Popularna kultura nam često servira i pozicionira ljubav kao neki nematerijalni, neopipljivi i amorfni osećaj; nešto što je nemoguće opisati, što je vrlo pametna taktika, jer ako prihvatimo ljubav kao nešto teško objašnjivo, to omogućava različitim medijima otvoren put da nam je oni objasne (filmovi, serije, knjige, pesme).Keiša Skarvil, fotografkinja iz Bruklina izbegava ovu strategiju. Ona svodi ljubav na njene najjednostavnije osećaje. Za nju je ljubav, na primer, šal njene pokojne mame. Kao i pasoš njenog oca. Keišini roditelji su bili imigranti iz Gvajane, a ona ovim projektom želela da pokaže odu ljubavi koju oseća prema njima kao i to da je moguće o ljubavi komunicirati jezgrovito i duboko, ali samo ako ste spremni na dug i težak emotivni rad.
Reklame
U njenom slučaju, sav rad i napor uložila je u tri godine stvaranja veoma dirljive serije pod nazivom Mamina odeća, (Mama’s Clothes). U okviru nje, ona je procesuirala i pokušala da zaleči bol nakon što je njena mama preminula od raka debelog creva 2015. godine. Tokom godina, autorka je kopala po odeći svoje mame i fotografisala sebe u njoj. U ovim predivno mračnim fotografijama, materijali prekrivaju Keišino lice i njen identiet izazivajući dirljiv osećaj da je gubitak njene majke prouzrokovao da ona i sebe izgubi.“To što doživljavam dok pravim ove fotografije definitvno jeste nešto ljubavno,” kaže fotografkinja za VICE. Ona navodi da je zanimaju načini na koje funkcionišemo kada izgubimo nekog ko nam je blizak i načini na koji u tim trenucima izgubimo čak i sebe. “Za mene, ljubav je način na koji dozvoljavam sebi da popunjavam okvire.” Njeno istraživanje odsustva, paradoksalno ilustruje da i čak i posle naše smrti, mi živimo u onima koji nas vole.Pričala sam sa njom o lekcijama iz crne ljubavi koje je naučila od roditelja, o nošenju mamine odeće i o Dijani Ros i Bili Di Vilijamsu.VICE: Reci mi nešto više o sebi i svom radu.
Keiša Skarvil: Rođena sam i odrasla u Bruklinu gde su me odgajili roditelji koji su rođeni na Karibima. Veći deo detinjstva provela sam na relaciji Bruklin - Gvajana, zemlja koja je doživela potpuni egzodus ljudi tokom šezdesetih: ogroman broj ljudi otišao je u Ameriku, Englesku i Kanadu. Pa, geografski gledano, odrasla sam u Bruklinu i Gvajani.
Keiša Skarvil: Rođena sam i odrasla u Bruklinu gde su me odgajili roditelji koji su rođeni na Karibima. Veći deo detinjstva provela sam na relaciji Bruklin - Gvajana, zemlja koja je doživela potpuni egzodus ljudi tokom šezdesetih: ogroman broj ljudi otišao je u Ameriku, Englesku i Kanadu. Pa, geografski gledano, odrasla sam u Bruklinu i Gvajani.
Reklame
VICE: Čemu su te roditelji naučili o crnoj ljubavi?
Keiša: Moji roditelji, a posebno moj tata, bili su garvejci. Podržavali su Markus Garveja, vođu i borca za ljudska prava koji je bio jako cenjen. Bio je veliki zagovornik panafrikanizma i podržavao je ulogu koja Afrika ima u životima crnih ljudi i u tome na koji način oni sebe razumeju, pa su tako i moje ideje o toj crnoj solidarnosti i ta svest došle prirodno od mojih roditelja.
Keiša: Moji roditelji, a posebno moj tata, bili su garvejci. Podržavali su Markus Garveja, vođu i borca za ljudska prava koji je bio jako cenjen. Bio je veliki zagovornik panafrikanizma i podržavao je ulogu koja Afrika ima u životima crnih ljudi i u tome na koji način oni sebe razumeju, pa su tako i moje ideje o toj crnoj solidarnosti i ta svest došle prirodno od mojih roditelja.
