Kultura

Šta serija "Trinaest razloga zašto" dobro kapira o heroinskoj zavisnosti

Kao bivši zavisnik od heroina, mogu da kažem da je serija iznenađujuće autentična.
Fotografija: Dilan Minet i Brendon Flin, 13 Reasons Why, Netflix

Jasno vam je da ovaj tekst sadrži spojlere.

Na Netfliks je stigla druga sezona tinejdžerske serije „Trinaest razloga“, o kojoj su prošle godine koplja lomili TV kritičari, roditelji, škole, psiholozi, pa čak i tinejdžeri zbog „neprikladnog“ i „glamuroznog“ prikaza samoubistva.

Druga sezona još dublje zaranja u neprijatne teme kojima je serija već privukla gnev javnosti i prateći publicitet. Škole unapred savetuju đake i njihove roditelje da se serija nikako ne gleda bez nadzora.

Reklame

Na prošlosezonsku kontroverzu Netfliks je odgovorio obilnim upozorenjima za gledaoce, u kojima glumci jasno kažu: Ako patite od suicidnih misli, posledica seksualnog nasilja, ili drugih psiholoških poremećaja, ova serija verovatno nije za vas. Posle svake epizode, gledaoci se usmeravaju na sajt 13ReasonsWhy.info gde ih čeka spisak linkova od pomoći. Iz nekog razloga među njima je i link do odavno diskreditovanog D.A.R.E programa započetog na vrhuncu rata protiv droga, u sklopu kog su policajci išli po školama i ubeđivali učenike da je rešenje „prosto reći ne!“ (ali D.A.R.E. program je u međuvremenu bio prilagođen kako bi se bazirao na naučnim principima.)

S tim u vezi, jedno od pitanja kojima se druga sezona „Trinaest razloga“ bavi meni je sticajem okolnosti vrlo dobro poznato: heroinska zavisnost.

Pred kraj srednje škole, 2007. godine, navukao sam se na oksikodon sa kog sam nešto kasnije prešao na heroin. Broj slučajeva prekomerne doze opijata se kod tinejdžera utrostručio između 1999. i 2007. godine, navodi CDC. Iako je danas manje tinejdžera na heroinu nego što je to bio slučaj 1999., oni se sve češće predoziraju što sugeriše da u Ameriku stiže sve opasniji heroin.

Moje iskustvo nije ni po čemu posebno, i prilično dobro se poklapa sa pričom Džastina Folija, lika iz serije koga tumači tragično žgoljavi Brendon Flin. Njegovu bolest zavisnost gledamo do najsitnijeg detalja – sadržaj za koji roditelji kažu da je previše eksplicitan mladim gledaocima je predstavljen realno i autentično. Zbog tog realizma se o seriji i priča, a zbog priče je i postala hit, kako tvrde rezultati studije sa Univerziteta Nortvestern koju je finansirao Netfliks. Kao bivši zavisnik od heroina, mogu da kažem da serija zaista jeste iznenađujuće autentična.

Reklame

Džastinova priča iz prve sezone

Evo ukratko šta se sve Džastinu desilo u prethodnoj sezoni. Pre nego što se neobjašnjivo dubokoumna i rečita Hana Bejker ubila, snimila je trinaest audio kaseta na kojima otkriva ko je za sve kriv. „Džastine dušo, slušaj dobro. Nećeš verovati gde ću te sve pomenuti“, kaže Hana na jednoj traci koja kruži među učenicima.

Hana je aludirala na silovanje. Džastina u prvoj sezoni muči griža savesti. Pošto se napio sa devojkom, navijačicom Džesikom Dejvis, ona je izgubila svest, Džastin je izašao iz sobe, a ušao je Brajs Voker, njegov najbolji drug. Brajs siluje polusvesnu Džesiku, Džastin pokuša da ga zaustavi ali neuspešno. Hana se krila u istoj sobi, pa smatra da i ona i Džastin snose deo odgovornosti za ovaj zločin. „Oboje smo je izneverili, kaže Džastinu na snimku.

Razvoj zavisnosti

U drugoj sezoni, Hanini roditelji tuže školu zato što nije sprečila samoubistvo njihove ćerke iako se ona obratila nadležnima za pomoć. U svakoj epizodi svedoči neko do učenika, a Džastin se po prvi put pojavljuje tek u trećoj, u iscepanoj odeći, prosi po ulicama Ouklenda u Kaliforniji.

