Užasna iskustva šankera velikog kafe-lanca

Više ne pijem late, i to s dobrim razlogom. Ukratko, zbog mišje krvi.

Radeći za šankom popularne ispostave izvesnog globalnog kafe-lanca, prisustvovala sam brojnim ubistvima miševa. U jednom trenutku su nas stvarno preplavili – što i nije tako retka pojava u Njujorku – ali inspekcija nas nikad nije zatvorila.

Bilo je miševa među kolačima. Bilo je miševa iza šanka. Miševi su se kotili u džakovima u podrumu.

Kad bismo pogasili svetla na kraju radnog dana, miševi bi se razmileli po šankovima, po espreso aparatima, po pecivima u vitrini. Ma koliko puta mi sve prebrisali, nije bilo sumnje da je svaku našu šolju kafe nedavno pipala mišja šapa.

Ali vratimo se unazad. U ovom lancu restorana počela sam da radim još 1999. u Kaliforniji, na drugoj godini studija. Zovimo ga samo „Kafić", pošto sam sigurna da bi me sudski gonili sledećih nekoliko generacija ako bih javno rekla o kom lancu se radi.

Pozicija bariste u kafeu bila mi je prvi pravi posao, jedna od par opcija na raspolaganju šesnaestogodišnjoj deci iz mog rodnog grada. Mogla sam i da prodajem sok u Jamba Juice ili Cold Stone Creamery, ali nekako mi je više kul bilo da prodajem espreso – u to vreme iz pravih La Marzoko mašina, ništa ovi digitalno kalibrisani aparati kakve danas koriste. Bar sam sebe u to ubedila.

To je bilo pre više od 15 godina. U ono vreme, proto-hipsteri su se još uvek pretvarali da nisu deo kulture tržnih centara za višu srednju klasu kojoj je Kafić naplaćivao 20 dolara za par zrna sa Sumatre i jedan havarti sendvič. Poslednji među njima uporno su odbijali da šolju od 16 unci zovu grande, čak bi mi objašnjavali – meni, bubuljičavoj tinejdžerki za kasom – da se ta šolja u Americi zove „srednja", i šta uopšte ja mislim, ko sam ja?

Pogledajte film: Bacanje hrane u Srbiji

Ali većina mušterija bila je beskrajno učtiva. Mnoge sam znala po imenu – u ono vreme nije bila praksa da se na šoljama pišu imena kupaca – pa bih počela da spremam njihova omiljena prekomplikovana iživljavanja nad tradicionalnom italijanskom kafom čim bih videla da su ušli. Primila sam se na mit Kafića: svakog dana bih dolazila kući sa kafom pod noktima, nekad i u kosi, ali govorila sam sebi da učim kako da zaista okusim kafu, da je spremim kako zaista valja. Moj patološki veseli šef ubeđivao nas je sve da se, kad god nam osmeh sklizne s lica, doradimo sa još malo kofeina.

Bar te prve godine.

Posle mi je šef bila jedna fina pedesetogodišnja gospođa sa srednjeg zapada, ili mi je bar tako delovala na prvi pogled. Naknadno sam čula da je žena bila mnogo mlađa, samo ju je upropastila zavisnost od meta. Jednom kad smo pokušavali da skinemo stare reklame prilepljene na staklena vrata, rekla mi je da mora na pauzu. „Ne smem dugo da budem oko tih isparenja. Ja sam to nekad duvala."

Istina, ništa od toga nije direktno vezano za kafu: na svakom poslu ovog tipa ima raznih likova. To sam naučila preselivši se u Njujork, gde su me poslali da radim na novoj lokaciji Kafića u centru Menhetna.

Prve večeri, buba veličine patike jurila me je pred izlogom Kafića dok su se moje nove kolege smejale meni naivnoj i nedovoljno urbanoj. Sa njima nisam bila tako dobra kao sa onima u Kaliforniji, ali sa par njih se jesam zbližila: Jedna je, recimo, paralelno radila poslovnu pratnju i prodavala kokain. Kad na posao slučajno ne bi ponela pištolj, obavezno bi imala nož sa sobom. Jednom ga je i potegla na drugu baristu koja se usudila da joj kaže da je kučka.

