Pričala sam sa lajf koučem o svemu šta me nervira u vezi sa tim

Nekada mi se čini da ne postoji gori imperativ od onoga koji nameće sreću i produktivnost. Kao neko ko je dugo imao ozbiljnih problema sa depresijom nije bilo te motivacione poruke koja je mogla da me pokrene. Naprotiv. Samo sam se osećala gore. U tom periodu, istinski sam želela da mi bude bolje. Da ne budem uvek komplikovana smaračica sa crnim oblakom iznad glave. Zavidela sam srećnim ljudima, onima koji razmišljaju jednostavno, koji nemaju strahove i sumnje u sebe, koji okače motivacionu poruku sebi preko radnog stola i eto sad su super.

Druga stvar zbog koje me je ceo taj lajf koučing pokret uznemiravao je činjenica da mene za malo da ošteti školovani psiholog jer nije bila dovoljno vešta da se izbori sa mojim dijagnozama. Znam da nije imala lošu nameru, naprotiv, ali zbog njenih najboljih namera moglo je doći do nepotrebne hospitalizacije u Lazi. Umesto toga, dobila sam prejaku terapiju od koje mi se kratkoročno pomutio vid na daljinu. Tek kada sam prešla kod žene koja je psihijatar i bavi se psihoterapijom, što znači da ne prepisuje lekove mesarski na kilo, već sa pacijentima razgovara, uspela sam da stanem na noge. E sad, ako je jedna školovana osoba uspela da me za malo „ošteti“ morala sam da se pitam, šta bi bilo da sam svoje probleme pokušavala da rešim isključivo knjigama za samopomoć.

Da li bih i ja postala jedna od onih koji idu naokolo i propovedaju svima korenitu promenu, zahvalnost, poniznost pored čudesima ovog života, vizualizaciju naših ciljeva i sreće i male ali konstantne korake ka njihovom ostvarenju? Međutim, onda sam se setila jedne osobe koja je baš u celoj toj priči u vezi sa edukacijom na polju ličnog razvoja. Dosta jaka i stabilna osoba. Primetila sam na njenom stolu, dok smo radile zajedno motivacione poruke, ali kako je bila baš super koleginica nije mi bilo važno šta joj stoji na stolu, samo da me ne maltretira. Ono što mi se najviše svidelo je to da mi o tome uopšte nije pričala dok je ja sama nisam pitala koliko dugo je u toj priči. Tada mi je spomenula Sinišu Ubovića, njenog učitelja, gurua ili kako već da se to zove. Čovek je uspešan u onome čime se bavi. O tome najbolje govore podaci o čitanosti njegove knjige „Jači od bola“ kao i činjenica da je učio od same Lujze Hej, osobe koja je tvorac celog pokreta koji se tiče ličnog razvoja.

Iskoristila sam to poznanstvo, dobila sam Sinišin broj te mu postavila neka od pitanja koja su me uvek zanimala.

VICE Srbija: Šta radite kada niste motivisani i nasmejani?

Siniša Ubović: Dešavaju se trenuci u svačijem životu kada ne ide sve po planu i kada doživljavamo neprijatnosti ili bol. U tim trenucima ne bežim od svojih osećanja. Kada sam tužan, tužan sam. Kada mi se plače, plačem. Ali ne uljuljkavam se dugo u samosažaljenju, već tražim način da pomognem sebi. Generalno sam neko ko se raduje životu, kontaktu sa ljudima i ko ume da pronađe radost i u nekim naizgled malim stvarima. Kada naučimo da ne prihvatamo život zdravo za gotovo i kada shvatimo da u životu ništa ne mora da se podrazumeva, tada postajemo zahvalniji, a zahvalnost je ono što neminovno vraća osmeh i u srce pa samim tim i na lice.

Postoji mnogo ljudi koji na vaš poziv gleda kao na „prevaru“ kako na to gledate? Svako bira u šta će da veruje, a život koji živi svedoči o tome kakva su mu verovanja.

Kako knjige za samopomoć mogu da nam naštete?

To je kao kada biste me pitali kako neka pozorišna predstava ili film mogu da nam unište život. Nije knjiga ta koja će da unese trajnu sreću u naš život, niti će ga do te mere poremetiti. Svako od nas ima izbor šta će da gleda, šta će da čita i čemu će da pridaje svoju pažnju. Meni je literatura samopomoći pomogla da se trgnem i pokrenem. Gotovo svaka od tih knjiga me je nadahnula na akciju što smatram mnogo značajnijim od svih onih silnih ispraznih razgovora obojenim lamentiranjem nad teškom sudbinom u kojima sam nekada i sam pronalazio izgovore za svu svoju inertnost.

