FYI.

This story is over 5 years old.

Anksioznost

Imam tešku anksioznost od rada u kancelariji otvorenog tipa

Šta mogu da učinim da bih opstao u akvarijumu?

Dragi Tonic, Pomirio sam se s tim da gotovo niko više ne dobija kancelariju za sebe u svetu radnih prostora "otvorenog tipa". Na mom poslu, sedim za dugim stolom sa još desetoro ljudi, u velikoj prostoriji sa još 100 ljudi. Prilagodio sam se ambijentalnoj buci, ali postoji jedna stvar koju nikako ne mogu da svarim: neprestanu izloženost kao da sam na tacni. Uvek pored mene prolaze neki ljudi. Osećam se kao da me gledaju i da uvek vire u moj kompjuterski ekran. Nemamo zajedničku prostoriju za jelo, tako da ručam za svojim stolom. To me čini još anksioznijim — osećam se kao da ljudi stalno gledaju šta jedem i da li sam se možda usvinjio. Pritisak polako postaje nepodnošljiv. Ponekad se osećam kao da ću dobiti napad panike. Šta mogu da učinim da bih opstao u akvarijumu?

Reklame

Jedan od mojih prvih poslova posle srednje škole bio je u kol-centru, gde sam sedeo za stolom sa desetinama drugih ljudi. Kao neko ko postane samosvestan čak i kad priča sa Siri, mogu vam reći da je to bila moja predstava pakla. U prvih nekoliko dana, iščekivao sam u stalnom strahu da mi zazvoni telefon. Najviše sam se plašio da ću biti jedini koji će pričati na telefonu i da će svi zuriti u mene i slušati svaku reč koju promucam.

Kao i sa većinom stvari u životu, međutim, što sam je više radio, lakše mi je padala. Nakon nedelju dana provedenih na poslu, i naročito kako su se telefonske linije sve više usijavale, na kraju sam počeo malo i da uživam u poslu, čak se takmičeći sa drugima ko će pokazati više ljubaznosti ili saosećanja za muke mušterija. Možda najviše od svega, to iskustvo me je naučilo da drugi ljudi obraćaju mnogo manje pažnje na vas nego što mislite.

Postoji jedan zgodan psihološki eksperiment s kraja prošlog veka koji najbolje dočarava sve ovo. Individualni studenti dobrovoljci bili su navedeni da misle kako kasne na grupni zadatak i, da bi se stvari zakomplikovale, zamoljeni su da nose predimenzioniranu majicu sa Barijem Manilouom pre nego što uđu u salu za sastanke —Manilou se smatrao krajnje sramotnim muzičkim ukusom u to vreme (izvini, Bari!).

Nakon što im je naloženo da napuste prostoriju ubrzo nakon toga, obmanjenim studentima postavljena je gomila pitanja (da bi im se odvukla pažnja od pravog cilja zadatka), uključujući procenu šta misle koliko drugih osoba u grupi će se sećati njihove majice. Poniženi nosioci majice procenili su da će se oko polovina grupe sećati njihovog jezivog odevnog izbora. U stvarnosti? Bilo ih je samo oko 25 odsto.

Reklame

Neusaglašenost između toga koliko pažnje mislimo da privlačimo i koliko je stvarno ima postala je poznata kao “efekat svetla pozornice” — i ova studija je postala savremeni klasik. Kao što Melisa Dal piše u svojoj novoj knjizi Cringeworthy, poruka iz studije o efektu sveta pozornice je utešna: “Ne nervirajte se zbog one fleke od kafe na majici”, kaže ona, “ili čudnog komentara koji ste izrekli prvog dana ili, na primer, oborene činije sa pohovanom piletinom. Manje ljudi vodi računa o vašim gafovima nego što mislite.”

Vi sad verovatno mislite, sve je u toj studiji lepo i krasno, ali činjenica je da se vi osećate kao da vas svi gledaju. Ponovo, vredi podsetiti se koliko su vaša osećanja normalna —ankete sprovedene nad hiljadama kancelarijskih radnika širom sveta pokazala su da su radna okruženja otvorenog tipa izuzetno omražena. Delimično zbog problema sa bukom (za koju kažete da ste se na nju navikli, što je sjajno), ali i zbog gubitka privatnosti. I zaista, jedna skorašnja studija pokazala je da navodne prednosti prostora otvorenog tipa, u smislu jače saradnje i razmene ideja, prosto ne opravdavaju psihološku cenu gubitka privatnosti.

Nažalost, rukovodstva kompanija u skorije vreme verovatno neće uvažiti ove nalaze. Međutim, mislim da postoje neki praktični koraci koje možete da preduzmete da biste olakšali sebi život.

