Poster filma Iskušenik
Fotografija: A24
Film

Svet koji umire: Zašto je "First Reformed" najbolji film 2018.

U ovoj godini je bilo jako teško verovati u bolju budućnost. Ovaj film pokazuje zašto.
27.12.18

Sólheimajökull je glečer na jugu Islanda. Svakoga dana, zbog njegove pristupačnosti i atraktivnosti, na stotine turista ga posećuje u organizovanim turama. To jest, posećuje ono što je ostalo od njega. U poslednjim decenijama, Sólheimajökull, ili Glečer sunčanog sveta, zbog povišenih temperatura koje su posledica klimatskih promena, koje se posledice ljudskog delovanja, postepeno se otapa i pretvara u vodu koja se pretvara u reku, koja postaje potočić, koji nestaje u vulkansku zemlju Islanda.

Reklame

Kada dođete u turističku posetu, autobus se parkira na ulazu u Nacionalni park. Dan kada sam ja to uradio bio je mračan, hladan i kišan. Desetine nas je krenulo peške stazama ka glečeru. Sve oko nas je bilo oblo, čisto, golo. Mahovina, sveprisutna na Islandu, nije prekrivala sve, već je bila raštrkana i retka. U daljini, niske oblake su probijali vrhovi većeg Mýrdalsjökull glečera. Činilo se da je jedini element prirode oko nas koji nije imao prave ivice bilo kamenje po kome smo gazili.

Posle nekoliko manjih brda i dvadesetak minuta hoda, Sólheimajökull se konačno ukazao pred nama. I istovremeno je bio i najlepši i najtužniji prizor koji sam ikada video.

1545735044387-DSC_3168

Fotografija: autor

Izgledao je kao gomila oštrih, belih ivica koje su napravljene šilom, a iz leda, čije su se boje menjale od bele do plavičaste, u zavisnosti od ugla iz koga gledate, izbijali su crni vrhovi. U ravnomernom ritmu kapi su padale u jezero, koje je i nastalo od milijardi i milijardi kapi otopljenog glečera.

Dok fotografišemo i gledamo u ovo čudo, vodič, sredovečni Islanđanin prijatnog osmeha koji izgleda, zvuči i ponaša se baš onako kako biste očekivali, objašnjava da sve što smo prošli peške, sva ta mala brda i doline, i sve te gole površine koje su mestimično prekrivene mahovinom, da je sve to nekada bilo prekriveno glečerom. Da je oblikovano, definisano i obrađeno njime i da je ostalo tako kako je sada kada je glečer počeo da se povlači i nestaje. Tako da smo pola sata hodali po konkretnim rezultatima globalnog zagrevanja da bismo sada gledali direktno u poslednje ostatke glečera za koji se očekuje da će u narednim decenijama u potpunosti nestati.

Reklame

I osećaj prisustva čudu se brzo pretvorio u osećaj koji prati svedočenje katastrofi čiju srazmeru ljudski mozak ne može da zamisli bez obzira što razume reči i njihovo značenje. Užas onda postaje tuga jer ono što takođe postane jasno jeste da ovaj problem neće biti rešen tako što će svako od nas pojedinačno odlučiti da reciklira, gasi motor automobila na semaforu ili posluša reklame koje mu kažu da ne koristi plastične kese. Da bismo preživeli kao vrsta moraćemo da promenimo način na koji živimo kao vrsta, a to nije nešto što izgleda kao da je verovatno.

Međunarodni panel o klimatskim promenama, čiji je Srbija deo, objavio je izveštaj prema kome svet ima do 2030. da za pola umanji emisije ugljen-dioksida u atmosferu inače će doći do "katastrofalnih i nepovratnih promena u životnoj sredini - manjka hrane, smrti riba, nestanka ledenih polova, rasta nivoa okeana, migracionih kriza" i svih užasa koji prate te užase.

