihijatrijskog pacijenta ulogom staratelja, taj ga je nagrabusio: završiće u Domu za trajni smeštaj, prema izveštaju MDRI u Draganovoj interpretaciji.

„Dom je gori od zatvora, ne samo zbog ograničenog kretanja, već i zato što su šanse da se odatle izađe praktično nepostojeće”, objašnjava kruta gledišta Suda čijom se odlukom sve navedeno i događa.

Ukoliko je staratelj srodnik, osoba sa psihičkim smetnjama zavisi od njegovog karaktera i (zadnjih) namera. Ali, zanavek biva tretirana kao mlađi maloletnik, što je Dragan (srećom) izbegao.

Imao je sreće i kad je posao u pitanju. Završene Matematičke gimnazije, i tri godine Elektrotehničkog fakulteta, sa izuzetnim darom za pedagogiju, mogao je da drži privatne časove matematike i fizike, kad je bivao u remisiji.

„Ali, nikad nikom nisam priznao da se lečim u psihijatrskoj ustanovi, jer bi to automatski značilo prekid angažmana”, ćutanjem je svoje moći limitirao, budući da je istina za Dragana jedna od vodećih vrlina.

Istina o kojoj govorimo uvek donosi samo nedaće na konkursima za posao, čak i nakon donošenja zakona da na 20 zaposlenih poslodavac mora da primi po jednu osobu sa invaliditetom.

Dragan tumači pravila, često uslovljena senzacionalizmom u medijima, pa nas podseća na devotostruko ubistvo u Jabukovcu kad je jedan tabloid na celoj naslovnici objavio da je okrivljeni – šizofreničar.

Stoga ne treba da čudi zazor od korisnika psihijatrijskih usluga, zaključuje.

„Ako li se istina o lečenju prećuti, terapija se mora piti kradomice”, nastavlja Dragan. Dakle, i bez toga da se oboleli liše poslovne sposobnosti, za njih nema mesta u sistemu zapošljavanja.

Od čega, onda, oni žive? Mahom od socijalne pomoći od oko 8.000 dinara, ili invalidske penzije. I tu je Dragan imao sreće, nasledivši i očevu i majčinu penziju, tačnije, 70% od ukupnog iznosa. „Mali broj pacijenata zna za tu mogućnost, uslovljenu bolešću pre navršenog punoletstva, kao i izostankom i dana radnog staža“.

Reklo bi se cenim da je ovo najbolja kritika sistema socijalne zaštite. „Kod nas sistem ne uspeva, mi funkcionišemo po principu individualnog zalaganja”, Dragan me demantuje. Rečenim zapravo udeljuje kompliment doktoru Milanu Davidoviću, kome želi da „podigne spomenik“.

Davidović je, naime, prilikom drugog (2006.) pokretanja postupka za oduzimanje poslovne sposobnosti Draganu, na sopstvenu inicijativu ovo sprečio, kao i posledični odlazak u Dom. Tako mu je spasio i brak i život, a imovinu da i ne pominjemo.

Osim toga, predani doktor je u Dnevnoj bolnici Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, u Padinskoj skeli, formirao radionice socijalnih veština, škole kuvanja, engleskog jezika, kompjutera.. I „skinuo beli mantil“, da se ne bi razlikovao od pacijenata.

Veštine stečene na tim tečajevima dragocene su za rehabilitaciju i reintegraciju, jer naučiš da spremiš obrok, komuniciraš mejlovima, poštuješ sagovornika, kako mi Dragan nabraja.

Tako je fortuna, njemu očito naklonjena, opet pomogla u uređenju egzistencijalnih okolnosti.

Najviše sreće on je ipak imao sa suprugom Marijom, „krunom svog života“, takođe korisnicom psihijatrijskih usluga.

„Kad sam počeo da se lečim, pre 42 godine, lekari su se protivili vezama između pacijenata. Opovrgla ih je nauka, ali i naša praksa, s obzirom da takvi parovi najbolje funkcionišu”, kaže mi. Dragan ovo tumači izrekom „sit gladnom ne veruje“.

