Voriorsi su čista lepota košarke

U utorak 21. juna 2016. godine, negde oko 8 ujutru, osetio sam se išamaranim dok sam sedeo ispred svog televizora i gledao snimak sedme utakmice NBA finala između Voriorsa i Klivlenda. I ne, ništa fizički mi se nije desilo, ali dok sam po petnaesti put gledao kako Lebron kao da pada sa neba da bi blokirao Igoadalino polaginje, lice mi je lagano bridelo, moja orijentacija u prostoru kao da nije bila kalibrirana, i čuo sam blago zujanje u ušima.

Naravno, ovo je sve verovatno bila posledica neispavnosti i napetosti zbog tri sata gledanja jako neizvesne utakmice, ali u tom trenutku, osećao sam se kao da je Lebron iskočio sa televizora i stvarno me išamarao zbog svih sumnja, prozivki i forica koje sam ja, zajedno sa jednim delom planete, upućivao njemu u prethodnih deset godina. Tom blokadom, on je definitivno, bez bilo kakve dalje rasprave, pred celim svetom, u najbitnijem trenutku svoje karijere, pokazao da ja ubedljivo najbolji aktivni košarkaš na svetu, i jedan od najboljih (pored Džordana, Rasela, Vilta, Brda i Medžika) koji su ikada držali narandžastu loptu u rukama.

Mogao je da se penzioniše tog trenutka. Ali nije. Jer je i dalje ubedljivo najbolji igrač. Ali problem je u tome što je ovo timski sport, i nešto manje od godinu dana nakon „blokade", Lebron je izgubio 4-1 od jednog od najboljih timova koji su ikada okupljeni u istoriji sporta. Ja sam, dok je na istom tom TV-u, isto nešto posle 8 ujutru, Stef Kari nasmejano igrao sa svojom preslatkom ćerkicom, osećao čistu radost zato što svedočim postojanju ovih Voriorsa.

Kao klinac, trenirao sam i igrao košarku u Lazarevcu. Čak sam bio i solidan, najviše zbog toga što sam izrastao ranije od svojih vršnjaka i nekoliko godina sam uživao u toj prednosti. Imao sam - a i dalje imam - solidan šut. Ali brzo su i ostali izrasli, i bili su posvećeniji i požrtvovaniji u treningu, dok sam ja shvatao da mnogo više uživam u gledanju filmova i čitanju (i cigaretama), nego da se znojim po betonskom terenu. Ali neke navike su ostale. Tada, dok smo bili klinci i imali treninge ujutru, ustajali smo u 4 da bi gledali Divčeve Kingse, kako pod Adlmanom igraju rudamentarnu verziju onoga što će deceniju i po kasnije, Stiv Ker usavršiti kao košarku koja se graniči sa umetnošću- visok tempo, visok pik-en-rol (sa bezbroj varijacija), ogroman broj šutera, fleksibilna odbrana bazirana na rotacijama i apsolutno poverenje u svoje igrače da znaju šta rade.

Ti Kingsi nisu uspeli (između ostalog zato što su ih sudije pokrale u šestoj utakmici finala konferencije protiv Lejkersa) ali ta ideja, da košarka može da bude brza, zanimljiva, energična- i iznad svega lepa (tj. sve suprotno od evropske košarke) ostala je sa mnom. Ostala je uz mene dok se Kobi, prvo sa Šekom, a onda sam iživljavao nad ligom, ostala je dok je Boston pravio prvi super tim, koji jedino pamtimo po dobrom zato što je Lebronov super tim u Majamiju bio još odvratniji. Ostala je sa mnom dok sam se pretvario da je šarm Dirkovih Meveriksa dovoljno zanimljiv, i dok sam gajio - a i dalje gajim - apsolutno poštovanje za Popa i njegove Sparse, iako nikada nisu igrali košarku koja mi se sviđala.

