Stipe Miočić, UFC kralj teškaša

U ovih dvadeset godina koliko postoji teška kategorija u UFC-u, niko nikada nije odbranio pojas tri puta. Svaki put kada na scenu stupi nova zvezda, fanovi pomisle da je nepobediv – Brok Lesnar je bio presnažan, Kejn Velaskez je bio previše dobar tehničar, Fabrisio Verdum je bio još bolji tehničar. Pa opet, sva trojica su doživeli katastrofične poraze i bili primorani da predaju svoju titulu. Sa druge strane, danas imamo jednog Stipeta Miočića, Amerikanca čiji su koreni iz Zadra, koji je na pragu te mitske treće odbrane. Ipak, Miočić nije baš neko za kime navijači seku vene.

Tridesetšestogodišnji vatrogasac iz Ohaja je neko ko deluje povučeno kako u ringu, tako i u medijima. Nećete videti ludačke redove ljudi koji vijugaju par ulica dalje kako bi ušli na pres konferenciju da ga vide, kao što je to recimo slučaj sa Konorom Mekgregorom. I pored toga da je većinu svojih borbi rešio spektakularnim nokautima, navijači ga tretiraju kao nekog „među-šampiona“, u iščekivanju neke „legitimnije“ zvezde.

Kad Kejn Velaskez izvede jedan od svojih trejdmark šuteva, navijači vrište u ekstazi. Miočić, sa njegovom kombinacijom parteraških vrlina i jakom desnicom, deluje prilično dosadno. Njegov stil je prilično rudimentaran – obgrli, obori, udri. Ali baš zahvaljujući tome mi imamo priliku da ocenimo koliko se Stipe dobro adaptira na različite tipove boraca sa kojima se sreće.

Teškaši ne slove baš za neke izrazite taktičare i tehničare. Većina ovih boraca ima mahom jednu do dve „fore“ za koje se grčevito drže i koje voze do svog puta ka svetskom vrhu. Međutim, nemojte pomisliti da su svi teškaši taktički neuki. Da, postoji puno njih koji su vrlo prosti u svojoj borilačkoj izvedbi – Miočić, sa druge strane, koristi iste šeme i sa uspehom izlazi sa svakime na kraj. To je već, reklo bi se, do dobre taktike u ringu. Ovo je pregled nekih njegovih boljih – a i gorih – taktičkih rešenja iz prošlosti.

Pre pet godina Roj Nelson je bio glavna faca među teškašima. Upisao je tri uzastopne pobede nokautom, i pretio da konkuriše za titulu prvaka. To ga je dovelo do mesta na UFC 161, gde ga je žreb spario sa Miočićem. Nelson je uleteo kao zamena, menjajući Australijanca Sao Paleleja – Miočiću je ovo bio prvi meč posle nokauta koji je doživeo u borbi sa Stefanom Struveom.

Samo par nedelja pre njihovog susreta, Nelson je propisno izlemao Šeika Konga nakon što ga je taktički naterao u „ogradu“. Miočić se nije bavio kik boksom za života, ali je svejedno Nelsonu održao čas istoga.

Umesto da se jurca oko ograde poput Konga, Miočić je stalno bežao u desno, držeći svog protivnika na odstojanju levim direktima. Kada bi Nelson pokušao da agresivnije uđe u Hrvata, ovaj bi ga odbacivao precizno odmerenim udarcima desnice. Ukoliko bi, pak, Amerikanac pokušao malo da predahne, Miočić bi mu se brzo unosio u lice i ruinirao ga brzim kombinacijama, ukidajući mu pravo na preko potrebni odmor od jurnjave po oktagonu.

Met Mitrioni i Dejv Herman su u svojim borbama sa Nelsonom nastupili previše ležerno i to im se obilo o glavu. Ne i Miočić. Nelson je obojicu gorenavedenih uhvatio na spavanju tokom kontranapada, ali Stipe je uvek pazio šta radi i krajnje odmereno ulazio u takve akcije. Držao je „Big Kantri“ Roja van ritma konstantnim fintiranjima, a kada bi se ovaj odlučio da „zalegne“ svom snagom Miočić bi rotirao u slobodnu stranu i žestoko kontrirao. Pogledajte kako samo brzo prelazi iz odbrane u napad u donjem klipu.