Sasvim druga stvar je inkluzija u društvo od partnerskih odnosa, kad će se na prvi znak bolesti „zdrav“ partner povući. To je još jedan razlog zašto Dragan zagovara ljubav među psihijatrijskim pacijentima.

Jer, ako neko nije (zvanično) bolestan, neće razumeti potrebe svog životnog druga sa povremenim smetnjama u funkcionisanju. Ako neko nije bio hospitalizovan, teško da će da poveruje da se oboleli vezuju po prijemu u bolnicu, iz čega ishode teške traume.

„Danas Zakon o mentalnom zdravlju zabranjuje vezivanje bez izričitog zahteva lekara, što znači da je legislativa napredovala, za razliku od mentaliteta – nepromenjive kategorije”, kaže mi Dragan.

Da stigma, možda i najveći bauk s kojim se psihijatrijski pacijenti suočavaju, nije plod mentaliteta, pokazuje stav psihologa da je razlog za obeležavanje drugačijeg - strah od sopstvenog ludila.

I Bosiljka Brdar, aktuelna predsednica „Duše“, i jedna od izvođača predstave sa početka teksta, smatra da je suština interakcije između „zdravih“ i zvanično obolelih u razumevanju. „Ono, nažalost, najčešće izostaje kod medicinskih radnika, neretko zadrtih“, kaže ona.

„Mislim da je većina lekara na početku karijere puna entuzijazma, pod utiskom Hipokratove zakletve koja im, što vreme više odmiče, sve manje znači, pa sam jednoj doktorki rekla da može da je upotrebi u toaletu”, kaže Bosiljka otresito.

Nerazumevanje, avaj, ponekad postoji i u užem krugu porodice, pa se povremeni gubitak volje, karakterističan za obolele, proglašava lenjošču, umesto da se potraži način da se bolesni srodnik trgne iz apatije. A treba znati i kad stati sa takvim pokušajima i pustiti da akutno depresivan sam nađe izlaz iz voljne tromosti.

„Svi ljudi imaju problema, ali treba smoći snage da čuješ drugog, jer tako bi svet bio skladniji”, ona sugeriše. Čuti i videti nekog je prvi korak ka razumevanju, pa tako i ka prihvatanju drugačijeg. Stoga joj uloga u „Pričama iz duše imponuje”, dajući glas i vidljivost populaciji psihički oslabljenih, a samim interpretatorima – utisak da su korisni.

Ničeg od navedenog nema u ponudi psihijatrijskih ustanova, pa na zatvorenom odelenju „Laze“ možeš da ideš u teretanu i likovne radionice, ali samo ako te izabere nadležni lekar.

Ostali ostaju „zaključani“, predati na milost i nemilost lekovima.

„Ako plačeš, sestre te „teše“ da ćeš da dobiješ injekciju, ako se smeješ, slede ti „bombonice“. Kad uđeš u stacionar, daju ti konjsku dozu bensedina, a onda određuju dijagnozu i terapiju, kada si sveden na šifru bolesti”. Bosiljka ne krije da je po malo kivna na zdravstveni sistem.

Izuzetaka, naravno ima, te ona ističe veličinu Mirjane Šešić i Snežane Japalak, spremnih da u njoj vide ljudsko biće. Ceo svet izvan tih malih oaza poverenja Bosiljka naziva „opštim ludilom“.

Nekada muški frizer, pa ženski krojač i najzad kancelarijska službenica (na izlaznim fakturama u veleprodaji), danas živi od invalidske penzije od 21.000 dinara. Bivša zanimanja praktikuje kao hobije, pa šiša partnera i sinove, sebi šije garderobu, dok su izlazne fakture sada računi za hranu i komunalije.

