TV žurka: 'Manijak' na Netfliksu

Dobro došli u TV žurku, VICE-ovu nedeljnu televizijsku kolumnu, iz pera vaše rezidentne jadnice, mene, Loren O’Nil, u kojoj praktično neko vreme samo pričam o najboljoj (ili najgoroj) stvari na televiziji ove nedelje. Najbolje se upražnjava sa tanjirom omiljene testaste hrane i otvorenim umom. Konstantni spojleri, očigledno. Ove nedelje: 'Manijak'.

Od američkih rimejkova TV serija koje su originalno potekle s nekog drugog mesta (konkretno, iz Velike Britanije i Skandinavije) obično mi se okreće želudac. Izvinjavam se što krećem toliko grubo, ali nažalost, to je istina: s izuzetkom pokojnog velikog američkog Ofisa, američke rekonstrukcije evropskog materijala nemaju baš sjajnu istoriju. Pusti me unutra bio je sranje, gotovo u potpunosti lišen jezovite lepote švedskog originala; bolje da ne pominjemo njihove pokušaje da obrade Skins ili The Inbetweeners; a ježim se od same pomisli kakav će haos napraviti od moje slatke, dragocene Love Island. Generalno gledano, rimejkovi nisu jača strana Amerike, mada se čini da oni misle da jeste.

Mislim da je to pitanje pomalo rezultat vrzinog kola: obično se misli da je američki senzibilitet mejnstrim senzibilitet (koji milenijalsi nisu odrasli na Prijateljima?), zato što američke producentske kuće imaju najviše novca u zapadnom svetu, stoga one prave najviše materijala. To je, zauzvrat, stvar kojoj smo najviše izloženi čak i u Velikoj Britaniji, što znači da ona diktira naša očekivanja u budućnosti. Stoga smo svi ubeđeni u njenu univerzalnost. I tako dalje, u beskraj.

Ali Amerika je tako velika, šljokičasta i razmetljiva – bombastični, raspevani, rasplesani mjuzikl od zemlje, makar na svetskoj pozornici – da se često umetnički senzibiliteti za koje se ona zalaže sukobljavaju s konceptima iz drugih zemalja koji možda traže više suzdržanosti ili koji su oživeli upravo zbog geografskih idiosinkrazija (setite se samo skandinavskog noara, na primer, nastalog u dosadnim ali nemirnim zimama severne Evrope).

Naravno, uspešne tranzicije iz Evrope u Ameriku jesu moguće – moja omiljena je majstorski Veep, koji je uspeo upravo zato što je politika toliko zahvalna za lokalnu interpretaciju, prilagodivši se bez po muke američkom birokratskom govoru – ali to se obično desi kad američka verzija u potpunosti prihvati svoju amerikanizovanost. To je, bićete zadovoljni da čujete, upravo glavna čar Manijaka, slobodne adaptacije norveške serije na Netfliksu koju je režirao genije iza prve sezone Pravog detektiva (a sada čovek koji stoji iza novog Bonda) Keri Fukunaga.

U fazonu Crnog ogledala i "Šta ako se dešava sada ali malo strašnije??", Manijak počinje u Njujorku u kom mali volijevski čistači krstare ulicama sakupljajući kereća govna i gde odluka da se posluša info-reklama može da zameni monetarno plaćanje artikala i usluga. Njujork iz Manijaka je mračna, prljava alternativa verzije Grada koji nikad ne spava koju obično viđamo na našim ekranima, osvetljen neonkama koje reklamiraju Oral B u domovima ljudi: Ukratko: distopija, dušice!

Kad uđemo malo detaljnije u priču, upoznajemo Ovena Milgrima – mentalno obolelu crnu ovcu porodice koji ima vizije brkate verzije smrada od svog brata i neprestano dobija poruku: "obrazac je obrazac" – i Eni Lendsberg, ispočetka predstavljenu kao nesrećnu, besnu, manijakalnu slatkicu iz snova, mada se njen lik kasnije razvija. Eni i Oven se zatiču u rizičnoj kliničkoj probi farmaceutskih lekova radi testiranja pilule koja obećava sreću, u kom trenutku se izgled i atmosfera koji su pre toga bili samo nagovešteni preko retro-futurističkih detalja kao što su maloprepomenuti skupljač kake odvrću do maksimuma i Manijak postaju poput kolača Brusa Bogtrotera za oči, sav u oštrim linijama i jarkim bojama. Preko probnog testa za lekove stižemo do same srži serije, budući da Eni i Oven na kraju ponovo proživljavaju traume kroz zajedničke halucinacije koje su na ekranu predstavljene kao fantastični scenariji različitih žanrova.