VICE: Jako mi se dopada tvoja serija Mama’s Clothes. Ona sadrži neku čudnu notu tuge i ljubavi dok istražuješ emocije prema preminuloj mami. Reci mi nešto više o ovom projektu.
Keiša: Mami je dijagnostifikovan rak debelog creva 2014. godine, a godinu dana kasnije je preminula. Mama’s Clothes je proizišla iz želje da stvorim neki oblik osobe koja više nije tu. Fotografije su zapravo dokumentovanje odsustva.Počela sam seriju skoro odmah nakon što je umrla. To je bio moj način suočavanja i prihvatanja. Cela serija je nastajala tri godine. Nije postojao nikakav rok, sve sam diktirala sama. Bilo je neverovatno oslobađajuće raditi na projektu bez ikakvog pritiska spoljnih faktora.VICE: Da li misliš da je projekat nastajao tako dugo zato što i sam proces žaljenja za nekim traje dugo?
Keiša: Da, na neki način. Provela sam puno vremena istražujući spiritualnu fotografiju, gde sam izučavala načine na koje različite kulture posmatraju odsustvo nekog voljenog. Takođe, prebiranje po maminim stvarima je bio proces za sebe. Pitala sam se gde idu sada sve ove stvari kada osoba koja ih je nosila više nije tu? Ti njeni intimni predmeti imali su njen biološki aspekt, mirisali su na nju.
Keiša: Mami je dijagnostifikovan rak debelog creva 2014. godine, a godinu dana kasnije je preminula. Mama’s Clothes je proizišla iz želje da stvorim neki oblik osobe koja više nije tu. Fotografije su zapravo dokumentovanje odsustva.Počela sam seriju skoro odmah nakon što je umrla. To je bio moj način suočavanja i prihvatanja. Cela serija je nastajala tri godine. Nije postojao nikakav rok, sve sam diktirala sama. Bilo je neverovatno oslobađajuće raditi na projektu bez ikakvog pritiska spoljnih faktora.VICE: Da li misliš da je projekat nastajao tako dugo zato što i sam proces žaljenja za nekim traje dugo?
Keiša: Da, na neki način. Provela sam puno vremena istražujući spiritualnu fotografiju, gde sam izučavala načine na koje različite kulture posmatraju odsustvo nekog voljenog. Takođe, prebiranje po maminim stvarima je bio proces za sebe. Pitala sam se gde idu sada sve ove stvari kada osoba koja ih je nosila više nije tu? Ti njeni intimni predmeti imali su njen biološki aspekt, mirisali su na nju.
Reklame
VICE: Možeš li da opišeš taj miris?
Keiša: Uh, to je teško! Kombinacija duše, soli, meda i ljubavi.VICE: Šta istražuješ u okviru serije Pasoši (Passports)? Ono što me najviše zanima zapravo je način na koji manipulišeš slikom svog oca. Izgleda kao da se poigravaš sa njegovim identitetom.
Keiša: Mnogo sam razgovarala sa svojim roditeljima o Gvajani i njihovoj svesti o pripadanju. Moj tata je jednom rekao da Gvajanu ne vidi više kao svoj dom. Da se sada skroz identifikuje kao Amerikanac. Onda mi je pokazao svoj prvi pasoš, koji je iz perioda kada je on imao 16 godina. Fascinirao me je izgled tog pasoša i propisi koji se tiču toga kakva fotografija u pasošu treba da bude.Uradila sam oko stotinu reprodukcija te tatine slike. Kroz svaku sam htela da ispričam njegovu priču. Na svaku od njih je uticala po neka priča koju mi je pričao o životu na relaciji Gvajana-Amerika. Njegova slika iz pasoša je pružila način da se istraže ove priče i različiti narativi.VICE: Šta je sa onim fotografijama na kojima si mu dodavala karmin ili ogrlicu?