Prvo, ručanje za vašim sopstvenim radnim stolom je loša ideja. Praktično je, naravno. Ali za razliku od ribice zatočene u akvarijumu, vi zaista imate slobodu kretanja i možete da odete od stola na pauzu za ručak. Štaviše, da biste malo popustili tu snažnu anksioznost koju osećate, preporučio bih vam da iskoristite svaku legitimnu priliku koju dobijete da izađete iz zgrade ili makar prostorije.

Reklame

Ako odete na “pravu” pauzu, to će vam pomoći da smanjite nagomilani pritisak koji osećate. Na kraju krajeva, vi žonglirate posao sa stalnim smetnjama, a i neprestano vodite računa o utisku koji ostavljate na druge.

Prava pauza znači ustati i izlogovati se. Studije su pokazale da se radnici koji koriste pauze za surfovanje internetom na kompjuteru ili telefonu osećaju emotivno iscrpljeno kasnije tokom dana. Ako vaš posao podrazumeva rad na kompjuteru, onda vam još vremena provedenog pred kompjuterskim ekranom neće pružiti dovoljno promene da biste napunili baterije.

Štaviše, ručak pred vašim kompjuterom samo je još jedna stvar zbog koje ćete biti samosvesni, bilo da se radi o načinu na koji jedete ili o video snimcima mačaka na vašem ekranu. Morate sebi priuštiti prave pauze od stalnog osećanja da ste izloženi u javnosti. Imajte na umu da čak i kratke šetnje mogu da poprave raspoloženje i osveže, naročito ako tokom vaše pauze za ručak ili kafu možete da dođete do urbanog zelenila. Ako se brinete da ćete delovati nedruštveno, možete da zamolite jednog ili više kolega da vam se pridruže.

Kao i vama, i meni je potreban moj intimni prostor, a kad sam naguran licem uz lice sa drugim svakodnevnim putnicima u vozu, osećam se kao da se gušim. Ali slušanje muzike preko slušalica istinski mi pomaže da izađem na kraj s tim (psiholozi su potvrdili ovaj efekat u laboratoriji: kad su dobrovoljci slušali muziku preko slušalica, eksperimentator je morao da im priđe mnogo bliže pre nego što su rekli da im je neprijatno). Pokušajte da ponesete slušalice na posao i slušate neku umirujuću muziku ili kakvu god da vam prija. Skrenuće vam pažnju sa ljudi oko vas i stvoriti psihološku čauru, pruživši vam iluziju privatnosti.

Personalizovanje vašeg neposrednog radnog okruženja — omiljenom šoljom, fotografijama prijatelja ili članova porodice ili vašeg kućnog ljubimca praseta, šta god — takođe može da pomogne. Ako nemate stalno mesto za stolom to je naravno teže, ali i dalje treba da imate neke predmete koje možete lako da selite sa sobom kako biste obeležili lični prostor. Istraživanje na radnicima u prostoru otvorenog okruženja pokazalo je da je uobičajena veza između odsustva privatnosti i emotivne iscrpljenosti smanjena kod onih koji ulažu veće napore da personalizuju svoj prostor, verovatno zato što to pomaže stvaranje umirujućeg malog utočišta i povećava osećanje kontrole.

I nekoliko zaključnih misli: što više uspete da se unesete u svoj posao, preostaće vam manje slobodne pažnje da biste se brinuli zbog ljudi oko vas i manje će vam stresan biti akvarijum. Pokušajte da realizujete planove kako da odvratite sebi pažnju kad samosvest postane preterana (poput, “ako postane previše, otići ću do kupatila”). Takođe, pitajte vaše kolege šta misle o efektu akvarijuma dok radite zajedno. Verovatno ćete saznati da mnogi od vas dele iste anksioznosti kao i vi. Ako problem iznesete u javnost, izgubiće deo svoje snage.

I na kraju: ne zaboravite da trava nije uvek zelenija kod komšije. Moje vreme provedeno u hot-lajnu u skladištu otvorenog tipa je, na sreću, daleka uspomena. Sada imam svoju kancelariju koja gleda na baštu! Ali oko mene više nema kolega. Ako vidim neki smešan tvit ili odjednom dobijem neku dobru ideju, ne mogu samo da okrenem stolicu i podelim to s nekim. Vaše odsustvo privatnosti je teret, ali imate priliku za ljudskim kontaktom sa osobama oko vas. Meni to, na primer, nedostaje.

Dr Kristijan Džeret (@Psych_Writer) je psiholog i autor knjiga Osnovni vodič za psihologiju i Veliki mitovi o mozgu. Njegova sledeća knjiga, o promeni ličnosti, pojaviće se naredne godine u izdanju Sajmona i Šustera.