Konačno se dogodilo. Možda sam, prema mišljenju mnogih, odavno prešao starosnu granicu za kupovinu Lego kockica, ali sam dočekao otvaranje prve zvanične Lego prodavnice u Srbiji. Za mene je ovo najznačajniji trenutak u demokratskom razvitku Srbije, mnogo bitniji od otvaranja bilo kog poglavlja u pregovorima sa EU. Sada konačno možemo stati rame uz rame sa Kopenhagenom, Berlinom, Rimom, ali, što je za mnoge najvažnije, i da pariramo Zagrebu i Sarajevu. Jer u svim oblicima može da se istakne nacionalni ponos, pa makar i prilikom otvaranja prodavnice igračaka.
Za ovo kratko vreme kako se bavim novinarstvom, išao sam na razne zadatke. Ali priznajem da je svečano otvaranje tržnog centra Rajićeva najstresnije iskustvo sa kojim sam se suočio. Zamislite hiljade ljudi koji ne reaguju čak ni na Despasito sa razglasa, a kamoli na odbrojavanje i konfete, već samo gledaju kako da ulete unutra što pre. I zamislite mene koji zbunjen i uplašen stojim u toj gomili ljudi, udišem njihov znoj, imam pseći pogled i kažem "Ja sam ovde samo zbog mog Lego kompleta".
Što je najgore, agonija nije bila trenutna, u smislu da se završila po otvaranju vrata tržnog centra, već se nastavila na pokretnim stepenicama. Sećanja su mi mutna, ali znam da sam konstantno bio u nekom redu. U redu na samom ulazu, u redu na pokretnim stepenicama, toaletu, i siguran sam da bi tako bilo ako bi u nekom morbidnom scenariju, postojao red za samoubistvo na koje se odlučite zbog predugog čekanja u redu.
Sve je izgledalo kao uramljeni lavirint sa mravima, samo što nisam bio sa druge strane stakla i smejao se malim luzerima, već sam laserom smanjen i ubačen unutra da patim sa njima. U jednom trenutku su se i pokretne stepenice blokirale, naravno u pravcu nagore, pa su svi ispustili jedno horsko "Oh neee".
Lutao sam hodnicima u potrazi za prodavnicom, ali onda sam naišao na jedinog čoveka koji može tačno da me uputi. Lego pripadnika mornarice.
Rekao mi je da samo pičim gore i da me Lego prodavnica čeka na trećem spratu. I bio je u pravu. Na trećem spratu me je čekalo ostvarenje klinačkih snova. Ali ono što mi ljubazna i nasmejana maskota nije rekla, jeste da me tamo ponovo čeka jebeni red.
Bila je tolika gužva da ste morali da sačekate da neko izađe kako biste vi ušli. Morao sam da koristim prednosti pres kartice kako bih se probio kroz gomilu.
Kada sam se konačno našao u Lego prodavnici, mogao sam da počnem sa skeniranjem i profesionalnom procenom. Dozvoliću sebi tu drskost da se samoproklamujem stručnjakom, s obzirom da sam obišao Lego prodavnice u svakom većem gradu u Evropi u kom sam bio.
Okej, mogla je da bude veća, zaista. Mislim da svi to zaslužujemo i ne možemo baš za sve što nam se otovori ili odigra na ovim prostorima da kažemo "Ćuti, bolje išta nego ništa". Ne, defintivno je bolja veća prodavnica, ali hajde sad da iskoristimo ovo do maksimuma, pa možda kada vide koliko nas ima, reše da otvore nešto veće.
Uglavnom, u beogradskom Lego Storu ljudi mogu da nađu skoro sve što ima u ponudi i po ostalim prodavnicama u Evropi. Možete sami da se poslužite delovima i napravite figurice, što je baš super. Ali definitivno najbolja stvar je ogroman zid sa pregradama prepun kocki raspoređenih po bojama. Kao kada uđete u prodavnicu zdrave hrane, pa iz onih vitrina vadite one stvari za kljucanje, samo što je ovo stvarno zdravo i dobro za vaše telo i um. Možda bi neki protivnici potrošačkog društva kritikovali ovakav koncept, ali Lego Store vas tera da kupite sve i ja nemam problem sa tim, jer je stvarno sve do jaja.
Svi oni Marvel, DC i Star Wars privesci za ključeve, sveske na koje možete da nadograđujete kocke, maske i betrengovi su strava, ali ovaj kalup za kolač u obliku Lego čovečuljka – potpuno carski. Još uvek nije dokazano da li je ona fraza "Kolač u tiganju" istinita ili je samo u pitanju jedna od najvećih marketinških prevara 21. veka, ali ja sam ubeđen da je kolač u Lego kalupu sasvim realan kulinarski potez.