Jedan od protagonista serije, Klej Džensen pokušava da vrati Džastina u Liberti kako bi svedočenjem pomogao da se osudi Brajs Voker (koji je, flešbek nam otkriva, takođe silovao i pokojnu Hanu). Da bi ovo postigao, Klej kaže Džastinu da ga je poslala njegova bivša devojka Džesika (što nije istina). Džastin se vraća, ali sa zalihom heroina koji puši sa folije uz dramatičnu pop muziku dok se epizoda završava. (Mnogi korisnici heroina puše ili šmrču pre nego što počnu da ga ubrizgavaju.)

Reklame

Krivica zbog činjenice da nije sprečio silovanje samo je jedan od bezbroj razloga od kojih je Džastin utočište potražio u heroinu. Ranije smo već videli da je iz siromašne porodice – mama mu je u vezi sa dilerom (Met Set) koji bije i nju i njenog sina. Džastin na ulici završi pošto opljačka Seta i pobegne.

O zavisnosti se često kaže da napada sve ljude jednako, u smislu da se može svakom desiti. To možda budi saosećanje kao parola, ali dobro je poznato da postoje eksterni i interni faktori koji čine neke osobe podložnim bolestima zavisnosti. Protiv Džastina rade mnogi od njih: genetika, manjak sredstava, loša porodična situacija, nedostatak ljubavi.

„Za mene je zavisnost samo završni udarac u čitavom nizu stvari koje život guraju u tom pravcu,“ kaže Nik Šef, jedan od scenarista serije. „Džastinova prirodna evolucija vodila je ka zavisnosti.“ Sam Šef, baš kao i ja, probleme zavisnosti zna i prve ruke. U svom autobiografskom bestseleru Tweak (2007.) opisuje kako se navukao na heroin i met. Ja sam na ovu knjigu naišao slučajno, već na heroinu. Uzeo sam je od jednog druga/dilera a pročitam. Šef piše brutalno iskreno, bez okolišanja, što izaziva jednu napetu vrstu saosećanja za njegove likove koji kradu, lažu, i povređuju druge. Bez propovedanja sa visine, Šef na isti način gradi empatiju za Džastina kod gledalaca.

Empatija je najbolji odgovor na stigmatizaciju; u ogromnom je deficitu kad se radi o zavisnicima, zato i umiremo u sve većem broju.

Reklame

Odvikavanje

Dok Klej pere Džastinove stvari, naiđe na heroin i baci ga u WC šolju što ovoga vodi do naglog i mukotrpnog skidanja. Gledamo Džastina kako povraća dok uzima lekove protiv mučnine i proliva.

Na televiziji i u filmu, scene odvikavanja su obično prenaglašene. Setimo se samo „Rekvijema za san“, Darena Aronofskog, odnosno znojavog mladog Dikaprija u „Košarkaškom dnevniku“. Ali Flinove muke su realno predstavljene: sklupča se pod ćebetom, drži se za stomak, nervozan je i grozničav. Pre snimanja, scenarista je poveo mladog glumca na sastanak društva za pomoć lečenim narkomanima, kao i na metadonsku kliniku.

„Ja duboko verujem u metadon i buprenorfin“, kaže Šef. „Iako ih prati stigma, od njih se bar ne umire.“ Po njemu, Brendon Flin je bio iznenađen prizorima na koje je naišao. Umesto kazni i poniženja, doktori su se smešili pacijentima. Njihovi opisi simptoma pomogli su mu da dočara scene Džastinovog skidanja sa heroina. „Brendon je bio izuzetan, zaista se trudio da stvari na pravi način interpretira i pred kamerom dostojno predstavi.“

Džastin se nekako skine i vrati školu, uz podršku Kleja i njegove porodice. Kao advokat, Klejeva majka je prinuđena da obavesti sud da je Džastin kod nje jer je bio pozvan da svedoči. Pre toga, Džastin ima priliku da iskusi život u porodici punoj ljubavi i zbliži se sa roditeljima svoj prijatelja koji mu spremaju doručak, prate ga u školu, uveče zajedno gledaju TV – Džastinova porodična idila.

Reklame

Ali kao što svaki heroinski zavisnik zna, skidanje je samo početak priče. Sledeći korak su depresija i stres koji prate život u stvarnom svetu bez pomoći analgetika.

Dan pre svedočenja, Džastin u školi završi heroin (ozbiljnih problema ima ta škola). Prvo je hteo samo oksikodon, ali diler mu je kaže da se to teže nabavlja pa je skuplje. „Moram da se uradim za 20 dolara“, kaže Džastin, a to tako ide i u stvarnom svetu. Meni su oksi recepti postali preskupi i problematični za nabavku, pa sam počeo da šmrčem heroin. Ista priča odvija se širom zemlje. Analgetike je na recept sve teže nabaviti, pa se ljudi masovno okreću heroinu koji se sve češće meša sa super-jakim fentanilom.