I onda su se pojavili Voriorsi. Ljudi ili jako vole, ili ih jako mrze. Što je verovatno i logično jer se rasprava i dalje vodi u okvirima „super-timova" i želje za paritetom u ligi. NBA je bogata, popularna, sa igračima „junacima" koji su istovremeno i čisti, jer ne postoje neki veliki skandali, kao u gotovo svim vrhunskim ligama, u svim sportovima, svuda u svetu, i čija se popularnost bazira pre svega na veštinama, trudu i talentu, a ne na brendingu i velikim advertajzing kampanjama. Da, patike se prodaju, ali svi mi sve te ljude, od Lebrona, preko Stefa do Dirka, kao da znamo do te mere da o svima pričamo koristeći njihova lična imena. (Niko Mesija ne zove Lionel). I onda, pošto svi imaju svoje omiljene igrače i timove - moj brat se i dalje bavi Kingsima iako ne izgleda da će oni u skorije vreme ostvariti bilo kakav uspeh osim titule „najnesposobnijeg tima u ligi" - i svi se nadaju da će baš oni možda moći da urade nešto veliko. Postojanje Voriorsa, ovakvih kakvi su, ubija tu nadu. Jer, oni će verovatno vladati ligom u narednih pola decenije.

Naravno da je razumljivo da ih ljudi mrze. Isto kao što ja i do dan danas mrzim Šeka zbog svega što je uradio i Sakramentu i celoj ligi svojom fizičkom dominacijom. Ali poenta Voriorsa nije u tome. Bar meni nije bila. Poenta nije što će oni da pobede, to će se verovatno često dešavati u narednom periodu- naravno, osim ako se „blokada" ne ponovi. Poenta je kako oni to rade.

Ovo finale je bilo drugačije od prošlogodišnjeg. Da, ja sam sa bratom i ove godine ustajao u 6 ujutru, uključivao aplikaciju NBA lige koja vam uz pretplatu daje pristup svim utakmicama, i gledao od početka utakmicu koja se upravo završila- kada imate posao, mnogo je jednostavnije ustati ranije i početi dan sa utakmicom, nego buditi se u 3, gledati uživo, pa se vratiti na par sati spavanja - ali napetosti i tenzije od prošle godine nije bilo. Vrlo brzo je postalo očigledno šta će se desiti na kraju. Rezultatski, samo je bilo pitanje broja utakmica koji će biti potreban Voriorsima da dođu do četiri pobede.

Ipak, to nije umanjilo uživanje u gledanju. Naprotiv. Samo je promenilo njegovu prirodu. Kada „postava Smrti" izađe na teren - Kari, Tompson, Iguadala/Livingston, Grin, Durant- oseti se iščekivanje nalik detetu koje se probudilo na Božić. Ne zna se tačno šta je unutar kutije sa poklonom, ali zna se da će biti dobro. Igrati odbranu protiv njih je gotovo nemoguće jer ako se udvoji Kari, neko će ostati sam, a svi šutiraju trojke. Isto važi i za zonu. Ako se pokuša presing, tim će jednostavno biti pretrčan. Ako se rade rotacije u odbrani, uglavnom je samo pitanje da li će se primiti trojka ili zakucavanje. A ovo je sve pre nego što krene da se priča o odbrani Voriorsa koja je takođe vrhunska. I onda svaki protivnik samo u stvari može da bira način svoje smrti. Ako mu se to uopšte i dozvoli.

Ovde nije pitanje samo strategije, pristupa košarci kao „šahu". Već kada se desi nešto u napadu, kada npr. Kari i Grin krenu u pik-en-rol, stvara se prostor za improvizaciju koja nalikuje muzici. Kari može odmah da šutne i da to bude to. Ili da krene ka košu, samo da bi izbacio loptu na trojku u trenutku kada ga udvoje. Taj višak će onda omogućiti dodavanja oko trojke dok odbrana očajnički, i neuspešno, pokušava da pokrije igrače. I da, ovako teoretski svaki tim hoće da igra, ali poenta je da Voriorsi mogu u praksi to da urade. Čak i ako odbrana uspe da spreči otvoren šut za trojku, ko god da ima loptu može da pobedi bilo kog protivnika.

