Gledali smo horor filmove na lokacijama na kojima su snimani i AAAA

Da bismo to saznali, odlučili smo da pogledamo neke horor filmove na lokacijama na kojima je smeštena njihova radnja. Evo šta smo otkrili:

Frozen iz 2010. godine je horor o preživljavanju u kom troje ljudi ostane zatočeno na ski liftu. Gledao sam ga na ski liftu u Južnoj Kaliforniji. Operateri su bili dovoljno ljubazni da mi dozvole da se vozim gore-dole nekoliko puta kako bih mogao da odgledam film do kraja.

Moja glavna briga, makar ispočetka, bila je da će ljudi koji me mimoilaze idući u suprotnom pravcu pomisliti da gledam pornografiju. Ima baš MNOGO stenjanja u ovom filmu. Likovi to rade neprestano, bilo da se pentraju po kablovima lifta ili ljušte smrznutu kožu sa lica.

Ali kako je počeo da pada mrak, u mene se uselio nemir. Dok sam visio sam u vazduhu, na planini, u mraku, bez telefonskog signala, počeo sam mentalno da prebiram po svim jezivim stvarima koje bi mogle da mi se dese. Lift bi mogao da se otkači i padne. Ili počne ubrzano da se kreće u suprotnom smeru kao onaj u Džordžiji. Medved ili kuguar mogao bi da se popne na jedan od stubova i skoči na mene dok prolazim. Neko bi mogao da me upuca odozdo. Operater bi mogao da zaustavi lift i ostavi me preko noći samo da bi se zajebavao sa mnom, a ja bih se nasmrt smrzao (lift se zapravo jeste nakratko zaustavio upravo u trenutku kada staje u filmu, što je bilo sablasno).

Ali nisam siguran da li me je baš sam film naveo da mi na pamet padne bilo koja od tih stvari. Ja sam inače izuzetno anksiozna osoba. Ne postoji trenutak tokom dana kad ne razmišljam o onom najgorem što može da mi se desi. Pre nego što sam se vozio ski liftom, proverio sam sedište iza sebe da se tu slučajno ne krije ubica iz Urbane legende. Dva minuta pre nego što sam otkucao ovu rečenicu razradio sam putanju bega iz ove kancelarije u slučaju da se pojavi masivni ubica s puškom (po milioniti put).

Usamljene vožnje ski liftom noću nisu baš idealne za moj tip mozga. Verovatno bih počeo da paničim zbog pada ski lifta ili da će me pojesti medvedi i da sam gledao Diznijev istoimeni film.

- Džejmi Li Kertis Tejt

Pre nego što sam počeo s gledanjem, o filmu Alive iz 1993. godine znao sam samo ono što sam sklopio na osnovu šege iz časopisa MAD, referenci u Simpsonovima i drugih popkulturnih osmoza: da priča uglavnom istinitu priču o padu aviona urugvajskog ragbi tima u Andima i kanibalizmu kojem su se oni prepustili da bi preživeli.

Ispravno pretpostavivši da Lufthansa neće imati film u svojoj filmskoj biblioteci po zahtevu, skinuo sam film ranije za dugi međunarodni let i sačekao da slatka bakica na sedištu kraj mene zaspi kako bih počeo da ga gledam na visini od 40.000 stopa.

Ni u jednom trenutku tokom dva sata trajanja filma nisam se zabrinuo zbog svoje bezbednosti. To je možda bilo zato što sam se nalazio u novom novcijatom Erbasu A350 i znao sam da je pad praktično statistička nemogućnost, a i da bih, kad bismo u nekom suludom slučaju pali, ostao na licu mesta mrtav ili bi me pronašli za svega nekoliko sati, pod pretpostavkom da Rusija nije bila ta koja nas je (navodno) oborila.

Niti sam film proveo peneći o etičkim hipotetičkim implikacijama kanibalizma radi preživljavanja. Pojeo bih bilo koga bez ikakvog dvoumljenja iste sekunde kad bih to morao da učinim. Odmerio sam ženicu do sebe koja je hrkala u snu da vidim mogu da li je zamislim, u stilu crtaća, kao ogromni ovčiji but. Nisam mogao.

