Imao sam operaciju bez anestezije i ponovo bih to uradio

Amerikanci bi stvarno trebalo da očvrsnu.
2.10.17
Fotografija: 

Ulrih Baumgarten 

Celo jutro sam se vozikao biciklom po predivnom japanskom ostrvu Naošimi, koje je prava umetnička instalacija, kada sam naišao na jednu zabačenu plažicu. Nisam mogao da odolim prilici da se bućnem i nakratko odmorim od vlage. Nakon kupanja u okeanu koje lako može da uđe u najboljih pet koje sam u životu imao, zgravio sam patike i torbu sa odećom, i krenuo do kabine za presvlačenje, da se obrišem i obučem.

Neposredno pre nego što sam se uhvatio za kvaku, osetio sam oštar bol u desnoj nozi. Podigao sam stopalo i video da mi se u petu zario zarđali ekser. Bez razmišljanja, izvadio sam ga i osvetnički bacio od sebe, kao da se taj neživi predmet namerno postavio u pesak, pod pravim uglom da se zabode u moje meso. Kada je krv počela da šiklja iz male rane, uzdahnuo sam i počeo da menjam planove za to veče.
„Pa, izgleda da ću morati da primim tetanus", obavestio sam svog saputnika.

Jedanu vožnju autobusom, trajektom, taksijem, dve posete različitim bolnicama i bezbroj razgovora uz pomoće Gugl prevoda kasnije, konačno sam sedeo u ordinaciji lekara koji je razumeo kako sam zadobio povredu, kao i moj zahtev da primim tetanus. Lekar me je objasnio da se u Japanu umesto injekcijama, opasnosti od tetanusa slične onoj koja je pretila meni otklanjaju malim operativim zahvatom, tokom kojeg se rana otvori, očisti, i u nju se stavi gaza natopljena u tetanus imunoglobulin (antitela, u suštini), pre nego što se rana prepovije. Onda mi je rekao da bi on, da je na mom mestu, verovatno odustao od postupka i rizikovao infekciju, pošto je „takva procedura veoma skupa".

„Koliko skupa", navaljivao sam, dok sam u glavi pretresao koga bih mogao da pozovem da mi pošalje pare.

„Skoro 100 američkih dolara".

Kada sam konačno prestao da se smejem, dao sam svom hirurgu zeleno svetlo, i on mi je rekao da potrbuške legnem na sto u uglu prostorije, koji je bio nalik stolovima u školskom sanitetu. Bez ometanja američke birokratije popunjavanja formulara, poziva starateljima i objašnjavanja uslova, moja mala operacija je počela da se odvija munjevito.

Lekar se dokotrljao na svojoj stolici do mene, stavio mi stopalo na metalni poslužavnik, i počeo jodom da steriliše moju ranu. „Ne pomeraj se", rekao je, i pre nego što sam imao priliku da shvatim da to znači da mi neće dati anesteziju, osetio sam kako me seče skalpelom. Zaškrgutao sam zubima od bola, ali nekoliko trenutaka kasnije, najgore je prošlo.

Dok je moj lekar završavao operaciju, ja sam razmišljao o nadrealnoj situaciji u kojoj sam se našao. Lagani džez je svirao iz zvučnika, neke medicinske sestre su se okupile oko stola da se kikoću gledajući stranca koji se nekako obreo u njihovoj malo seoskoj bolnici, i prilično sam siguran da lekar nije nosio rukavice. Moja (sada veća) rana je pulsirala kada su završili sa mnom i poslali me u predvorje da platim svoj predivno neznatan račun, ali dok sam razmišljao o uštedi koju mi je doneo ovaj tupi bol, bilo mi je drago što mogu da ga osetim. Iako mi je to bilo jedno od najbolnijih bolničkih iskustava u životu, u isti mah je bilo i jedno od najprijatnijih, zbog svoje jednostavnosti.