2018. je bila godina u kojoj su emisije CO2 došle do "rekordnih nivoa". Takođe je bila godina u kojoj je Pol Šreder, pri kraju svoje karijere, napravio remek-delo "Iskušenik".

U "Taksisti", Skorsezeovom filmu koji je Šreder napisao, postoji scena telefonskog poziva u kojoj se kamera pomeri sa Travisa Bikla dok on ostavlja poruku na audio sekretarici. Travis zove Betsi nakon što ju je na njihovom dejtu izveo u porno-bioskop. Sramota ga je, neprijatno je, užasno je, jasno je da nema ništa od veze sa Betsi. U trenutku kada Trevis pita "da li joj je stiglo cveće koje je poslao", Skorseze pomera kameru da snima prazan hodnik dok samo slušamo Travisa kako ostavlja poruku na koju nikada neće dobiti odgovor. Cela scena je jeziva koliko je ljudska, intimna, ranjiva i ponižavajuća.

"Iskušenik" je film koji je takođe jeziv u svojoj ljudskosti, intimnosti, ranjivosti i poniženju. Samo što Šreder nijednog trenutka ne pomera kameru na hodnik. Tu smo, gledamo, prepoznajemo i malo po malo umiremo.

Reklame

Ovaj film je kao replika "Taksisti". Šta bi bilo da je Travis bio vojni sveštenik koji se posvetio crkvi nakon što mu je sin poginuo u ratu u Iraku u koji je otišao jer ga je Travis ohrabrio. Šta bi bilo da je crkva u kojoj služi muzej u koji niko ne dolazi i ispostava mega-crkve kojoj novac doniraju titani industrije koja zagađuje svet. I šta bi bilo kada bi se od Travisa očekivalo da priredi godišnjicu četvrt milenijuma postojanja Prve reformisane crkve, koja je nekada služila kao stanica u Podzemnoj železnici kojom su se robovi izvlačili sa juga Amerika, a da je ta godišnjica u stvari samo način da se slavi pomenuti titan industrije. Takođe, Travis je bolestan i dosta dugo već ne veruje u boga. I zove se Ernst Toler.

Jednoga dana, u njegovu praznu crkvu dolazi Meri. Meri hoće da se posavetuje jer je trudna. Ali njen muž, Majkl, jako posvećeni ekološki aktivista, smatra da ne treba da donesu dete na svet koji polako ide ka uništenju. Ernst pristaje da razgovora sa Majklom.

Ovaj film je u stvari jako jednostavan. Baš kao što je bio i "Taksista". Sukob je i jasan i stvari se samo logično razvijaju. Snaga i neverovatna moć je u bliskosti koju Šreder stvara između publike i glavnog junaka priče. Postoji scena u kojoj Ernst i Majkl jako dugo razgovaraju. I svako može da zamisli kako bi taj razgovor mogao da se razvije. Svi smo učestvovali u tim razgovorima. Ali razlika je u tome što Ernst i Majkl, za razliku od onoga što se dešava svakog dana u svim političkim raspravama između ljudi i uživo i na internetu, ne foliraju i ne pokušavaju da zajebu jedan drugog. Ne postoje retoričke smicalice, niko nije zlonameran, ne pokušavaju da preko razgovora nahrane svoj nestabilni ego ili da naprave javni performans pred ljudima prozivajući jedan drugog za licemerje. Samo dva čoveka koji vode razgovor i jedan drugom pokušavaju da objasne u šta veruju - Majkl da je, s obzirom šta se dešava u svetu, nemoralno donositi dete u njega da se muči sa posledicama užasa koje smo mi napravili, i Ernst koji pokušava da objasni da to što Majkl priča nije istina nego tačka gledišta, i da očaj treba da zameni nadom, iako se slaže sa njim da je svet u užasnom stanju. Međutim, mi znamo nešto što Majkl ne zna. Mi znamo da se Ernst trudi da veruje u ono što priča, ali da ga je vera napustila i da on sad čuva tu užasno tajnu, da piše i razmišlja o njoj, i da ne zna kako će da je reši.