Overavanje

Džastina ubrzo nađu bledog i beživotnog sa iglom u veni. Prijatelj Aleks pokušava da ga okrene na stranu kako se ne bi ugušio, ima problema pošto je i sam hendikepiran posle pokušaja samoubistva, nekako uspeva a Džastin povrati i prodiše. „Niska mi je tolerancija,” kaže on posle. „Samo par puta sam se radio u venu.” Pošto jedno vreme nije bio na heroinu, tolerancija mu je opala što je povećalo šansu da će mu sledeća doza biti prekomerna.

Televizija i film takođe preteruju i sa nerealnim scenama overavanja. Dobro je poznata scena iz „Petparačkih priča“ u kojoj Džon Travolta zabada overenu Umu Turman u grudi džinovskom iglom kako bi joj ubrizgao adrenalin direktno u srce. I dan danas, stručnjaci žale zbog te propuštene šanse da se javnosti predstavi nalokson, jednostavni sprej za nos ili potkožna injekcija koja spasava živote u slučajevima prekomerne doze. Šef se slaže da je nalokson važan, ali mu je zvučalo neuverljivo da u seriji neobavešteni tinejdžeri nose sa sobom ovaj medikament. Ipak, možda je čitav tim pisaca mogao da poradi na tome i realistično uvede nalokson u priču.

Reklame

Džastin posle ovog incidenta odlazi da poseti majku poslednji put, i opet opljačka Meta Seta. Taman kad je hteo da se opet uradi, zove ga Klej da svedoči – bez njega neće uspeti da osude školske silovatelje. Čarobne reči kojima ubedi Džastina glase „Potreban si mi.“ Sve što mu je preostalo su prijatelji i sećanje na Hanu.

Klej ga posle pita da li je to otišao do kuće, a Džastin kaže „Ne, samo da vidim mamu“, i time potvrđuje da mu to više nije kuća. Bez doma i bez porodice, Džastin je na milost i nemilost svojoj zavisnosti. Opijat mu je jedini zagrljaj, jedini lek protiv usamljenosti.

Na kraju Džastin svedoči protiv Brajsa iako tako sebe inkriminiše kao saučesnika u silovanju. Nemilosrdni advokat pokušava da ga diskredituje pričom o zavisnosti od heroina, ali Džastin kaže da se trenutno oporavlja, što bi samo tehnički moglo da bude tačno.

Oporavak

Oporavak kratko traje – Džastin završi u popravnom domu kao saučesnik. Brajsu silovatelju bogati roditelji plaćaju kauciju, a Džastin je zaboravljen unutar sistema kao maloletnik bez staratelja sve dok ga Klejevi roditelji formalno ne usvoje.

Ni u okrilju nove porodice, Džastin ne uspeva da pobegne od zavisnosti. Više se ne bode u ruku, već diskretnije između prstiju na nogama. Klej na kraju sezone ne zna da se njegov novi brat ponovo odao heroinu.

„Ako se bude snimalo dalje, imaćemo priliku da se pozabavimo stvarnim oporavkom kod mlade osobe, poteškoćama, usponima, padovima“, kaže Šef. „To je pitanje od ogromnog značaja, treba širiti svest.“

Meni je bilo potrebno nekoliko godina da se stvarno skinem. Za razliku od sedamnaestogodišnjeg Džastina pred kojim je čitav život, ja sam od tog uzrasta nastavio da se drogiram sve do 23 kada su mi neke stvari najzad kliknule u glavi. Možda će i Džastinu biti neophodna formalna pomoć i lekovi poput buprenorfina odnosno metadona. Sasvim je realno da mu je heroin još uvek atraktivna opcija, toliko toga u životu ostalo mu je nerešeno.

Šef kaže a mu je od svih podzapleta u seriji Džastinova najuverljivija. Iako ga gledamo ako uzima heroin, kako se sa heroina skida, kako se heroinom overava, to nikad nije voajerskog karaktera. Opijati su danas problem od državnog značaja, ali serija ne koristi Džastina kao puki mehanizam preko kog će autori izneti svoj stav. Pitanje zavisnosti je kompleksno, pa zato serija gradi kompleksan lik prema kom je moguće iskusiti saosećanje, lik u kom se sigurno prepoznaju razni mladi ljudi širom zemlje.