Umesto toga, proveo sam veći deo gledanja filma Alive uživajući u lošoj glumi, iščuđavajući se kako svaki drugi kadar izgleda kao moderna štampana reklamna kampanja Ralfa Lorena i škrgućući zubima na izdašne porcije hvalospeva bogu u svakoj božijoj sceni kao da je čitav film samofinansirani projekat taštine koji je snimio Bog Lično.

-Džastin Kafijer

Kad se Projekat veštice iz Blera pojavio 1999. godine, moja sestra je tvrdila da je to najstrašniji film koji je ikada gledala jer je bio zasnovan na istinitoj priči. Nekoliko godina kasnije, neposredno pre nego što sam postala tinejdžerka, gledala sam ga i čitav film držala ruke preko očiju. Pravo da vam kažem, nisam sigurna ni da sam stigla do kraja. Bila sam toliko potresena.

Ponovo sam ga pogledala, ono, kad sam imala 20 godina i očekivala sam da ću se usrati od straha. Umesto toga, odgledala sam mediokritetski film sa mnogo više tenzije nego strašnih scena i bez prave nagrade na kraju. Iako je Veštica iz Blera utrla put talasu horora u formi pronađenog snimka, uopšte nije toliko strašan kad ga odvojite od čitave te fame i glasina da je zasnovan na istinitoj priči. Zbog čega kad su od mene tražili da ga pogledam ponovo u šumi nisam imala nikakvih problema s tim.

Zato što živim u Njujorku, morala sam da se zadovoljim parkom sa gusto načičkanim drvećem. Što je praktično isto kao šuma, zar ne? Već je pao mrak kad sam stigla u park, i iako su me cimeri i prijatelji upozoravali da se dobro čuvam, nisam očekivala da će park delovati baš toliko ogromno i jezivo.

Sve je ispočetka išlo glatko. Dok su Heder, Džoš i Majkl intervjuisali ljude u gradu i započinjali putovanje kroz šumu da bi pronašli Vešticu iz Blera, ja sam kulirala. Nisam se prestravila čak ni kad su počeli da slučaju priče o svim onim ljudima koji su nestali u šumi.

Kad je, međutim, ova trojka počela da čuje pucketanje grana oko šatora, stvari su postale malko jezive i tu sa moje strane. Iako sam se nalazila u veoma javnom parku u Bruklinu, sve se nekako umirilo— džogeri i šetači pasa već su svi bili otišli.

Kad je filmska grupa izgubila mapu, zatekla sam sebe kako se često osvrćem oko sebe. Počela sam da primećujem drveće koje je izgledalo pomalo zlokobno i ubedila sebe da čujem šuškanje u obližnjem žbunju. Kad sam došla do scene kad sve one figurice od pruća vise sa drveća, morala sam da zaustavim film da bih se sabrala.

A onda je, odjednom, neka grana glasno pukla kraj mene i ja sam poskočila i blago vrisnula. Uključila sam baterijsku lampu u telefonu i ustala da pogledam šta se desilo. Čula sam još šuškanja u neposrednoj blizini. U tom trenutku postala sam svesna da je odluka da pogledam strašan film u šumi tokom sezone Noći veštica verovatno bila veoma glupa. Takođe sam postala svesna da ljudi završavaju mrtvi u horor filmovima baš zato što ignorišu jezive zvukove u šumi. Imajući to na umu, brzo sam zaklopila kompjuter, spakovale sve stvari i zbrisala kući ubrzanim korakom, sve vreme se osvrćući preko ramena.

Džena Prajs

Plan mi je bio da pogledam Ajkulu na telefonu u hermetički zatvorenoj kesici dok stojim u okeanu u Los Anđelesu. I iskreno sam bio nervozan zbog toga. Ljude ajkule zaista napadaju u Južnoj Kaliforniji. Očekivao sam da ću uspeti sebe da prestravim do ludila.