Tri runde je Stipe zamajavao Nelsona, izbegavao njegovo najjače oružje i kažnjavao ga kad god je promašivao, i na kraju zasluženo slavio na poene.

Kada je Hant, novozelandski borac samoanskog porekla, prešao iz „agresivaca“ u „kontraše“, karijera mu se naglo oporavila. Hant sada vreba protivnike i pušta im inicijativu, a onda iz odbrane prelazi u brz kontranapad. Omiljeni udarac mu je levi kroše, kao i desni aperkat ukoliko protivnik priđe malo bliže.

Miočić je ovde odlično taktički procenio situaciju i, baš kao i sa Nelsonom, fintama i direktima napravio zbrku u Hantovoj glavi. Ono što je nesrećnom Marku ostalo je da da krene da vitla rukama svaki put kada bi Stipe krenuo u neki tobož napad, ili da se strpi i sačeka da vidi da li sledi direkt ili još jedan „lažnjak“. Vatrogasac je radio doslovno sve kako bi Hanta izbacio iz zone komfora i naterao ga da radi ono što inače ni ne pokušava.

Hantu je već sredinom prve runde „pukao film“, pa je najednom krenuo u odlučniji napad. Miočić ga je dočekao odličnim kontranapadom.

Takođe, jako bitan momenat sa samog početka borbe – Miočić je izveo jedan nizak napad i oborio Hanta u parter. Nije to bilo neko previše bolno iskustvo za Hanta, koji je brzo ustao na noge i nazad u gard, ali je izazvalo određeni psihološki efekat. U nastavku borbe, kad god bi se Miočić malo sagnuo kao da ponovo kreće nisko, Hant bi spustio gard naniže i ovaj bi uzvratio direktima. A kada bi Novozelanđanin probao da uzvrati istom merom, ovaj bi mu krenuo u kukove.

Lišen svojih efektnih kontranapada, Hant se brzo umorio i postao bezopasna vreća za udaranje. Miočić je pobedio u petoj rundi nakon tehničkog nokauta.

Stefan Struve je visok dva metra i trinaest santima. To vam dođe ili ozbiljna prednost ili ozbiljan hendikep – u Struveovom slučaju, radi se o mešavini i jednog i drugog, budući da njegovi treneri još nisu provalili kako da u potpunosti iskoriste njegove duge ruke. Miočićev tim je zato razvio odličnu strategiju za visokog Holanđanina – drži ga na razdaljini, a zatim mu se prikradi ispod garda i krenu da udaraš u telo. Ni u jednoj drugoj borbi nije Miočić zadao toliko udaraca u telo kao u ovoj.

Jedini problem? Plan je bio prekomplikovan. „Čekiranje“ rebara i pleksusa čoveka koji je toliko visok je solidan plan, ali zašto ako postoji mnogo lakši način da se dođe do pobede? Struve je gotovo alergičan na pritisak, i ako ga stisnete brzo se povuče i zapetlja u žicu. Takođe, Struve je bokserska verzija teniskog „linijaša“, držaće vas na distanci i razmenjivati direkte dok mu je glava bezbedno 30cm iznad vaše. Strategija koja gotovo uvek upali ovde je agresivan pristup, dizanje pritiska a onda napad na glavu – Miočić iz neznanih razloga to nije uradio.

Tokom treće runde, Struve je tokom razmene direkta povredio Miočićevo oko. Nedugo zatim momak iz Ohaja je pretrpeo jedini nokaut u karijeri – do dana današnjeg, ovo je i jedini neosvećeni poraz u Miočićevoj karijeri.

Pre nego što je Miočić stupio na veliku scenu, Verdum je bio glavna faca teške kategorije. Nakon što je razvalio Kejna Velaskeza, mnogi su se pitali je li uopšte moguće da Fabrisio izgubi u takmičarskoj borbi. Nije on bio neki previše precizan udarač, ali je bio dozlaboga agresivan – kombinacijom šuteva i udaraca u telo terao je protivnike da se sklupčaju, a onda bi ih dovršavao kolenima. Tako je, naprimer, uništio Marsina Tiburu, svojevremeno velikog mladog talenta među teškašima. Verdum vam prvo raznese svu volju i motivaciju za daljom borbom, i ulazak u defanzivni ritam je protiv njega ravno samoubistvu.

