Osmog oktobra, Lui Teru vraća se na ekrane filmskom trilogijom Dark States u kojoj objašnjava heroinsku zavisnost u Hantingtonu, trgovinu ljudima u Hjustonu, i ubistvo u Milvokiju. Na prvi pogled, trijumvirat bedastoće, ali Teru u svom prepoznatljivom stilu traži ljudske priče u nehumanim okolnostima.Prvi od ovih filmova je Heroin Town i ispituje razorni uticaj heroina na grad u Zapadnoj Virdžiniji. Teru priča sa zavisnicima, gleda ih kako se bodu, otkriva leševe overenih džankija na ulici, i nailazi na ljude za koje hitna pomoć nije stigla dovoljno hitno.Pričali smo sa Teruom o aktuelnim filmovima, minulom radu i planovima za budućnost.VICE: U jednom od novih filmova baviš se heroinom, već si snimio jedan o metu, a bilo je i ono o deci drogiranoj lekovima. Šta te toliko privlači ovoj temi?Lui Teru: Sve priče koje me interesuju bave se mislima ili emocijama, ljudima koji sami sebe sabotiraju, donose odluke koje sa strane deluju nakaradno, a gde ćeš veće samo-sabotaže od narkomanije. Opet, ima tu i privlačnih elemenata. Naravno, bavimo se i širom slikom –društvenim, kulturnim, i ekonomskim okolnostima koji vode ljude ka tom ćorsokaku. Konkretno, u ovu priču umešani su elementi one ranije o metu, gde smo mogli i bolje da ispitamo taj stil življenja. Izazov leži u penetraciji tih narko zajednica. Film opisuje razmere fenomena, bar u američkim okvirima. U Hantingtonu to je trajno stanje, čovek se sapliće o narkomane po ulici. Celo naselje je upropašćeno.Film ističe da je ogromna većina ovih zavisnika u heroinu potražila zamenu za lekove protiv bolova koji su im bili prepisani. Šta misliš o ulozi farmaceutske industrije u širenju problema zavisnosti?Pomenuo si raniji film o deci na lekovima, to sam uradio posle onog o metu i oči mi je otvorio, shvatio sam da je prenaglašena situacija oko nezakonite prodaje droga dok se problem drogiranja na recept ignoriše. Da li je supstanca ilegalna ili ne, to uslovljava naš stav prema problemu, makar hemijski sastav bio maltene identičan. Nema sumnje da je pristup nadležnih institucija pogrešan, da se opijati rutinski prepisuju za bolove, u velikim količinama, a posledice su strašne.Drago mi je da se to oseća u filmu jer to i jeste osnova priče. Zavisnost je vezana za kraj u kom su česte povrede na poslu ili poslova sve manje ima. Kad se sve to tako spakuje, čitav talas bolesti zavisnosti nikog ne može da poštedi.Da li se trudiš da izbegneš da snimaš takozvanu prosjačku pornografiju?Svakako, posebno kad se radi o drogama. Kad god snimamo nešto vezano za droge, setim se Brass Eye serijala, one epizode o drogama, Šetnerov fagot i sve ostalo. Uvek mislim o tome kako da izbegnemo kliše ozbiljnog čoveka koji se sprda sa džankijima. Mi samo pustimo da se scena razvija, sasvim prirodno. Ne gledamo ih kroz mikroskop, oni su za nas ljudi suočeni sa teškim dilemama iz raznih kompleksnih razloga.Koliko si iskustva imao sa drogama i narko kulturom dok si odrastao?Ja sam ti bio splifer, trava mi je bila omiljena rekreativna droga. Kad hoću da se opustim samo bih malo vario i ništa više. Podržavam legalizaciju kanabisa, mislim da je manje štetan od alkohola.Na koga se oslanjaš u tim rizičnim situacijama?Pa, produkcija to obično temeljno pripremi. Moj režiser dođe nekoliko nedelja pre mene. U Milvokiju nas je dočekao jedna od lokalnih aktivistkinja, koja je ranije robijala zbog ubistva. Imala je neviđen arsenal kod kuće, rado nam ga je pokazala. Živela je u delu grada poznatom po kriminalu, kad god bi smo svratili čuli su se pucnjevi sa ulice, ili bi nam bar pričali da je neko nekog upucao prethodne večeri. Ali ona je bila gostoprimljiva, vrlo prijateljski raspoložena, što je celom segmentu dalo ljudsku crtu.Za ovih 20 godina imao si posla sa ubicama, silovateljima, pedofilima, nacistima, trgovcima ljudima. Da li te je neko od njih baš