Grejs Džons na Exitu: Zašto je važno da vidite i čujete "Čelik koji pleše"

Kad bude izašla na glavnu binu Exita 14. jula, na dan pada Bastilje, Grejs Džons će sa sobom doneti slobodu bolje pop budućnosti, koju je sama definisala pre mnogo godina. Ona puni 70 i najavljuje 700 godina.

Iz perspektive nekog ko je u onim vremenima imao priliku da sluša Grejs Džons kao deo „novotalasnog“ sveta čuda, nisam siguran da možemo tako lako objasniti koliko čudo je bila kad se pojavila. Ali, bila je definitivno nešto što je izgledalo kao da ga je trebalo stvoriti, jer je arhetip već postojao, samo nije bilo žive žene da ga ispuni.

Grejs se pojavila prvo na disko sceni, posredstvom pariskih modnih linija i gej klubova, pa joj nije nedostajalo frivolnosti i smelosti da se ponaša krajnje drugačije. Zato joj u svetu pop muzike nije moglo ništa biti čudno, jer je anderground klabing sedamdesetih godina bio nova granice svih mogućih ekscesa. U njegovom okrilju se i desila ona, kao androgina pojava crne boje kože, izvajanog stasa, čeličnog pogleda i glasa smorenog cinizmom okoline.

U neverovatnom spoju, kakav se mogao desiti samo jednom, ovo rođeno dete Jamajke, odraslo u Filadelfiji i Njujorku, a definitivno uspelo u Parizu, postalo je miljenik svetskih arty krugova, a posebno Džana Pola Gudea, izuzetnog grafičkog dizajnera sa postmodernim smislom za humor. Odavno opsednut lepotom crnih žena i jungle-muzama, Gude je u Džonsovoj prepoznao novu kulturnu ikonu, osobu koja dovodi u pitanje ustaljeni poredak stvari.

Kad je lansirana na scenu, lansirana je kao pop skulptura, koja se kreće kroz vreme i prostor po svojim zakonima.

Albumom "Warm Leatheratte" najavila je svoj potencijal, da bi sa "Nightclubbing" potpisala remek-delo smele pop muzike, koje je postavilo do danas neprevaziđen standard u pesmama, stilizaciji i produkciji… ali i mnogo više od toga – u načinu na koji je tretirana žena na pop tržištu.

Grejs je među prvima bila tretirana onako kako su nekad tretirani uspešni dečaci na muzičkoj sceni: njoj je podaren lik, koji će trajati sa vremenom. Lik pun misterije i snage… ništa u njenoj pojavi nije odavalo postojanje bilo kakve mogućnosti da stane na svom putu. Muškarci koji su do tad bili uspešne solo zvezde imali su uzbudljive biografije, živeli su glamuroznim životom, pojavljivali su se u raznim ulogama koje su samo dodavale njihovoj zavodljivosti. Za žene je uglavnom bila rezervisana stereotipnost, koja nije priznavala ništa više od ogoljene seksualnosti loših devojčica ili damske posvećenosti lepoti pesme dobrih devojčica. Grejs je razbila taj kalup, da se više nikad ne sastavi.

Stvari u tim predoređenim ulogama su počele da se menjaju i brkaju sa pojavom Dženis Džoplin i njenim bluzerskim životom, potom Džoni Mičel koja je bila neprikosnoveni autor i glas generacije, te Grejs Slik, iz Džeferson Erplejn, koja je vukla ceo revolucionarni rok bend na svojim leđima – sve tri su na kraju šezdesetih i na početku sedamdesetih definisale novu ženstvenost koja je donosila sa sobom i pravo da one biraju i diktiraju pravila igre. Međutim, bilo je potrebno još dosta vremena da bi se do prave ravnopravnosti došlo. Ona je došla u liku tri junaknije "novog talasa“ – Blondi, Peti Smit i Grajs Džons.

Za razliku od prethodne, hipi generacije, koja je visoko vrednovala sve neisfolirano i stvarno, tragajući za pravim osećanjima i slobodom u životu, do pank i novotalasnih vremena ispostavilo se da je sve organsko pobeđeno industrijskim proizvodima. Peti Smit je nastavila da održava kontrakulturne snove svojom karijerom rok poetese, ali jedna takva je morala da ostane na poprištu, da nikad ne doživi velike tiraže; međutim Blondie i Grejs Džons bile su naznaka novih vremena i prvi ženski pop projekti koji su na tržište izašli sa kreiranim likom koji kao da je bio stvoren da istovremeno napuni televizore čistom sedukcijom, zavrti nam mozak, poruči ponešto ozbiljno i ostavi nas zamišljenima.

Da se nije desila revolucija koju su iznele jedna obla plavuša i jedna crnkinja androginog izgleda, ne bi se desilo skoro ništa od samosvesnih ženskih pop heroina novog doba, od Madone do Lejdi Gage i dalje. Razmere tog obrta možemo shvatiti tek kad razumemo da su žene do tad ili izvodile pesme drugih autora ili se svlačile na sceni da bi zaradile za život. I to je imalo svoje poklonike, ali na duže staze nije bilo važno, te niko u to doba nije smatrao da žene imaju nešto od trajne vrednosti da podare pop kulturi, osim da lepo otpevaju to što im se da, sa osmehom na licu.

Na neki način i Blondi i Grajs Džons su se poigravale sa tim stereotipima, ostajući potpuno neuhvatljive i samo svoje. Sa njihovom pojavom, žene su kao takve odjednom postale interesantne, na više nego jedan način. Blondi im je dala priliku da budu seksi sa stavom, zavodljive i same odgovorne za svoje izbore. Grejs Džons im je dala priliku da postanu snažne i misteriozne, neododirljive i neumoljive volje, glamurozne bez napora i nadmoćno duhovite. Jednom rečju, sa njih dve – žene su počele da se dobro zabavljaju.

Grejs je poseban slučaj u istoriji pop kulture i po ogromnom uticaju umetničkih razmišljanja iz svog doba, koja se prelamaju kroz njenu pojavu. Nije u pitanju samo avangardni stajling scenske i vanscenske garderobe, niti meki korak leoparda koji šeta gradskom ulicom i možda vreba žrtvu, niti ironično, uvek smrznuto lice… Kao neka vrsta ženskog odgovora na Bouvija, Grejs je svojom superiornom figurom i hodom, sugerisala konačnu pojavu jednog bića iznad polova, kome je stalo samo do visokoestetizovane egzistencije u jednom svetu koji je bolji od ovog.

Ultimativno pop nad-biće što donosi savršenstvo, Grejs je u jednom relativno kratkom periodu osamdesetih zacrtala pravac kome će sav pop svet stremiti u godinama koje su dolazile, i još uvek dolaze.

Svaki njen izlazak na scenu je baš zbog toga društveni događaj posebnog tipa, a ne samo muzičko-scenski spektakl – to je dešavanje na kome se stiče nova vrsta samospoznaje.

Grejs Džons nastupa na EXIT festivalu u subotu 14.7. na Main Stage u 23:15.