Kako sam/smo došao do tačke da me iznenadi to što tokom takvog zahvata nisam primio anesteziju? Malo bola nikome nikada nije naškodilo. Čak iako zanemarimo toksičnu muževnost i rodne uloge koje se šunjaju u pozadini ovog pitanja, teško mi je da zamislim dobar razlog da je bilo kome – muškaracu, ženi, detetu – potrebno hemijsko umrtvljavanje za nešto tako minorno.

Ispostavilo se da je moj američki odnos prema olakšanju bola bliži izuzetku nego pravilu. Japanska averzija prema anesteziji ide mnogo dalje od procedura kao što je ona kojoj sam ja bio podvrgnut. Internet je prepun svedočenja o bolnim japanskim zubarskim praksama, ako nekoga zanima da pogleda. Šta više, prema članku iz 2012. u Japan Tajmsu, „Samo 10 odsto Japanki prima anesteziju prilikom prirodnog porođaja, dok se u Americi do 90 odsto žena odluči za nju".

Izgleda da je anestezija luksuzna roba bez koje bi Americi bilo teško. Šta više, njena upotreba se uvećala u nekim oblastima gde je ranije bila retkost. Zahvaljujući regionalnom zdravstvenom osiguranju koje je odlučilo da pokriva troškove, korišćenje totalne anestezije pri kolonoskopiji – što nije neophodno za veliku većinu pacijenata – je u porastu, sa 14 odsto 2003, na 30 odsto 2009.

A nije ni da smo nesvesni opasnosti od nje. O visokim i produženim rizicima od totalne anestezije se naširoko govori, ali Amerikanci su ipak toliko zavisni od palijativa da ima manje anesteziologa nego što je potrebno, što po tvrdnjama esnafske lekarske agencije Oniks MD „sve više poprima razmere krize".
Očigledno je da postoji vreme i mesto za anesteziju, i legitimna nestašica anesteziologa bespotrebno dovodi do gubitka života. Već možemo da vidimo kako se to odvija u zemljama u razvoju, jer u nekima od njih uopšte nema anesteziologa koji bi se bavili pacijentima. Prema nedavno objavljenom izveštaju NPR, u nekim delovima podsaharske Afrike, usled nedostatka odgovarajuće obučenih stručnjaka, „postoji 1000 puta veća verovatnoća da ljudi umru od komplikacija vezanih za anesteziju". Ali pošto je Amerika i dalje daleko iznad cilja svetske Federacije udruženja anesteziologa da na 100 hiljada ljudi bude petoro anesteziologa, možda ipak ima prostora da Amerikanci malo trpe bol.

Srećom, zlatna sredina između smrtonosnih nestašica i preteranog samougađanja možda je na dohvat ruke. Iako sam ja možda slučajno obavio minornu operaciju bez anestezije, određeni broj američkih pacijenata se sada odlučuju da ostanu budni tokom mnogo intenzivnijih i groznijih procedura, birajući lokalnu anesteziju za operacije pri kojima je totalna anestezija nekada bila obavezna. U nedavno objavljenom članku u Njujork Tajmsu o ovoj novoj vrsti svesnih pacijenata, lekar urgentnog centra po imenu Dejvid Hous, koji je ostao budan tokom dve operacije kolena i, da, kolonoskopije, savršeno opisuje neophodnost da SAD malo jebeno očvrsnu, izjavivši: „Ako treba da se omamim, popiću pivo" (Takođe je priznao da operacije bez anestezije nisu za one sa slabim srcem.).

Dok sam sutradan posle operacije u bolnici menjao krvavi zavoj na rani, bol je i dalje bio prisutan, ali podnošljiv. Nisam sebi učinio uslugu time što sam nakon operacije hodao 24 kilometra, ali kakvog sam izbora imao? Bio sam na proputovanju. Kada sam previo ranu čistim zavojem, bolom sam se pozabavio baš onako kako bi to Hous učinio. Popio sam pivo.

Još na VICE.COM:

Ova devojka kaže da će možda izgubiti vid zbog lošeg tetoviranja beonjače

Snimci operacija na Jutjubu su krvavi, ali i informativni

Sumanute stvari koje su ljudi radili pod anestezijom