uplašio, da nisi bio siguran da li ćeš se izvući?Da kucnem u drvo, uglavnom sam imao sreće. Najviše je problema bilo kad kamere nisu radile, kad ili još nismo razvili dovoljno uzajamnog poverenja da bismo išta snimili, ili se sve toliko raspalo da se više nismo usuđivali da ih snimamo. Najnezgodnije mi je bilo u dokumentarcu o alkoholu, Drinking to Oblivion, kad smo se našli u jednom stanu na jugu Londona.Bio je tu jedan mentalno oboleo tip, i još jedan emotivno nestabilan, i kao trebalo je da ih snimimo ali videlo se da ne ide – onaj poremećeni je ponavljao „Neću pred kameru, jebote", pa sam ja rekao „Dobro, nema veze, idemo mi", ali drugi me je uhvatio oko vrata kao da bi da me davi, sećam se da sam pomislio da će da mi slomi vrat. Bivši vojnik, možda bi i umeo da je hteo. Nemam pojma kako smo se izvukli, ništa od toga nije bilo snimljeno. Normalno je da ti život visi o koncu ako si na Zapadnoj obali ili u Lagosu, ali gde baš u južnom Londonu, tu sam negde i sam odrastao.Nekim temama si se vraćao više puta tokom godina, od porno industrije preko Vestboro baptista do Džimija Sevila. Šta bi još ponovo hteo da ispratiš?Nekad me previše interesuju priče kojima se već bavim. Jednom sam predložio da uradimo kao neki kolaž, da posetimo prethodne sagovornike i vidimo gde su, šta rade. Bio je tu Alan, jedan uspešan kockar iz Vegasa, izgubio je 200,000 dolara tokom jednog vikenda kad smo ga mi pratili. Posle sam čuo preko društvenih mreža da radi kao taksista, pretpostavljam da je sve prokockao. Sviđa mi se ideja kontinuiteta, da se stvari menjaju, da su ljudski životi uvek u pokretu. Jako često se desi da nigde ne idu, ali ponekad se ipak negde kreću, pa bih voleo da sam opet stupio u kontakt sa Alanom. Možda par one trans dece, ili Hejli iz onog filma o bordelu od pre više godina. Jednom sam joj pisao ali mi nije odgovorila. Mnogo njih je u međuvremenu umrlo, eto koliko radim ovaj posao – sagovornici mi bukvalno izumiru.Kad već pratiš čime se bave, imaš li neki posebno neobičan ili zanimljiv primer ljudi koje si ranije snimao?Bio je jedan tip, Britanac, odgledao moj prvi film o Vestboro baptistima i onda odlučio da im se pridruži. Odleteo je tamo i oženio jednu od žena sa kojima smo pričali.Čekaj, odgledao je tvoj dokumentarac i odlučio da pristupi njihovoj crkvi?Pa da, zaključio je „Ima smisla to što ovi pričaju", kontaktirao ih. Jedno vreme je držao neke proteste u Noriču, solo proteste. Oni su mu odgovorili i rekli mu „Nemoj brate tu sam, bolje dođi kod nas pa ćemo zajedno." Otišao je tamo, oženio Džel Felps i posle mu je rodila dete. A ima i onaj Robert Šo iz mog filma o megazatvorima u Majamiju, što čeka pogubljenje. Kažu da se proslavio, gledateljke su ga preplavile porukama, još se čuje sa nekima od njih iz Velike Britanije. Nisam siguran šta da mislim o svojoj ulozi u svemu tome.Još na VICE.comLuj Teru, neumorni tragač za drugačijimMoj život međunarodnog krijumčara kokainaVICE intervju: Luj Teru
Reklame
Reklame
Kako su te primili u tim zajednicama koje si posetio? Ovako sa strane deluje kao da si bogati beli lik sa televizije, zar im nije to smetalo?Teško mi je da odredim šta su mislili o meni. Znam da im nisam bio poznat sa TV-a, što je reakcija na koju često nailazim u UK. Vide me kao stranca Britanca, ali opet donekle poznatog, znaju šta je to Engleska, Mister Bin, Daunton Ebi, kraljica Elizabeta. Zato im delujem bezazleno. Opet, svi mediji su u Milvokiju sumnjivi. Bili smo tamo posle jednog policijskog ubistva i nereda koji su usledili; jednog novinara je rulja pretukla. Znači, imali su stav da mediji generalno ne žele da prikažu pravu sliku, da optužuju žrtve, pa je zato i nama bilo prilično naporno.„Uhvatio me je oko vrata kao da bi da me davi, sećam se da sam pomislio da će da mi slomi vrat. Bivši vojnik, možda bi i umeo da je hteo."
Reklame
Reklame