Vodič za neutralne: Kako zavoleti Čelsi
Premijer liga

Vodič za neutralne: Kako zavoleti Čelsi

U najnovijem izdanju neutralnog vodiča otišli smo do Londona i pitali fanove kako je nositi plavo u 2017.
Jim Weeks
pisao Jim Weeks
23.5.17

NADIMAK : "Plavci", "Penzioneri"

KRATAK OPIS : trofejni fenseri iz zapadnog Londona sa mnoštvom mračnih tajni iz prošlosti

SLAVNI NAVIJAČI : Fil Danijels (glumac), ser Ričard Atenboro (glumac i režiser), Džoni Von (TV i radio voditelj), Grejem "Sags" Mekferson (muzičar, "Madness"), Dejmon Albarn (muzičar, "Blur"), Džon Mejdžor (političar i bivši premijer), Džeremi Klarkson (TV voditelj)

Ima ta neka priča da je fudbal – pogotovo engleski fudbal – neki oblik ritualne patnje. Od vas se očekuje da pratite vaš lokalni klub i kod kuće i na strani kao da je to neka vaša dužnost, i kad pada kiša i kad je beskrajni sivi autoput pred vama. Kafana pred utakmicu je najgori bircuz gde je pivo i boje i temperature svežeg urina, a hranu ne služe još od poslednjeg obilaska sanitarnog inspektora. I na sve to, vaš klub je često u lošem stanju - ili su igrači preplaćeni i nezainteresovani, ili su potplaćeni i nesposobni. Ne, sve to nije zabavno, barem ne u nekom normalnom vidu zabave. Ali, vi i dalje nastavljate sa svime, jer to je nešto što se prosto mora – pratimo naš tim, sa kraja na kraj zemlje, dok nas smrt ili bankrot ne rastave. To je prosto „pasija" u izvornoj formi – perverzna patnja bez koje se ne može.

Reklame

Ima mesta po Engleskoj gde je to još uvek standard, ali u zapadnom delu Londona koji je obeležen poštanskom oznakom SW6 nije. Fudbalski klub Čelsi je u dvadeset i prvom veku simbol navijanja za ljude koji ne vole da se cimaju – lepi pabovi, gospodska lokacija, i povrh svega sportski kolektiv čije prisustvo na vrhu svih tabela i takmičenja garantuje ruski oligarh kome je reč „škrtičluk" precrtana u rečniku. Pod patronatom Romana Abramoviča, Čelsi je osvojio pet titula prvaka Engleske, osvojio Ligu Šampiona 2012., i tim im je redovno prepun vrhunskih zvezda. Ukratko rečeno, Čelsi ima jako malo rivala u engleskom fudbalu i jasno, svi ih mrze zbog toga.

Ali nije to uvek bilo ovako, i u tome se upravo i ogleda kontradiktornost Čelsija kao entiteta. Mada je poslednjih petnaest godina za navijače ovog kluba uglavnom teklo med i mleko, ono što je bilo pre toga je jako, jako drugačija priča – priča koja se uglavnom izbegne u reklamnim materijalima Premijer Lige. Valja ovde podsetiti da je Čelsi još koliko 1988. ispao iz prvog ranga takmičenja, i, još gore, da je bio vlasništvo Kena Bejtsa sve do neke 2003. Na travnjaku, fudbaleri su obećavali mnogo ali pružali relativno malo – na tribinama, vladali su rasisti i huligani. Ako je Čelsi danas bruka bogat klub, nekad je pak bio bruka od kluba.

U nekoliko je navrata ovaj klub bio na pragu egzistencije. Najbliže katastrofi Čelsi se našao 1982. godine kada ih je preuzeo već spomenuti Bejts – sledeće sezone, završili su na svega tri boda od ispadanja u treću ligu. Huliganizam, koji su na Bridžu predstavljali zloglasni „Čelsi Hedhantersi", bio je apsolutni problem broj jedan. „Hedhantersi", inače prozvani najgorom huliganskom grupom na ostrvu (kakve li časti), su bili usko povezani sa ultranacionalističkim grupama kakve su bile „Kombat 18" i „Nacionalni Front" – zahvaljući tim vezama, Stamford Bridž je postao doslovno regrutni centar za ove organizacije. Jedan broj navijača je jednom prilikom pevao „ne treba nam crnčuga" dok se fudbaler Pol Kanovil zagrevao pred ulazak na teren. Neki su čak išli toliko daleko da su odbijali da idu na utakmice i ostajali u pabu ukoliko bi se Kanovil našao među prvih jedanaest. Jedan dugogodišnji navijač sa kojim smo imali prilike da razgovaramo je ovaj period Čelsijeve istorije opisao kratko kao „zatišje", i mnogi „normalni" su tada široko zaobilazili stadion. Da je u to vreme Čelsi prosto nestao, neki bi to protumačili kao blagoslov.