To je, naravno, glavni magnet: prvi put od zajedničkog pojavljivanja u filmu Superbad, urezanog u mozak svakoga ko se ušunjao u bioskope da ga pogleda kad samo što nije bio punoletan, Ema Stoun i Džona Hil su ponovo zajedno, njihova hemija je i dalje zabavna baš kao što je bila 2007. godine. Oboje praktično igraju suprotnost tipova koje su uspostavili tokom veoma uspešnih karijera: Hil iznenađuje kao zlovoljni Oven Milgrim, dok je Stoun oštra (mada loše izbeljena kosa ne paše sasvim uz rumenilo njenog agresivno jedrog lica), ali oboje dobijaju priliku da dokažu glumački raspon u sekvencama halucinacija, koje variraju od fentezija i akcije do, ovaj, spasavanja lemura.

Na drugim mestima pojavljuju se Džemajma Kirki i Seli Fild, a tu je i zabavna epizoda za Džastina Terua. Velika imena posvuda!

Prilično. Treba Manijaku vremena da se zauka, pomalo zato što je težak za praćenje, sa mnogo novih reči i koncepata ispočetka – ali jednom kad krene, postaje zabavan i deluje istinski originalno; ili onoliko originalno koliko jedan američki rimejk norveške serije može da bude. U tom smislu, vratimo se na trenutak onome o čemu se ranije govorilo u ovom prikazu: Manijak funkcioniše upravo zato što slobodno pozajmljuje koncept originala (mnoge razlike zgodno su objasnili ovde dobri ljudi sa Vulture-a) i pretvara se u istraživanje holivudskih žanrova pre nego bilo šta drugo – tu su citati svega, od Gospodara prstenova do klasične skrubol komedije, što savršeno paše njegovim glumcima, baš kao što postaje nešto što ima smisla samo ako je američko. Ne propušta da bude specifičan, što deluje kao važna komponenta njegovog uspeha.

Umereno je pristupačan za mame, ali će ona možda želeti da preskoči delove u kojima Džastin Teru drka u virtuelnoj stvarnosti (ili možda i neće)?? Verovatno će joj se, međutim, uglavnom dopasti i gotovo će sigurno reći nešto u fazonu: "Uh, ovo je malo…..psihološki! Zar ne?"

Uprkos činjenici da ćete očajnički želeti da spucate seriju za jednu noć, savetujem da krenete s njom polako ili možete da iščašite sebi mozak i/ili ugušite ukućane pričom o egzistencijalizmu, a ne znam šta je gore.

Ako pojedete naget u snu, da li ste zaista pojeli naget???

Ne sasvim buru, više promišljene opaske. Manijak je generalno dobio dobre kritike, a njegova kreativnost veoma je kul i sveža, ali neki recenzenti su primetili da, iako je serija dobronamerna (Fukunaga je istakao nameru da "skine anatemu sa mentalnih bolesti"), njen pristup mentalnim bolestima ponekad može da deluje pomalo uprošćeno. Kao kontrapunkt, drugi su pohvalili njeno priznavanje postepenog procesa razumevanja i izlaženja na kraj sa mentalnim bolestima – što je posebno bitno za lika kao što je Oven, koji pati od šizofrenije. Mentalno zdravlje je žestoko ličan koncept, tako da će reakcije varirati, ali na kraju mogu da vidim kako nekom može da zasmeta to što mentalna bolest praktično služi kao odskočna daska za zaplet.

Moj savet na praktičnom nivou je sledeći: probijte se kroz rane epizode i ne gledajte seriju pred spavanje. Na egzistencijalnom nivou: spremite se da preispitate svoju prošlosti i fundamentalnu stvarnost!

@hiyalauren