Gotovo nikad ne postoji konkretna „akcija" koju Voriorsi pokušavaju da izvrše, nego bez obzira šta se dešava na terenu, uvek postoje dve ili tri opcije sa podjednakom šansom da se završe poenima. Ako zaustavite trojke, uništiće vas kroz reket. Ako pokušate da zatvorite reket, želja za životom će vam biti ubijena sa osam metara. Ako pokušate da trčite sa njima, do poluvremena ćete biti iscrpljeni i oni će vas proždrati u trećoj četvrtini (što je deo utakmice kada Voriorsi uglavnom prave razliku). Šta god da pokušate, gotovo sigurno ste mrtvi.

Naravno, izuzetak je Lebron. U četvrtoj utakmici ovog finala, Klivlend je uspeo da pobedi. I to ne tako što je sproveo neku novu strategiju, ili tako što su Voriorsi imali loše veče. Ne, Klivlend je odigrao savršenu utakmicu. Svi igrači su igrali savršeno. Dali su 24 trojke, postavili su rekord u poenima u prvom poluvremenu, Lebron je nabacio sebi lopti na tablu i zakucao. Da biste pobedili Voriorse, morate da igrate najbolje u svom životu. I to je možda, i ironično, najveći njihov kvalitet. Što su primorali najboljeg igrača na svetu da otkrije „još jednu brzinu" u sebi, i da svi njegovi saigrači postave lične, klupske i ligaške rekorde. Samo da bi ih jednom pobedili.

Lebron je u proseku u ovom finalu imao tripl-dabl, što se nikada ranije desilo. Ali ni to nije bilo dosta. Nije bilo dosta jer nije imao dovoljno dobar tim oko sebe, a to je tim koji je on lično odabrao i napravio. I tu se krije još jedna lepota Voriorsa. Što oni nisu „super tim". Da, izgledaju kao super tim, i imaju kvalitet super tima, ali za razliku i od Bostona, i od Majamija, pa i od ovog Lebronovog Klivlenda, Variorsi su napravljeni kroz draft. I to ne tako što su imali prve pikove. Već zato što su pronašli vrednost tamo gde niko nije gledao. U Karija cela liga nije verovala jer je bio mali šuter sa staklenim zglobovima (7. pik). Skauti su sumnjali u odbrambene sposobnosti Kleja Tompsona (11. pik) . Niko u svojoj glavi nije mogao da smisli gde da stavi Drejmonda Grina, pošto je, u starim postavkama, bio previše krupan da bi bio krilo, a prenizak da bude centar (35. pik). Svi su bili „falični".

A onda je Ker, isto tako faličan igrač koji nije imao šta da ponudi osim trojki, došao i sklopio ove „falične" delove u sistem koji je ranije pokušavan, ali nikada nije uspeo. Sistem u kome stara pravila, „kako mora" da se igra košarka više nisu važila. Sistem u kome nema hijerhije zvezda, u kome „herojska" košarka- prvi igrač tima igra izolaciju ne postoji, sistem u kome neka zakucanih akcija za određene trenutke i nema ranije dogovorenih, striktnih „uloga" koje svako mora da izvrši na terenu. Nema modela u koje treba „uklopiti" igrače.

A onda, nakon što se prošle godine desilo „blokada", Kevin Durant je došao i sve to podigao za još jedan nivo, u prostor gde ponekad, kada je „postava Smrti" na parketu, izgleda kao da uopšte nema zacrtanog plana, već njih petorica kao da telepatski komuniciraju i stvaraju u tom trenutku. U čistoj improvizaciji, koristeći sva svoj znanja, i oslanjajući se na potpuno međusobno poverenje.

Oni će vladati neko vreme. I biće prelepo gledati ih. A onda će pre ili kasnije, neko - verovatno Lebron - smisliti kako da ih sruši. I to će biti uzbudljivo sačekati. Jer ne izgleda kao da ćemo se ikada više vratiti u dosadnu, rovovsku košarku. Već da će se ovo eksperimentisanje sa pozicijama, ulogama i generalno pristupima košarci samo nastaviti dalje u ovoj evoluciji i iznova davati nove razloge zašto da se ustaje u cik zore i sa klinačkom radošću uključuje TV.

Još na VICE.com:

Kultni heroji: Haris Brkić

NBA odbrane nemaju rešenje za NBA napad