Reklame

Odatle, zaplet brzo eskalira. U jako lošem i negativnom pravcu. Leš, rezultati skenera, jakna punih džepova, sunitski terorizam i lista najvećih zagađivača pošalju Ernsta na jako konkretan i definitivan put, sa koga s vremena na vreme samo mogućnost ljubavi može da ga skloni. Međutim, nijednog trenutka nije jasno za šta treba da navijamo. Šnajder odlučuje da se ne odredi po tom pitanju, već ravnomerno okrećući stegu spoljnih pritisaka tera nas da odaberemo. Ono što je izvesno je da će neko da strada, samo je pitanje da li ste skloniji da nasilje okrećete ka spolja ili ka unutra. Ako je ka spolja, onda idete u pravcu terorizma, ako je ka unutra, onda će se to manifestovati u depresiji.

U ovom delu bi sada trebalo da postoji ceo jedan pasus ili dva u kome se navode svi mogući podaci koji ukazuju na ekološko stanje sveta u kome živimo. Međutim, to je zastarelo, dosadno i besmisleno. Ko je ubeđen, ubeđen je, ko nije, nije i to je gotovo. Problem je mnogo veći i kompleksniji od toga. Uštede plastičnih kesa neće rešiti ništa osim što će vam smiriti savest. A to je ekvivalent lekovima protiv bolova koji se daju terminalno bolesnim. Možete da kažete da radite nešto, ali ishodište je isto. Skala zagađenja i potrebne korekcije su toliko ogromne da ih je i nemoguće ispravno opisati. A ovaj tekst se piše iz Jugoistočne Evrope u kojoj svi pokušavaju da podignu svoj BDP na najbrži (ekološki najprljaviji) mogući način. Ko može da proda ljudima koji decenijama žive u siromaštvu da je potrebno da još žive u siromaštvu jer svi moraju da suzbiju svoj razvoj baziran na fosilnim gorivima?

U tome je snaga "Iskušenika". Šrederov film se ne dešava u svetu u kome je spas još uvek moguć. U kome ima smisla boriti se i menjati mišljenja. U kome su sva sredstva dozvoljena, čak i nasilje, jer se radi o budućnosti ljudske vrste. Ne, ovaj film je ekvivalent trenutka na glečeru, produžen na skoro dva sata.

Spasa nema, jasno je, jer je uništenje toliko ogromno da je nepovratno. Svet umire, a vi verujete/ili bi trebalo da veruje u ljubav božiju koja će taj svet, ili makar naše duše, spasiti. A svuda oko sebe vidite da su ljudi daleko otišli od boga. I niko nije gori prestupnik po tom pitanju od vas samih. Šta biste uradili u toj situaciji? Toj situaciji, koju očigledno, svakog dana sve više i više živimo.

Ovaj film je prošao ispod radara mnogih ljudi, jer u svetu u kome dominiraju superherojski filmovi koji iznova hrane narativ da smo kao vrsta u kontroli i da se stvari na kraju ipak završavaju kako treba, naravno da meditacija o kraju svetu ne može da bude tema razgovora. U civilizaciji u čijem centru je Tramp fikcija o armagedonu je previše blizu stvarnosti. Ali period pred Novu godinu je dobar trenutak da se odvoji jedno predveče i skoči u "zečju rupu" za Šrederom. Tokom odjavne špice vam možda padnu na pamet novogodišnje odluke koje će se ticati političkog aktivizma vezanog za opstanak vrste. Jer će uskoro biti prekasno za njih. Ako već nije.

Nepotpuna lista najboljih holivudskih filmova 2018: Balada o Basteru Stragsu, Izvinite na uznemiravanju, Prvi čovek, Robin Vilijams: U mojoj glavi, Staljinova smrt, Teška vremena u El Rojalu, Uništenje, Crni panter.