A onda su nastupile tehničke poteškoće: iznajmio sam film sa Ajtjunsa, ali iz razloga koje nisam uspeo da razmrsim, nisam uspeo da ga pustim na telefonu. Morao sam umesto toga da se zadovoljim gledanjem onoga što sam uspeo da nađem na Jutjubu. Pogledao sam neke inserte i nekoliko kompilacija ubistava iz drugih filmova u istoj toj franšizi, a potom prešao na kompilaciju smrti izazvanih ajkulom iz nekih drugih filmova.

Neće vas iznenaditi da nije bilo mnogo strašno dok vas gurkaju talasi, mumlaš sebi u bradu koliko mrziš svoj telefon i čkiljiš da bi video ajkulu kako jede ljude na ekranu. (Jedva da sam video nešto, morao sam čak da fotošopujem logo filma Ajkula da se na onoj slici gore ne bi video samo razbijeni ekran mog ajfona.) Više sam se brinuo da ću nagaziti na odbačeni špric ili da ću upasti u vir nego da će me pojesti ajkula.

A onda, negde posle 20 minuta gledanja raznih stvari na Jutjubu, primetio sam da mi je baterija pala na 40 posto. Kao i u slučaju mnogih ljudi sa "starim" ajfonom (kupio sam ga u februaru 2017), moja baterija je đubre. Kad stigne do 40 posto, ne možeš da proceniš koliko ti je vremena preostalo. Obično umre negde oko 20 posto. Ponekad kod nule, a ponekad na više od 30 posto. Odustao sam od svog eksperimenta i izašao iz mora.

Uprkos mržnji prema sopstvenom telefonu, anksioznost koju je stvorila mešavina softvera koji ne radi, razbijenog ekrana (koji sam jednom već zamenio) i loše baterije znači da ću ga uskoro sigurno zameniti novim modelom.

A strašnije od gledanja Ajkule u okeanu bilo je ono što se nalazi u mom ajfonu. Moj bivši kolega Brajan Merčant napisao je knjigu o poreklu raznih komponenata ajfona. Bilo je zastrašujuće. Od opasnog prisilnog rada dece preko toksičnog otpada do rudnika toliko opasnog da nosi nadimak "Planina koja jede ljude." Izrada uređaja imala je udela u nekim zaista jezivim stvarima. A ja, a verovatno i vi, delimično smo odgovorni za to.

Kao što rekoh: zastrašujuće.

-Džejmi Li Kertis Tejt

Jedan od ovih filmova očigledno nije kao svi drugi, ali budući da sam sasvim slučajno putovao u Rumuniju kad sam bio zamoljen da napišem ovaj članak, nije bilo šanse da propustim tu priliku. Smešten u Karpatima od kojih zastaje dah, blistava šarmantna Zabola Estejt mnogo je privlačniji transilvanijski hotel od gotskog naslovnog hotela punog čudovišta u animiranom filmu Gendija Tartakovskog iz 2012. godine Hotel Transilvanija. Soba u kojoj sam prespavao bila je apartman u luksuznoj vili podignutoj oko 1900. godine za rumunske viđenije osobe, da bi bila zapuštena tokom vladavine komunističkog režima, a nakon toga nedavno renovirana kao mesto za odmor. Da bih uspeo da izvučem makar i prstohvat jeze iz pi-dži komedije za decu sa vampirom koji nikad ne ugrize nikoga, škriputavi drveni podovi i lažne sveće na svećnjacima od kovanog železa u Zaboli delovali su kao mnogo bolji ambijent za to nego bilo šta što bih pronašao u transilvanijskom Hiltonu.

Prigušio sam svetla, otvorio vrata terase (da bi Drakula mogao da uleti dok gledam ukoliko to želi), pritisnuo plej na laptopu i ušao u toplu kupku u kadi na stopama koju sam napravio sebi u središtu prostorije.

Uprkos svim naporima da podesim pravu atmosferu, film nije uspeo da izmami ni vrisku niti trzaje kod mene. Štaviše, najstrašnija stvar koja je proizašla iz čitavog tog iskušenja bilo je moje smežurano telo kad sam posle 90 minuta izašao iz kade poput starice u Isijavanju. Predivan film, doduše, i verovatno najpodnošljiviji od svih u kojima glume i Adam Sendler i Kevin Džejms.

- Džastin Kafijer