Tanja Šljivar, autorka „Režima ljubavi“ za VICE o poliamoriji i džukelama

Još nisam sigurna da li je u pitanju marketinški trik ili zbilja, ali beogradska pozorišna scena je nedavno dobila predstavu koju mogu gledati samo stariji od šesnaest godina. U pitanju je „Režim ljubavi“ Ateljea 212, po tekstu Tanje Šljivar, u režiji Bojana Đorđevića u kojoj igraju Sofija Juričanin, Miloš Timotijević, Aleksandra Janković, Dejan Dedić i Jelena Ilić.

Prvi razlog zbog koga me je ova vest jako obradovala (vest o predstavi ne o cenzuri zbog upotrebe reči vagina, penis i sperma), je činjenica da je na repertoaru konačno predstava koja zapravo korespondira sa današnjicom. Problem moderne ljubavi kao slike egzistencijalne dezorjentisanosti savremenog čoveka je nikad aktuelniji što možemo videti po tome koliko se obrađuje od kolumni pa do serija. Sada se i kroz delo Tanje Šljivar, jedne od najperspektivnijih mladih autorki čiji osoben rukopis stiže i do evropskih pozorišta, ta tema preselila i na pozornicu.

Drama se vrti oko centralnog lika Miše Džukele (Miloš Timotijević), vlasnika mnogih bespravno izgrađenih objekata što će reći „moćnog mačo tipa“ i njegovom potragom za savršenim odnosom opterećenim nedostižnim kriterijumima koji uvek mogu i moraju biti brži, bolji i jači. Zapravo, na velikoj scenografiji u obliku dlakavih muških prsa i stomaka, koju sam isprva smatrala odbojnom da bih kasnije shvatila njenu duhovitu znakovnost i funkcionalnost, gledamo paletu likova i sve moguće varijante savremenih veza - od monogamne veze koja to skoro nikad nije, brakova, trojke pa sve do danas aktuelne poliamorije.

Predstava na duhovit ali neusiljen način uz pomoć složenog ironično-analitičkog jezika kojim junaci govore, postavlja pitanje da li danas kada društvo sve više dekonstruiše tradicionalne društvene modele, može dekonstruisati i shvatanje ljubavi.

Iskoristila sam ovu predstavu kao povod da porazgovaram sa Tanjom o njenom tekstu ali i svemu onome što me u vezi sa ovom temom lično intrigira.

VICE Srbija: Šta ima Tanja, kako ljubav?

Tanja Šljivar: Hahaha, pa evo, ništa spec, raskopavam lopatom mejlove, prevode, obaveze koje su se tokom proba nagomilale. Trenutno se lomim u dilemi da li da večeras odem na žurku, u pokušaju da paralelno živim više života – onaj u kom ću ostati kod kuće, naspavati se, ustati rano, otići na jogu, vratiti se kući i nastaviti da radim, i onaj u kom ću izaći iz kuće, napiti se, napraviti gomilu strava selfija sa prijateljima, od kojih su neki samo na nekoliko dana tu, na kojima će delovati da se zezam do bola. I da možda baš večeras, upoznam tu veliku ljubav, koja će doći i spasiti me. (Smeh.)

Najuočljivija stvar u tekstu i predstavi je ta da si likovima koji su „obični ljudi“ dala da izgovaraju prilično komplikovane filozofsko teorijske misli. Zašto je to tako?

Tekst “Režim Ljubavi” funkcioniše na tri nivoa diskursa – jedan su popkulturne reference, to je možda ono gdje likove na nivou govora prepoznajemo kao „obične ljude“, drugi je teorijsko-naučni diskurs, koji je uglavnom kolaž citata iz različitih izvora, koji su meni tokom pisanja bili značajni( Eva Iluz – Zašto ljubav boli – sociološko objašnjenje, Rolan Bart – Fragmenti ljubavnog diskursa; Pol Prešiado – Ovisnik o testosteronu) i na kraju tu je moj autorski jezik, tu su moja ponavljanja, izbacivanja zareza, tu su moje nemoguće duge rečenice koje se prije tačke sto puta same sebi isplaze, pa nekako spotičući se stignu do sopstvenog kraja. Tako da ta tri nivoa tvore jedan relativno kompleksan pejzaž ljubavnih odnosa, o kojima se govori kroz taj kako Eva Iluz kaže „gusti protok riječi“.

Misliš li da danas od ljubavi pravimo mnogo veću filozofiju nego što ona to jeste ili prosto živimo u komplikovanim vremenima?

Uh, ne mislim da su neka ranija vremena bila manje komplikovana.

Zašto je jedini lik koji ima moć nad svojim narativom lik NJE koja je u celibatu?

Tačano, ONA, ima moć nad sopstvenim narativom, ali Džukela, glavni lik komada ima moć nad narativima svih drugih likova, pa do neke tačke i nad Njenim. Ono kako sam postavila komad je da su svi koji govore u njemu, pre predstavnici određenih pozicija, nego psihološki razvijeni i motivisani likovi. Oni postoje pre svega unutar odnosa koje su sami kreirali u sprezi sa drugim govorećim pozicijama(likovima), a ne kao individue. I onda postoji taj rez u logici i tkivu teksta – koji je samoća.