Svesna je da je povlašćena, ne samo zbog poroda koga gro drugih korisnika psihijatrijskih usluga nema, već i zbog sopstvenog krova nad glavom. Mnogi od pacijenata nemaju ni socijalnu pomoć, jer nema nikog da ih uputi kako da je dobiju. Još ako su ih i roditelji odbacili, pravo je čudo da uopšte preživljavaju.

Bosiljka je našla recept za dostojanstveni opsanak, a to je – borba. „Znam ko sam, i ponosna sam na sebe“, što niko ne može da joj oduzme. I nikad ne taji da se leči, već to istakne odmah po upoznavanju, jer tako odmah zna „na čemu je“.

“Ili će da me prihvate, ili će da pobegnu glavom bez obzira”, njena je prosta jednačina. I lekarima priznaje istinu o svom trenutnom stanju, što mnogi ne čine iz straha da će im ponovo dati pogrešnu terapiju

Za kraj Bosiljka želi nešto da poruči sveopštem auditorijumu, jer razlike nema kad je životna istina u pitanju: treba odbaciti prošlost, a sadašnjem prići tako da ono što možeš promeniš, dok se sa onim što ne možeš, naprasto pomiriš.

Sasvim praktično gledajući, pomaci se prave i ako nabaviš kućnog ljubimca. „Em moraš da se o njemu brineš, em s njim možeš i da porazgovaraš, pa sam ja lock down provela pričajući sa svojim papagajima, s obzirom da je moj partner, i sam korisnik psihijatrijskih usluga, sve vreme ćutao“, otkriva smešeći se.

Taj topli smešak, umiksan sa ogromnom energijom, stvara dojam da je Bosa ne samo „normalna“, već i super-heroj. „Niko od nas nije poludeo od dobrog života“, njen je način da kaže da što te ne ubije, to te ojača.

Bojana Ivanov Ljubomirova i Petar Jugović skladni su par već šest godina, funkcionišući po principu jina i janga: ona je pričljiva i govori za oboje, a on ćutljiv i progovara samo kad je nužno da nešto poentira.

Petar kuva odličnu kafu koja pomaže varenju kolača što ih pravi Bojana, često po izmišljenom receptu. Ona je zadužena za „marketing“ kad skupa prodaju Lice ulice, a on „finansijski menadžer“, zadužen za vraćanje kusura. „Matematika mi nije dobro išla ni na studijama pejzažne arhitekture“, smeje se Bojana. Svaki Petrov „plus“ smatra i svojom pobedom.

Njihov brak je „divlji“, jer bi u suprotnom ona bila lišena „bedne“ socijalne pomoći, rezervisane za one koji žive sami. Porodičnu penziju će da nasledi kad joj umru roditelji. Čekati da se to dogodi ne dozvoljava osobi da se sobom ponosi, čak i ako je trpela omalovažavanje zbog toga.

„Moj otac je bogataš, ali mu nije palo napamet da mi pomogne da privatno operišem kancer, budući da je korona omela rad državnih institucija. Čak mi je predložio da prosim preko Fejsbuka, dok mi majka tu i tamo uleti sa nekim parama, ali živi svoj život sa novim mužem”, priča mi ona o razveedenim roditeljima. Najveću podršku ima od brata, i naravno – od Petra.

Patila je i od Hašimoto sindroma, dok joj je šizofrenija dijagnostikovana sa 19 godina. Hospitalizovana je nekoliko puta, što u Palmotićevoj, što u „Lazi“, i nema ništa lepo da kaže o tim mesecima, dugim kao vekovi.

„Hrana liči na splačine, svuda caruju vaške, osoblje tretira pacijente kao da su psi ili veštice za vreme inkvizicije. Zbog nedostatka natkasni imaš pravo samo na jedne rezervne gaće, a kad ih opereš, ne smeš da ih sušiš na radijatoru, navodno zbog prašine, pa ih tako mokre oblačiš- Bojanin je izveštaj iz Padinske.

„Terapija je ponekad toliko pogrešna da počnu da ti ispadaju zubi, ili od nusefekata postaneš medicinski fenomen”, upotpunjuje Petar njene navode.