Reklame

Osamdesete na Stemford Bridžu

To što Čelsi ipak nije nestao, bilo je delom sreća, a delom i viša sila. Između 1979. i 1984. Čelsi je bio drugoligaš sa oronulim, ali ipak gospodskim stadionom. Problem sa huliganima je bio takav da je 1985. predsednik Bejts čak razmatrao uvođenje električne žice na tribinama kako bi se nasilje među navijačima smanjilo. Sredina osamdesetih je bila okej, ali je klub ponovo pao u drugi rang 1988. Onda se usledio taj ambiciozni projekat renoviranja Stamford Bridža, koji je finansijski potpuno obogaljio "plavce" i doveo ih do tačke u kojoj su zamalo izgubili i sam stadion koji su hteli da srede – investitorska kuća „Marler Estejts" je imala ozbiljnu nameru da uz malu pomoć buldožera i bagera „preuredi" taj kraj u stambene blokove sa stanovima kakvi bi se mogli prodati ljudima kakvi su…oh, naprimer, Roman Abramovič. Sredinom devedesetih na mesto potpredsednika došao je Metju Harding i ubrzo osvojio srca svih navijača, ali se ta priča tužno završila – Harding je poginuo prilikom pada helikoptera, vraćajući se baš sa utakmice voljenog kluba. U rečniku većine ljubitelja fudbala, sve bi se ovo mogli nazvati „patnjom". To što se sav scenario odvijao u „lepom" delu Londona uopšte nije bilo bitno.

Kada se već spomenuti ruski oligarh konačno pojavio 2003. i u klub upumpao sav taj kapital koji je iskusno stekao tokom raspada Sovjetskog Saveza, činilo se da to uopšte i nije toliko nefer što je za svoju igračku odabrao baš Čelsi. Da se ovo desilo Mančester Junajtedu ili Arsenalu, već ionako prebogatim i preuspešnim klubovima, to već ne bi bilo u redu. Ako i ništa, Čelsijev novostečeni status multimilionerskog kluba učinio je Premijer Ligu drastično kompetitivnijom – baš kao što će to uraditi Mančester Siti desetak godina kasnije.

Reklame

Sve ovo je jako bitno ako želite da shvatite šta je to Čelsi u 2017. godini. Rivalski navijači često otpisuju „Čelsijevce" kao arogantne drkoše, i okej, sigurno ima i takvih, ali ko vam garantuje da se vi ne bi ponašali slično kada bi vaš klub, koji pamtite kao stecište raznih idiota, najednom postao šampion Evrope i višestruki prvak Engleske. Iako je etiketa skorojevića nešto što niko ne voli, svejedno, teško da je iko na Bridžu imao nameru da otera Romana kada je došao sa svojim džakovima para i pokaže mu prstom u pravcu severnog Londona. Kako je to jedan navijač nama opisao, „hej, neko je morao da primi sve te novce, pa zašto ne mi".

Naravno, sav taj kapital doveo je i do određenih posledica – malo ali odabrano jezgro Čelsijevih navijača progutano je od strane novih pridošlica, koji ne žele da se asociraju sa huliganizmom, sudskim ukazima o bankrotstvu ili ideji da Frenk Sinkler zapravo solidan levi bek. Svetonazori nove generacije su Žoze Murinjo, minhensko finale iz 2012. i Abramovičevi milioni.

Jasno je sasvim da su „starosedeoci", koji su proživeli sve te teške godine sa klubom i koji i dalje vide Čelsi kao „našu ekipu iz kraja", malo uznemireni zbog svega toga. Ono što nekoga čini navijačem Čelsija – prostim jezikom govoreći, pravim navijačem Čelsija – je prisutnost tokom mračnog doba na Bridžu, ili barem sećanje na neke događaje koji su se desili pre nego što se Abramovič stigao i dao Murinju na ruke hrpu blanko čekova. Postoji, dakle, izvesna razlika između Čelsijevca koji se seća devedesetih i onog koji se ne seća devedesetih (oni koji se sećaju osamdesetih, sedamdesetih i šezdesetih su opet nešto treće). Iako postoji jasna tendencija da se pređašnje vreme koje je, da citiramo nekoliko starih navijača, „bilo sranje" predstavi u roze svetlu, ona ujedno i služi da razluči dva sloja navijača. Pogledajte, recimo, prethodnu sezonu (2015-2016) i jade koje je ona donela : nekome ko je gledao Čelsi u drugoj ligi to sve zvuči bezmalo komično. Kada u Gugl ukucate „gde ste bili dok smo bili sranje",drugi rezultat je Čelsijev navijački sajt, odmah ispod foruma navijača Mančester Sitija. To uopšte nije slučajno.

