Šest razloga zašto nisam rekla ’prekini’, iako je seks bio loš

U mom novom romanu, Ribe, ima seksa sa sirenama, seksa sa ljudima, dobrog seksa, i lošeg seksa. Volim da pišem o dobrom seksu, zato što se tako uzbudim. Ako ne ovlažim, scena seksa verovatno nije dobra. Ali takođe volim da pišem i o lošem seksu, zato što mi to daje priliku da steknem kontrolu nad narativima povodom kojih sam se ranije osećala bespomoćno.

U Ribama, moja junakinja Lusi se upušta u nekoliko naizgled dobrovoljnih seksualnih odnosa koji su razočaravajući, odvratni, tužni. Prilikom svakog od ovih odnosa, ima mnogo prilka da kaže „prestani“, čim situacija postane neprijatna. Ali ipak, ona ne izgovara „prestani“, a onda se čudi zašto.

„Razmišljala sam o svim tim izgovorima, samo da bih se izvukla iz situacije u koju sam se uvalila“, kaže ona. „Tehnički, nisam čak ni morala ništa da učinim da bih se izvukla iz situacije, osim da odem“.

Isto tako, kada bih se ja karala, i ja bih se obrela u brojnim naizgled dobrovoljnim (a ponekad i u naizgled entuzijastično dobrovoljnim, ako sam dobro odglumila orgazam) odnosima, baš kao što su ovi: sa muškarcima, ženama i nebinarnim partnerima. Ni u jednoj situaciji nije postojala pretnja nasiljem. Nije bilo izražene neravnoteže moći, a prilikom mnogih od ovih susreta sam bila potpuno trezna. Ali ipak, i dalje nisam bila u stanju, ili sam se plašila, da dignem svoj glas. Zašto sam onda ignorisala sebe? Zašto nisam rekla „prestani“, iako je seks bio loš?

6. Nisam želela da ih povredim
Bila sam u mnogim situacijama kada sam bila uplašena da ću ako progovorim povrediti ego mog partnera. Bila sam sa jednim nevinim tipom, koji je svoju kitu koristio kao malj za razbijanje kapija. Nakon što je završio, dala sam mu sugestiju kako bi mogao da bude nežniji prema partnerki, ali tek kada mi je temeljito razvalio ribicu. Bio je tu još jedan upražnjavačica seksa u razvoju, sa kojom sam tokom odnosa iznenada shvatila da sam iscrpljena. Trebalo je da dignem glas i kažem, „Hajde da odložimo“, ali nisam želela da misli da mi je dosadna. Kada sada bolje razmislim, bilo bi ljubaznije da sam joj rekla. Kada sam zaspala sa njenim licem na mojoj ribici, ona se uznemirila.
Moje oklevanje da kažem istinu takođe možda odslikava i dublji strah od toga da me neko osudi, da mu se ne dopadnem, ili da me odbije, kada su u pitanju moje potrebe. Meni je mnogo udobnije da zatomim sopstvene potrebe, u strahu od toga da neću ispuniti potrebe nekog drugog.

5. Mislila sam da sa mnom nešto nije u redu
Meni je uvek trebalo jebenih sto godina da doživim orgazam. Upoređivala sam sebe sa ženama iz pornića koje doživljavaju (često potpuno odglumljeni) orgazam za pet minuta. Ili sam čitala erotski roman gde žena doživi orgazam na 5. strani, i bila u fazonu, „Majku mu, ja ne bih svršila do 21. strane“. Kada legnem u krevet s nekim, ja sam već zabrinuta zbog ovoga.

Ili mi možda nije potreban neprimereno dugačak period da svršim, možda sam se samo plašila da je tako. Možda se više radilo o činjenici da se duboko u sebi nisam osećala vrednom istrajnog napora koji se zahteva od druge osobe u cilju da me zadovolji. Ja sam uvek bila „ona koja daje“. Ali bilo mi je prijatnije u toj ulozi nego da se dogodi da me osude kao „sporu“, ili „uvrnutu“, ili čak „pohlepnu“. Da bih se dovoljno opustila da doživim orgazam, uvek sam morala da izdam obaveštenje, „Hej, meni će trebati malo duže. Kaži mi ako se umoriš“. Možda je jednostavno trebalo da postavim mali znak.

4. Deluje previše komplikovano
Ponekad, čin izražavanja svojih potreba ume da bude emotivan. Čak i kada dobro poznajem partnera, mislila bih da je biti sa mnom zbunjujuće ili odbijajuće. Zvuk mog glasa? Potpuno ubija raspoloženje. Taođe, ponekad nisam ni znala šta mi je tačno potrebno. U tim slučajevima, jednostavno mi je bilo lakše da doživim nezadovoljavajuće iskustvo, nego da pokušam da nađem prave reči.

3. Mislila sam da nije bitno
Pretpostavljam da je ovo verovatno najtužnije. Tendencija da dam prioritet iskustvu druge osobe u odnosu na svoje – moj učinak ispred mog zadovoljstva – bi mogao da bude refleksija načina na koji sam odrasla. To verovatno ima neke veze s tim što me je odgojila žena. U ovim slučajevima, često sam imala otklon. Bila sam u fazonu, „Koga je briga? Ja sam jedina koja živi u ovom telu. I ako je meni na neki način okej, onda pretpostavljam da je okej“.

2. Želela sam tu fantaziju
U knjigama, muzici i filmovima koji su oformljavali moje rane predstave o onome šta je požuda, bilo je mnogo spoljnih prepreka (setite se Romea i Julije Baza Lurmana), ali unutarnjih naizgled nije. Seks kao takav je bio bez trzavica, lak – pobuđivan samo žudnjom, željom, ali ne toliko i podmazan. U mojoj zamišljenoj verziji kakav će biti seks, nikada nisam fantazirala o tome da me neko pipa i da budem toliko siva, da mi se desna labija naduje kao balon. Kada se to dogodilo, osećala sam se razočarana neskladom između mog života u mašti i stvarnosti. Nadala sam se da će ako budem istrajna stvarnost nekako dorasti zadatku, ili se uliti u moje fantazije. Naravno, jedino što je poraslo je moja natečena vagina.

1. Nisam znala da mi je dozvoljeno da se predomislim

Jednom, dok sam još uvek čeznula za svojom bivšom devojkom, otišla sam kući sa jednom drugom devojku koja mi se dopadala. Stvarno sam mislila da ću moći da se nosim s tim. Ali kada smo legle zajedno, osetila sam se melanholično, uzdržano, i kao da moram da odem kući. Na nesreću, nisam znala da je dozvoljeno da se predomislim. Nisam znala da je bilo razumno otkriti nešto o sebi u datom trenutku, što bi sprečilo da se taj trenutak nastavi. I umesto toga, ja sam se pretvarala da se dobro zabavljam. A onda sam prespavala kod nje. Onda sam to radila četiri meseca. Da sam te večeri progovorila, obema bih nam uštedela mnogo vremena.