Koje su presudne lekcije od 12 u vašoj knjizi?

Svaka lekcija deo je jednog celovitog sistema koji sam kreirao a koji čitaocu pruža mogućnost da prevaziđe svoje blokade, ograničenja i bolna iskustva. Ali ako bih izdvojio one koje su ključne svakako bi to bile sledeće tri: -Svakog trenutka stvaram sva svoja iskustva. Sve što je van mene dolazi od mene – Moj mir rešava svaku situaciju i – Oslobađam se potrebe da kontrolišem vreme, ljude i događaje.

Šta kažete sebi ujutru kad ustanete?

Hvala na ovom novom danu. Ovo je nova prilika za mene da doživim nešto što nikada do sad nisam doživeo.

Ko po vašem mišljenju nije dobar edukator u oblasti ličnog razvoja? Ključ je dobra namera, ozbiljna edukovanost ali i objektivana samoprocena. Mnogi kreću da se bave profesionalno u oblasti ličnog razvoja zato što su u svom društvu oni kojima se svi obraćaju za pomoć. To nije dovoljno da bi se radilo sa ljudima. Nije dovoljno pročitati jednu knjigu i reklamirati sebe kao stručnjaka. Svako vrlo dobro zna da je za bavljenje ma kojim poslom potrebno dobro poznavanje te oblasti, neprestana nadogradnja i pre svega ljubav prema tome što radimo. Ali ni ova oblast nije izuzetak, kao i u svemu, i na polju koučinga postoji hiperprodukcija ali i neistinito predstavljanje. Zato je važno da svako ko traži nekoga s kim bi radio sazna što više o stručnosti te osobe.

Da li se neko obogatio uz vašu pomoć?

Jeste. I to više njih. Najzanimljiviji mi je primer čoveka koji je godinama bio bez posla, nije imao pojma ni čime bi uopšte mogao da se bavi i povrh svega toga pozajmio je novac za koučing. Kad smo prilikom trećeg susreta shvatili šta je njegova davno zaboravljena strast automatski smo postavili ciljeve i napravili korake koje je on veoma posvećeno sprovodio. Za manje od godinu dana stvorio je firmu sa deset zaposlenih, kupio je svoj stan i vozi veoma dobar auto.

Da li vi imate osobu sa kojom radite na svom ličnom razvoju? Uvek. U početku je to bilo i češće a sada minimum jednom mesečno radim sa svojim koučem.

Koji su najčešći problemi sa kojima vam se ljudi obraćaju?

Različiti su razlozi zbog kojih mi se ljudi obraćaju: nezadovoljstvo na poslu, nenalaženje smisla, preterani stres, finansijski problemi, partnerski odnosi, manjak motivacije, strah od javnog nastupa, prolazak kroz proces promene na najrazličitijim poljima…

Okej, ovaj lik je skroz okej pomislila sam nakon što sam videla njegove odogvore. Mislim svestan je da njegovo učenje nije dobro za ljude koje imaju psihološke probleme i da se lični razvoj najbolje ostvaruje kada smo zdravi zapravo, ali želimo da postanemo još bolji. Međutim, u celoj ovoj stvari me je i dalje nešto čačkalo ali nisam znala šta. A onda sam shvatila da sam svoj dvogled okrenula na pogrešnu stranu.

Ne iritiraju mene toliko sami predavači koliko njihovi sledbenici.

Nikada ih neće čuti da kažu – jebote kakva sam olupina bila, za malo da završim kao alkos, ovaj svet je surovo mesto i ne jebeno nije ni malo lako, ali idemo dalje, tu je ljubav. Oni će pokušavati da vas ubede da je svet jedno super mesto samo vi niste dovoljno zahvalni da to uočite. A ja sam jedna hiper zahvalna osoba, baš jesam. Al' kad je sranje, sranje je. Svakako, hvala Siniši na strpljivim odgovorima zbog kojih sam lakše detektovala šta je ono što me od edukacije i ličnog razvoja odbija. Ko zna, možda se nekada i u tome oprobam.

JOŠ NA VICE.COM:

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite pacijentu sa psihijatrije

Da li su višestruki identiteti znak mentalnog poremećaja

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite ljudima koji se plaše da izađu iz kuće