Izložene su i neke stvari koje ničemu ne služe, ali izgledaju stvarno fantastično kada ih samo posmatrate, poput Darta Vejdera i Stormtrupera u prirodnoj veličini, ogromnog Star Destroyera, neki Technics kompleti i Ninjago zmaj koji izgleda kao da je od stakla. Ne znate na koju stranu da gledate, žuto svetlo vam bije u oči, znojite se i sve deluje pomalo haotično, ali zapravo je to jedino mesto na kome u tom trenutku želite da budete.
Bez obzira što je sistem postepenog ulaska ljudi u prodavnicu funkcionisao, nekako ih je bilo sve više, pa je i kretanje postalo otežano. Uvek je otežano kretanje kada su Lego kockice u pitanju, jer samo onaj ko je bos zgazio kocku ume da spozna istinski bol, ali sada ste morali da pazite da ne oborite neko dete samo zato što ste preko pola prodavnice videli tu železničku stanicu koju vaš klinac već mesecima traži, dok njega na isti način upravo obaraju na drugoj strani prodavnice.
Potpuno ludilo, kao sastanak kućnog saveta na kom svi pričaju o Lego kockama.
- Idemo da uzmemo Ninjago – rekao je neki klinac.
- Moramo da uzmemo i Friends za tvoju sestru – odgovorila mu je majka.
Neko drugo dete je plakalo, a majka ga je vukla za uvo. Ne znam zašto je plakalo, a još manje znam zašto ga je keva vukla za uvo. To izgleda kao da baš boli. Ne izgleda, baš boli. Sećam se jer su mene vukli za uši, doduše ne u Lego prodavnicama.
- Da li imate Lego Batman minifigures? – ovo sam pitao ja.
Nemaju. Nisam mogao da verujem. Kako je moguće da se prodaju u Solunu i to u prodavnici koja nije zvanična Lego prodavnica, a nema kod nas? Ne možemo da se takmičimo s Grcima oko mora, jer ga nemamo, pa ne možemo ni da se kvalifikujemo, ali eto, Lego prodavnicu imamo. Zar moramo u startu da budemo gori? Neću Ninjago kesice! Baš me briga što izlazi film. Mislim, nije me baš briga, jedva čekam da ga pogledam, ali ja nisam klinac kome možete da uvalite nešto u zamenu za Betmen figurice. Ja sam formiran kupac, pažjivo kaljen.
Ono što me je prijatno iznenadilo je to što nisam zatekao samo roditelje koji kupuju svojoj deci, već i malo starije klince i ljude za koje se, po načinu na koji biraju pakovanja, provaljuje da kupuju za sebe. I onda sam shvatio koliko se zapravo moje čekanje isplatilo. Sjajna je stvar što se ljubav prema Lego kockama održala kod mene svih ovih godina, jer kada uporedim kupovnu moć sedmogodišnjeg Uroša sa ovim dvadesetšestogodišnjim, moram da priznam da sam u boljim uslovima. Sada nikoga ne moram da vučem za rukav u prodavnicu, niti da komplet zaslužim dobrim ocenama. Samo treba da uđem unutra, izaberem ono što mi se sviđa i stanem u red. Pa ću posle da se trudim da preživim do sledeće plate.
Dugačak red, četvrti put u roku od pola sata. Ne znam šta je ono bilo. Da je Mlađan Dinkić izašao na sred Knez Mihajlove i kroz megafon se razdrao "Ljudi, zajebao sam se, priznajem. Evo vaših para od akcija koje sam vam onomad obećao. Samo polako, biće za sve. Ako možete opet da volite Karića, možete i mene", verujem da bi bio manji red.
Pola sata kasnije, izašao sam iz prodavnice, iscrpljen, ali zadovoljan. Kako bih sakupio snagu da odem do kola, seo sam za sto sa kockicama. I nisam se igrao, sklapao sam nešto bezveze, prevrćući kocke po prstima onako kako pušači vrte paklu. Ali to je bilo dovoljno da ispizdi nekog tipa koji je hteo da sedne pored svog deteta, pa me je gledao u fazonu "Šta ti koji izgledaš kao da sigurno nemaš dete tražiš ovde?". Ali to stolica pripada meni koliko i svima ostalima. Odjebi.
Odmorio sam i krenuo kući, ali sam pre polaska morao da uradim nešto. Da se zahvalim pravoj osobi koja je sve ovo omogućila. Verujem da čovek unutar kostima koji umire od vrućine možda nije zaslužan za sve što se odigralo u novom tržnom centru, ali ja nisam grlio njega, grlio sam simbol.
Bilo je haotično, ali to je bio prvi dan otvaranja. Očekivano je da bude tako i kapiram da je, sa poslovne strane, jako dobro što je tako. Kupovina i razgledanje će u danima koji dolaze biti mnogo podnošljiviji. A ko zna, možda nabave i Batman minifigures nekad.
Hej, otvorio nam se Lego store! Sad opet vatromet i konfete, samo bez one prejadne najave sa samog otvaranja tržnog centra.
Pogledajte još fotografija sa otvaranja Lego prodavnice, jer su do jaja.