Scarville: Radeći na nekim od tih fotografija, razmišljala sam o načinu na koji je on uticao na mene, pa sam zato na nekim fotografijama pomešala naša dva identiteta.
Keiša: Uh, to je teško! Kombinacija duše, soli, meda i ljubavi.VICE: Šta istražuješ u okviru serije Pasoši (Passports)? Ono što me najviše zanima zapravo je način na koji manipulišeš slikom svog oca. Izgleda kao da se poigravaš sa njegovim identitetom.
Keiša: Mnogo sam razgovarala sa svojim roditeljima o Gvajani i njihovoj svesti o pripadanju. Moj tata je jednom rekao da Gvajanu ne vidi više kao svoj dom. Da se sada skroz identifikuje kao Amerikanac. Onda mi je pokazao svoj prvi pasoš, koji je iz perioda kada je on imao 16 godina. Fascinirao me je izgled tog pasoša i propisi koji se tiču toga kakva fotografija u pasošu treba da bude.Uradila sam oko stotinu reprodukcija te tatine slike. Kroz svaku sam htela da ispričam njegovu priču. Na svaku od njih je uticala po neka priča koju mi je pričao o životu na relaciji Gvajana-Amerika. Njegova slika iz pasoša je pružila način da se istraže ove priče i različiti narativi.VICE: Šta je sa onim fotografijama na kojima si mu dodavala karmin ili ogrlicu?
Scarville: Radeći na nekim od tih fotografija, razmišljala sam o načinu na koji je on uticao na mene, pa sam zato na nekim fotografijama pomešala naša dva identiteta.
From the series 'Passports' by Keisha Scarville
VICE: Kada pričamo o crnoj ljubavi, na pamet mi padaju filmovi iz devedesetih kao što je na primer How Stella Got Her Groove Back ili čak sitkomi kao poput Martin i The Parkers . Koji primeri iz sveta medija i pop kulture vezani za ovu temu su tebi pomogli da odrasteš?
Reklame
Scarville: Jedna od prvih slika o crnoj ljubavi koju sam stvorila u glavi, a koje se sećam, jesu Dijana Ros i Bili Di Vilijams u filmu Mahogany. Zapamtila sam ih po zajedničkom razumevanju borbe i ulaganja jednih u druge. Oni međusobno ustupaju prostor jedno drugom. Kao dete, bilo je predivno videti tako nešto.VICE: Kako je po tebi danas crna ljubav predstavljena u medijima?
Scarville: Mislim da se često desi da ova ljubav bude predstavljena jako plitko. Ipak, dešava se da je to ponekad urađeno veoma složeno i iznijasirano. Gledala sam If Beale Street Could Talk i iskreno, mislim da ima stvari koje su dobro urađene filmu, ali takođe ima i onih pogrešnih, kao što je na primer razvijanje uloga koju imaju glavni karakteri.Radujem se vremenu kada će ta slika biti normalizovana. Kada se neće posmatrati kao zaseban slučaj. Možda one još uvek nisu normalizovane jer je nasilja nad našim telima još uvek prisutno u velikoj meri.U nastavku pogledajte još Keišinih fotografija. Pratite njen rad ovde.
Scarville: Mislim da se često desi da ova ljubav bude predstavljena jako plitko. Ipak, dešava se da je to ponekad urađeno veoma složeno i iznijasirano. Gledala sam If Beale Street Could Talk i iskreno, mislim da ima stvari koje su dobro urađene filmu, ali takođe ima i onih pogrešnih, kao što je na primer razvijanje uloga koju imaju glavni karakteri.Radujem se vremenu kada će ta slika biti normalizovana. Kada se neće posmatrati kao zaseban slučaj. Možda one još uvek nisu normalizovane jer je nasilja nad našim telima još uvek prisutno u velikoj meri.U nastavku pogledajte još Keišinih fotografija. Pratite njen rad ovde.
Sign up for our newsletter to get the best of VICE delivered to your inbox daily.Follow André Wheeler on Instagram.This article originally appeared on VICE US.