Na to pitanje možda ima više odgovora – jedan bi bio – svi potencijalni partneri i partnerke – znači cjelokupno čovječanstvo, ali ako ćemo poštenije – to su zapravo pozorišna publika ove predstave i čitaoci ovog komada. U odnosu na njih, ja kao autorka, jako često, ma uvijek, stojim sama.

U drami kažeš: žene i ljubav su stubovi društva, preispitajte njih i društvo će vam se samo srušiti. Šta time želiš da nam kažeš?

Da, voljela bih da sam ja to rekla, ali to je zapravo napisala Šalamit Fajerston u knjizi Dialectics of Sex: The case for feminist Revolution. Tu rečenicu sam takođe dodijelila Njoj, tu rečenicu sam dakle dodijelila poziciji samoće. Reditelj Bojan Đorđev je kao jednu od indikacija glumici Jeleni Ilić, koja Manifest samoće izvodi, povodom te rečenice, rekao: Ti sad daješ svima jedan recept za revoluciju. A Jelena tu rečenicu izgovara na sceni naizgled nevino i naivno, kao: evo vam recept, pa vi vidite šta ćete sa tim.

Kada prelistamo bilo koji ženski časopis, a to je samo prvi primjer koji mi pada na pamet, vidimo da bez obzira na sve snage koje su feministkinje u dvadesetom veku upregnule da se preispita esencijalističko razumevanje ta dva pojma – ljubav i žene – mi njih zapravo, i dalje nažalost podrazumevamo – kao večne i okrepljujuće(ljubav), nasmejane, izmanikirane, one koje porodicu stavljaju na prvo mesto, a sebe na poslednje(žene).

Zašto je ljubav ta koja stoji na našem putu ka revoluciji?

Ok, to je deo iz posljednje scene - poliamorije. I tu se pod revolucijom ne podrazumeva ona konačna i željena – što bi iz moje perspektive bila socijalistička – nego ta revolucija ljubavnih odnosa. Ono što spriječava poliamoriju – odgovornu nemonogamiju – jeste, uvijek i iznova, zaljubljivanje u tu jednu osobu, koju u odnosu na druge iz grupe izdvojimo.

Vrištala sam od smeha na deo – probali smo poliamoriju da vi ne biste morali. Veruješ li ti u to?

Pa nije to toliko pitanje vere, koliko pitanje iskustva. (Smeh.)

Sa poliamorijom nemam baš iskustva, ali je zamišljam kao konstantan proces učenja i prilagođavanja, što može da bude užasno iscrpljujuće ali i uzbudljivo. Ono što je meni u vezi sa poliamorijom zanimljivo, ali striktno na nivou misaonog eksperimenta, a ne empirijskom, je da bi ona idealno trebalo da znači praktikovanje totalne istine.

A ja ljubav donekle i tako zamišljam – da sve može da se izgovori i oseti, a da to automatski ne znači razdor odnosa.

Ono što je problem je da većina ljudi, u stvari hetero muškaraca, verovatno žudi za tajnom, uzbuđenjem, koje neodgovorno imanje više partnera/-ki donosi. Rekla bih da je varanje unutar naizgled monogamne veze, manje-više savremeni standard, a takvo ponašanje bi poliamorija isključivala.

Kao što je meni jedan dečko jednom lepom prilikom rekao – ja želim sa tobom tradicionalnu vezu. A, slučajno sam, uz par trikova i kečeva iz rukava saznala da se istovremeno viđao sa drugim ženama. Eto šta je iz njegove perspektive tradicionalna veza – muškarac vara ženu u heterokompulsivnom odnosu, a o tome se nikako, ili uz tešku muku razgovara. Sve to poliamorija nikako nije.

Završimo sa pesmom, molim te navedi mi nekoliko citata tvojih omiljenih pesama koje jednostavno, a neobično tačno govore o ljubavi?

When I need you (Leo Sayer) - When I need love, I hold out my hand and I touch love ( O masturbaciji)

Half person (The Smiths) - Call me morbid, call me pale, I've spent six years on your trail, six long years chasing your trail. (O upornosti u ljubavi)

Drunk in love (Beyonce) - We be all night LOOOOVE (O tome kako lepo u ljubavi može biti)

Only love can break your heart (Niel Young) - When you were young and on your own, how did it feel to be alone? (Neka moja čuprica)

You can have him (Nina Simone) - I don’t want him, you can have him, he’s not worth fighting for; sweetie he´d be better off with you, I could never make him happy. (Nina)

I za kraj Viktorija: Život je tužna arija i sve mi je teži što sam starija, život je zamka prirode, jer nije isti za sve. (Nije potrebno objašnjenje)

Hvala Tanja.