Reklame

Pogledajte i VICE film o navijačima Liverpula u našem regionu:

Možda je i prigodno za ovu situaciju to što smo popričali sa grupicom „sezonaca" sa Stamford Bridža pred domaću utakmicu sa Mančester Sitijem. Dok se tim Pepa Gvardiole još uvek navikava na činjenicu da je upravo plava polovina Mančestera danas željena destinacija za najveće zvezde svetskog fudbala, u Čelsiju su se na to već navikli – čudesan obrt za sve one koji pamte „zatišje", mada možda i ne toliko za one koji se sećaju velike ekipe iz šezdesetih.

Što nas sve podseća da je Čelsi, baš kao i većina klubova Premijer Lige i mnoštvo onih u nižim rangovima, proživeo više od jedne promene imidža i identiteta. Pre Abramovičeve ere i paklenih osamdesetih, Čelsi je bio popularan londonski tim koji je stigao da privuče i velike zvezde poput glumice Rakel Velč na tribine svog stadiona. Tih je godina zapadni London živeo fudbal, rokenrol i visoku modu – jedan navijač se jasno seća „mirisa zapaljenih cigareta u vazduhu". Upravo je to bila ta „Čelsi mistika" koja je motivisala Abramoviča da spiska svoje milione na ovaj klub, ne gomila skinheda koji slučajnim prolaznicima uvaljuju desničarske fanzine. Sećanje na ove godine će ubrzo nestati, ali svejedno i ostati deo kluba i njegovih navijača.

Iako su se mnogi Čelsijevci navikli na ovaj novi, lagodni život, na vidiku su nove promene. „Bridž" će uskoro biti kompletno obnovljen – u planu je da se na istom mestu sagradi kompletan novi stadion, što će navijačima barem omogućiti da stari rituali na dan utakmice (put do stadiona, poznate kafane) ostanu isti. Svejedno, to takođe i znači trogodišnja kirija na Vembliju, koji se nalazi petnaestak kilometara van grada, smer u kojem mnogi nisu navikli da idu. Mnogi su se već oglasili da im neće smetati ovaj malo duži nego obično put metroom, ali mnogi su već ionako navikli da za svoj klub idu gde god treba da se ode.

Reklame

Bruno, urednik Vice magazina samo je jedan od vatrenih fanova Čelsija u redakciji

Šta to, dakle, Čelsi predstavlja u ovoj godini 2017-oj, dalje od korporacijskog imidža, ogromnih para od sponzorstava, ekstravagantnih transfera i velike baze mladih talentovanih igrača u šteku? Ukratko rečeno, oni su u većini slučajeva klub kao i svaki drugi. Njihovi navijači su pogotovo uznapredovali od one rulje iz osamdesetih. Ima tu još uvek seronja i drkadžija, kao što su recimo oni koji su pre par godina vikali „mi smo rasisti i sviđa nam se to" u pariskom metrou, ali Čelsi se, kao i svaki veliki engleski klub, izuzetno trudi da suzbije ovakve izlive neprijatnog ponašanja. Možda je atmosfera sad zaista malo „sterilnija i prilagođena porodicama", kako reče jedan od navijača sa kojim smo pričali, međutim to uopšte nije loša stvar ako se uzme da su uvođenjem „sterilnosti" istrebljeni ljubitelji nazadnih ideologija. Sećate se onih navijača što bi prosto ostajali u pabu kada bi čuli da crnac igra u prvih jedanaest? Ti ljudi bi celu ovu trofejima okićenu sezonu presedeli u kafani.

Čelsi je definitivno profitirao od uvođenja Premijer Lige i uređenja engleskog fudbala početkom devedesetih. Većina novopečenih srednjeklasnih ljubitelja fudbala bili su, suštinski, navijači Čelsija koji su samo čekali da to postanu. U jednom mahu se vratila "stara garda" koja je preskočila osamdesete, i došla nova armija ljudi kojima se svideo novi londonski fudbalski brend. Nije ni čudo što im treba nov stadion.

Reklame

I tako, ovo je još samo jedan klub za koji navija isti miks ljudi kao i kod svakog premijerligaša. Nisu oni ni po čemu posebni, osim činjenice da žive u fensi delu Londona i da im je vlasnik superbogati ruski tajkun. Bez obzira na sve, stariji "čelsijevci" znaju kako je to kada vam je klub na ivici propasti, pa čak i neki dvadesetogodišnjaci pamte tragedije kakve mnogi nisu upoznali. Većija Čelsijevih navijača su prosto ljudi koji vole svoj klub. To što je taj klub baš Čelsi ne znače da ih treba mrzeti.

Još na VICE.com:

Trenirao sam fudbal za podmladak Real Madrida i bilo je užasno

Najveći čudaci među navijačima u Premijer ligi

Bio sam (prvi) srpski fudbaler u Albaniji