'Sendmen' može da se gleda ali definitivno treba da ga pročitate

TV serija Sendmen je počela da se prikazuje na Netfliksu. Strip po kome je zasnovana – čuven po tome što ga jednako vole i stripofili i ljudi koji ne mare za stripove – zahteva mnogo više vremena, ali vredi svakog trenutka, naročito ako vas zanima da otkrijete pravi šmek gotike.

Kada sam prvi put pročitala Sandman Nila Gejmana kao tinejdžerka, to je bilo najviše zato što je to bio prvi grafički roman koji je mogao da se nađe u mojoj biblioteci. Odmah mi je zaokupio pažnju i, nažalost, stvorio u meni sklonost ka melanholičnim momcima divlje kose koji se oblače u crno. Gejmanova knjiga govori o Morfeju, kralju Snova, koji se vraća u svoje kraljevstvo nakon što ga je zarobila grupa okultista koji su u stvari hteli da zarobe njegovu sestru, Smrt. (Kao što njihova imena sugerišu, ovo dvoje i članovi njihove porodice su čudna bića, ne bogovi ili čak predstave aspekata stvarnosti, već zapravo otelotvorenje tih aspekata stvarnosti. Smrt je smrt, Strast je strast i tako dalje.) U njegovom odsustvu, snovi su se uzjebali, a ovo će pokrenuti lanac događaja koji će na kraju dovesti do toga da San postane manji mizantrop i dovesti do drugih promena koje menjaju život.

Moje interesovanje za ovaj strip imalo je mnogo veze sa Gejmanom, koji je napravio ime sa Sandmanom, ali je nastavio da bude plodan pisac fantazije, kao i sa sada tehnički nepostojećom edicijom Vertigo, koju je izdavač DC izgradio na Sandmanu i njegovoj privlačnosti publici koju su svojevremeno eufemistički nazivali netradicionalnim čitaocima stripova (što su u stvari uglavnom žene) i ima je reputaciju da objavljuje izazovna, kreativna i često psihodelična dela. U to vreme, ono što sam najviše pokupila od Sandmana bila je estetika — to je veoma gotičarska knjiga, i više od toga, veoma specifična gotičarska knjiga kasnih 80-ih/ranih 90-ih. (Serije nije smeštena u to vreme, što je baš propuštena šansa.) Zbog divlje kose SAn izgleda kao Robert Smit iz The Cure; njegova sestra je zgodna, bleda žena koja nosi ankh i crni karmin; a iako nisu svi likovi baš u fazonu da prosipaju mračnu poeziju, uglavnom nikad niste daleko od nekog lika koji jeste u tom fazonu. To je strip koji prosto privlači određeni tip ljudi. Ako već imate predispozicije za melodramu, nosite puno crnog i imate depresiju, odmah ćete se zalepiti za njega. Ako vas ništa od ovoga ne opisuje, verovatno će vam se i dalje mnogo dopasti.

Šmek i način na koji ih Gejman konstruiše su ono što Sandmana čini tako jakim. To je knjige u kojoj saznate sve što treba da znate o odnosu Sna i Smrti na osnovu načina na koji sede dok hrane golubove u parku. U svom totalitetu, ona vam izlaže jedno kompleksno predanje o prirodi stvarnosti i kreativnosti, i povezuje sve priče ikada ispričane u jednu, ali sve to je uglavnom u pozadini; Sandman govori o radosti predstave. Gejmanovo ponekad previše kitnjasto pisanje deluje prirodnije u stripu nego u romanu, jer su njegovi opisi izraženi kroz slike i praćeni njima. Ovo je posebno tačno kada strip zađe u hororu. Iako se Gejmanova druga dela bave trenucima kosmičkog užasa, ništa što je ikada napisao nije strašnije od događaja iz epizode „24 sata“, u kojem noćna mora koja je pobegla preuzima kontrolu nad celonoćnim restoranom i njegovim stalnim gostima, koji polako polude. Umesto da samo čitate o tome kako je sve sjebano, vidite to, bespomoćno dok ovi simpatični ljudi ubijaju jedni druge i čupaju sebi oči.

Naravno, nije sve u Sandmanu savršeno ostarilo. Gejman povremeno sklizne u potpunu pretencioznost, a van konteksta u kojem su bili istinska prekretnica u mejnstrim stripovima, neka istraživanja LGBTQ+ tema mogu danas delovati pomalo neprikladno. Njegov tretman i razumevanje trans likova je posebno loše ostario. Ipak, sve je to lako oprostiti; kao što pristaje nečemu fiksiranom na dobre priče, Sandman je sam po sebi, pakleno dobra priča, ili možda serija dobrih priča.

Ono čega se najviše sećam o Sandmanu nakon što sam ga pročitala više puta od kada sam bila tinejdžerka nije njena sveobuhvatna radnja — koja je dobro konstruisana i zadivljujuća — već samostalne, pojedinačni priče. Tako je dubok i potpun svet koji je Gejman stvorio. On se oslanja na svoje opsežno poznavanje mitologije, posebno grčke mitologije, da bi seriji dao epski ton, a taj ton se proteže čak i na njene najsporednije likove. Scena koja me i dalje pogađa, posle toliko decenija kasnije je kada se Gejman fokusira na privatnu detektivku koja umire nakon što je zaspala pušeći u krevetu. Njeni poslednji trenuci su ilustrovani sa toliko saosećanja da sam osetila pravi gubitak kada je umrla, iako je postojala samo nekoliko stranica. Uklopiti ovu vrstu male priče uz mitove iz svih vremena i mesta u ljudskoj (i ne-ljudskoj) istoriji, pa čak i ratovima između bogova, a da ništa ne deluje kao tu ne pripada, je pravo dostignuće; za San i njegovu porodicu, skoro sve na šta naiđu trebalo bi da bude beznačajno kao zrnce prašine, ali zapravo je suprotno Koliko god da je gotičarski, ovo je izuzetno optimističan roman, u kome je svaki trenutak svačijeg života specijalan i pun značenja.

Ovo je strip u kome su svi važni, gde se sve na kraju uplete u priču o tome kako San saznaje da mora da se promeni ili umre. Ambicija ovog dela se najbolje razume u strip formi, gde možete da listate napred-nazad između stranica i vidite lepotu i tragediju zatvorenog bića koje je više od boga koji pokušava, posle bukvalne večnosti, da uspostavi vezu sa drugim ljudima .