Taj prvi kontakt sa gradom koji sam kao mala cenila bio je prljav, odvratan, i uzbudljiv. Jedan dan svrati nam par slavnih ličnosti: Spajk Li, Filip Simor Hofman, Elajža Vud. Drugi dan dileri nam drže tezgu u WC-u.

Ubrzo sam shvatila da su praktično svi na nekim drogama. Jedan čistač, zvali smo ga Golum pošto je likom podsećao na Tolkinovog lika, pušio je krek dole u skladištu – koje je inače podsećalo na skrovište Bufalo Bila iz „Kad jaganjci utihnu". Jedan barista redovno je propuštao smene jer je bio na heroinu.

Mi ostali uglavnom smo se držali marihuane. Imali smo sat vremena da zatvorimo radnju – kad se prebaci osam sati dnevno plaća se prekovremeno, što je za Kafić izuzetno nepoželjno. Jedan šef smene je striktno insistirao na „pre-zatvaranju", da sve bude unapred spremno da bismo mogli da zatvorimo lokal za samo 15 minuta od fajronta. Posle bismo blejali još 45 da ispunimo normu pre nego što se elektronski otkucamo i odemo. U mračnom kafeu sedeli smo i duvali. Diler bi svake večeri svraćao sa redovnom isporukom trave za smenu, tu negde kad bi mušterije došle po svoje moke sa duplim šlagom od po osam dolara.

Nego, da – ona mišja krv.

Dakle, napasti je bilo svugde po Kafiću. Rekli su nam da ne smemo da se presvlačimo tu na poslu, da im ne unosimo bube u odeći. Kako da ne, mislila sam, ja u pantalonama sto posto nosim roj bubašvaba, bitno da je vaš podrum za serijske ubice čist kao suza.

Jednom sam našla miša kako spava između dva dvopeka. Mališa je prožvakao put kroz celo pakovanje, i toliko se najeo da je zaspao. Meni je bilo preslatko sve dok ga šef nije udavio u kofi vode.

Ali iskustvo koje mi se najoštrije urezalo u pamćenje bilo je kad sam razmazala mišju krv po podu kafea. Bila je gužva tog dana pa nam je ponestalo vanilin sirupa (koji ide u sve). Skoknula sam do podruma po novu kutiju, a na stepenicama su bile poređane lepljive mišolovke. Dok sam žurila nazad, čula sam kako mi nešto krcka pod stopalom, ali nisam imala vremena da se zaustavim.

Tek kad sam spustila kutiju vanilina, shvatila sam da me prati trag mišjih iznutrica. Jedan od nesrećnih glodara mora da se zalepio za mišolovku, a ja sam ga zatim nagazila. Užasnuto sam odšepala do Goluma koji mi je drškom od metle skinuo krvavu lepljivu masu sa cipele.

Zatim je bez reči samo bacio mišolovku – sa sve parčićima miša – u sudoperu prepunu šolja, čaša, i tanjira sa kojih su ljudi svakog dana jeli. Shvativši da je pogrešio, Golum je pažljivo uzeo mišolovku – drugom rukom mi je signalizirao „Pst!" – i prebacio je u kantu za otpatke.

Tog dana sam prestala da pijem bilo šta iz Kafića. Znam da većina ne funkcioniše baš tako loše, da su za moje iskustvo više odgovorni nadležni inspektori nego sama kompanija, ali ne mogu da se otmem utisku da je sigurno bilo i gorih lokala od našeg.

A i kafa im je realno sranje.

Još na VICE.com

Previše kafe dnevno može da vas ogluvi, kaže nauka

U ovoj kafeteriji mogu da vam popuše uz makijato

Davali su mi drogu, pušili mi i pljačkali me dok sam radio kao dostavljač pica