Miočić je dobro otvorio borbu – krenuo je da napada niskim udarcima, i imao je jasan cilj da izbegava duge razmene.

Kad god bi se Verdum malo zaneo i probao da lovi „van dometa“, Miočić bi ga kažnjavao. Verdum je uporno pokušavao da svaki udarac isprati približavanjem, međutim Stipe je sve vreme vešto uzmicao, a onda bi sačekivao Brazilca na desni direkt kad god bi ovaj precenio svoje goničke sposobnosti.

Jeste, bila je to dosta kratka borba, i Verdum je puno grešio, ali budimo iskreno – Miočić je ponovo odradio taktički besprekornu borbu. Nije dozvolio brazilskom asu da ga agresijom satera u tesnac, i strpljivo ga je čekao da otvori svoju bradu, što je ovaj i više puta uradio.

Tokom svoje kompetitivne MMA karijere, Dos Santos je jedini borac koji je dva puta ulazio u oktagon protiv Miočića. Prvi meč, odigran 2014., je pripao Brazilcu. Miočićev plan je bio sličan onome što bi Velaskez pokušavao protiv Žuniora – pokušavao je da ga napadne nisko i unese u žicu, ali nije imao puno uspeha sa tom strategijom.

Posle nekoliko rundi Miočić se umorio i počeo da pravi greške. U trećoj rundi je nakon jedne jurnjave patosiran desnim krošeom, i oporavka više nije bilo. Santos je pobedio, i osvojio nagradu za „borbu večeri“.

Nakon nekoliko godina, Stipe se rehabilitovao, uznapredovao i osvojio pojas svetskog šampiona. Njegova druga odbrana titule došla je upravo protiv Dos Santosa, ali ovaj put Miočić je bio malo pametniji. Odustao je od napada klinčom – i dalje je ideja bila da ga satera u žicu, ali ovaj put bi umesto zagrljaja upućivao udarce dok se ovaj izvijao.

Žunior dos Santoš ima dobar rad nogu, ali je u lateralnim kretnjama dosta slabiji nego ako mora da pleše napred-nazad. Dos Santošu je orjentacija u ringu uvek bila slabija strana – krenuo bi lateralno tek kada bi mu dupe osetilo ogradu. Kako je njegova glavna defanzivna tehnika uzmicanje, jasno vam je koliko je problematičan scenario u kojem je primoran da pleše uz „žicu“. Miočić ga je držao u tom položaju gotovo ceo meč, i ispaljivao desne krošee kad god bi se pružila prilika.

Bekstvo iz ovog mini-pakla nije bilo moguće. Svaki pokušaj bio je dočekivan preciznim udarcima sa kontra strane, i nakon dva minuta borba je završena nokautom. Miočić je izbegao dugu borbu sa puno razmena, i pokazao kako itekako ume da nauči iz svojih grešaka.

Miočićeva treća odbrana titule na programu je u noći između subote 20. januara i nedelje 21. januara, u sklopu UFC 220 manifestacije koja će se održati u Bostonu. Protivnik će biti tridesetdvogodišnji Francuz kamerunskog porekla Frensis Enganu – razoran udarač koji napreduje iz borbe u borbu. Enganu je još uvek tehnički dosta sirov, i njegove bokserske veštine su daleko od ispoliranih.

Svejedno, nakon što smo gledali kako Andrej Arlovski i Alister Overim željno naleću bradom na Enganuove direkte, biće interesantno videti kako će se gorostasni Francuz snaći protiv borca kome je taktička priprema jača strana. Okej, da, možda i Miočić dobije žestoke batine i svet dobije novog šampiona teške kategorije, ali to neće promeniti činjenicu da je vatrogasac iz Ohaja jedan od najvisprenijih teškaša viđenih u MMA svetu u poslednje vreme.