I tako „truliš“ čekajući da te lekari puste sa klinike, što se dešava tek kad te lekovima sasvim umrtve. I više ništa ne pitaš, niti se buniš, jer si „poput zombija“. Otpusna lista se pravi na bazi svedočenja medicinskih sestara o toku bolesti i ponašanju pacijenta, jer ga one daleko češće viđaju.

„Kad izađeš napolje, osećaj je kao da si se domogao slobode nakon zatvora”, priča Bojana. Ali, ako napolju nemaš nikog svog, ogromne su šanse da ti se psihoza nastavi, pa i pogorša.

„Dan prosečnog psihijatrijskog pacijenta izgleda ovako: probudiš se ujutru, zapališ cigaretu i staviš za kafu, i tako teraš sve do ručka, kafu za kafom, cigaretu za cigaretom, a posle ručka nastaviš sa prepodnevnim radnjama. U međuvremenu se samosažaljevaš, a ako imaš društvo, ogovaraš. Uveče legneš i zaspiš, uz pomoć pilula, a sutra sve nanovo”, kaže mi, uz grimasu odbojnosti.

Iz navedenih razloga, a posebno samosažaljenja i abrova, Bojana i Petar se ne druže sa „bolesnima“, već samo sa „zdravima“, znajući da je „tanka granica“ između ove dve kategorije. I nju čini nesreća, nezadovoljstvo sobom i drugima, zašta je ovaj dvojac našao medikament.

„Bitno je da si pozitivan, da na život gledaš kao na do pola punu čašu. Da radiš ono što te zanima, u našem slučaju da čitaš knjige, radiš po kući i gajiš biljke”, Bojana predlaže. Ljubav je ključna reč u svemu, zašto oni svoje egzotične palmice zovu „svojim bebicama“.

Važno je i da se osećaš korisnim, zašto i prodaju pomenuti magazin. Ovo im daje i „finansijsku sigurnost“, i predstavlja dokaz „da mogu“. Zarada je nekad tolika da mogu sebi da priušte more, uglavnom grčko, o kome sanjaju tokom cele godine.

Putuju oni i po manastirima, a sa „Dušom“ i na konferencije o mentalnom zdravlju, nadasve korisne da spoznaš sebe i svoje mesto u društvu.

Ako životu prilaziš optimistično, onda si na konju, premda te lekari uče samo da budeš „pasivni konzument terapije“. Ako ti se ne posreći, završavaš u Domu, koji je i za ovaj par poput noćne more.

„U Holandiji je, recimo, sasvim drugačije, pa hospitalizacija traje maksimum 10 dana, psihijatrijskim pacijentima omogućeno je tzv. stanovanje uz podršku, kad stan deliš sa ljudima sa različitim invaliditetima. Bolesnima je i rad dostupan preko socijalnog preduzetništva, koje je kod nas tek u povoju”.

Bojana dodaje i da su obuke za prekvalifikaciju besplatne i svima dostupne.

Ako se naša dva društva, bogato i siromašno, ipak ne daju porediti, ni našem ništa ne bi falilo da povremeno izađe u susret korisnicima psihijatrijskih usluga, i da im, recimo, pokloni karte za pozorište, bioskop, koncert... Da im pruži više šanse za integraciju.

Opštine bi mogle da ih vode na izlete, kao i dnevne bolnice umesto što ih „vucaraju“ po Domovima za trajni smeštaj. Da li zaista zbog „tamo neke proslave“, ili da ih pripreme za najgori scenario.

I klinike bi trebalo da nađu način da se pacijenti ostvare, kao što radi udruženje „Duša“, a ne da sve ostane na individualnim pokušajima. A socijalni radnici da nauče kako da se odnose prema zbilja potrebitim.

Ako vam je sve rečeno tužno, da ne može biti tužnije, prenosim Bojanin savet: svemu pristupite sa humorom. Humor popravlja raspoloženje i time kvalitet života, poništava sve negativne uticaje.

-