Pokušala sam nedelju dana da jedem bačenu hranu
Sve fotografije: autorka
hrana

Pokušala sam nedelju dana da jedem bačenu hranu

Dve nove aplikacije žele da budu kombinacija Uberitsa i kopanja po kontejnerima, pa sam ih isprobala.
1.12.17

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE Canada.

Procenjeno je da su 2016. godine Kanađani bacili hrane u vrednosti od 31 milijarde dolara – 47 procenata na nivou domaćinstava, a 53 na poslovnom nivou. Na poslovnom nivou, hrana se baca zato što je dostigla datum roka trajanja, što ne znači obavezno da je pokvarena, već samo da više nije legalno prodavati je; restorani gomilaju zalihe koje ne potroše; ljudi nemaju vremena da pripremaju namirnice koje su kupili. Ne postoji jedno rešenje – traćenje hrane je jedan od problema koji razmatra federalna vlada, koja po prvi put osmišljava kanadsku politiku hrane.

Reklame

U međuvremenu, imamo aplikacije. U Torontu dve od njih, Fidbek i Flešfud, koje za cilj imaju da mušterijama daju pristup hrani koja bi inače bila bačena – kao kombinacija Uberitsa i kopanja po kontejnerima – tako što omogućuju restoranima i prodavnicama hrane da objave spisak hrane koje će staviti na ogroman popust. Restoranima to može da pomogne da pokriju gubitke, a ljudima da jeftino kupuju hranu – svi dobijaju.

Da bih bolje shvatila kako ove aplikacije funkcionišu – i da proverim u kolikoj meri mogu svoju ishranu da preusmerim na hranu koju bismo inače smatrali đubretom – ja sam isprobala obe.

DAN PRVI

Čim sam se probudila sam proverila Fidbek, da vidim gde mogu da uzmem kafu na putu do posla. Odgovor: nigde – morala bih da skrenem sa zacrtanog puta do posla, a pošto sam neko ko hronično kasni, to nije bila opcija. Kupila sam kafu kada sam stigla na posao – i koristeći svoj neuspeh u nabavci kafe kao opravdanje, takođe sam sebi kupila i doručak. Počeću da spašavam svet kupujući odbačenu hranu za vreme pauze za ručak.

Posao mi je odmah istočno od strogog centra Toronta, što znači da imam širok izbor stavki na Fidbeku – a osim toga, i do oba Longosa koji koriste Fidbek mogu (donekle) brzo da stignem peške sa posla. Ono čemu nemam pristupa su stvari na Fidbeku do kojih mogu da dođem peške tokom svoje određene jednočasovne pauze za ručak, a koje su dostupne pre tri popodne ili kasnije, što je sjajno za jeftinu večeru – opcije, koje su u rasponu od sušija i pita, do čaša vina, su zaista sjajne – ali su loše za izgladnele zaposlene u vreme ručka.

Reklame

Izabrala sam jednu od dve opcije koje su mi delovale izdašno: salatu iz mesta koje se zove POP.
Proces naručivanja na Flešfudu je jednostavan – naročito ako ste ikada koristili Uberits, ili nešto slično: selektujete stavku koju želite, kliknete, i troškovi se smesta skinu sa vaše kreditne kartice. Mada, ono što je drugačije je to što nema dostave – i, kao što sam shvatila kada sam stigla u POP, ne pripreme ti hranu dok ne stigneš tamo. Dok je žena iza pulta sastavljala moj zeleniš, ubijala sam vreme razgledajući robu u restoranu – koja uključuje veganski balsam za usne – i objašnjavala svojoj koleginici zašto je kiropraktika sranje. Žena iza pulta mi je poželela „zdrav dan“, kada mi je dodalo ono za šta se kasnije ispostavilo da je savršeno adekvatna salata.

Posle posla sam popila tri piva, i bila sam isuviše grogi da bih lovila hranu na Fidbeku, pa sam za večeru pojela ostatke od ručka. To se računa kao ušteda hrane, zar ne?

DAN DRUGI

Opet previše kasnim da bih se bacila u potragu za kafom. Ponovo kupujem dorčak.

Za ručak su mi opcije ponovo ograničene. Odlučila sam se za nešto za šta se nijedan samac u Torontu nikada u životu nije svojevoljno odlučio: za vegetarijansku tako salatu iz Tortilja Fletsa. To je tortilja pržena u fritezi, u obliku činije, servirana zasebno od seckane zelene salate, nečega što je skoro sigurno blaga salsa proizvođača Tostitos, i čilija, koji između ostalog sadrži i boraniju. Ja sam prva mušterija Flešfudsa koja je jela u Tortilja Fletsu. Pojela sam činiju u obliku tortilje, i malo toga drugog. Osećam se zadovoljno, ne zbog hrane, već zbog zaveta Flešfuda da će donirati 10 posto od zarade od svakog obroka Sekond Harvestu, koji je i sam sjajna organizacija za spasavanje hrane iz Toronta – iako sam bila ophrvana krivicom i ironijom, kada sam kasnije ohlađeni čili sa boranijom bacila u kantu za đubre pored svog stola.

Reklame

Proverila sam Flešfud za večeru. Nije… obećavajuće. Osim ovsenih pahuljica, ponuda se uglavnom svodi na opremu za roštilj – drugim rečima, rasprodaja je na kraju sezone, ali ne hrane kao takve. Srećom, posle tako salate, apetit mi je bio nikakav. Svejedno sam izašla na večeru.

DAN TREĆI

Sada su stvari postale komplikovane. Zbog toga što živim daleko od centra – i zbog toga što je kada sam počela sa ovim eksperimetnom bilo veoma malo pa i nimalo hrane dostupne preko Flešfuda – u mojoj blizini nema nijednog restorana koji koristi Fidbek. Ben Volters, suosnivač Fidbeka, priznaje mi da postoji problem – mada dobar problem. „Imamo ogroman broj korisnika“, kaže on, „ali stvarno moramo da dodamo još restorana“.

Obeshrabrena sam, lenja i osećam nekakav iracionalni prezir prema opremi za roštilj. Poklekla sam.

DAN ČETVRTI

Tri dana kasnije, žudim za pravim namirnicama. Po prvi put otkako proveravam Flešfud, našla sam pravu jestivu hranu: kiš! I to dve vrste! Za 5,99 dolara, umesto 7,99! Obavljam kupovinu – procedura je, kao i kod Fidbeka, ista kao kod Uberitsa, ali sam ideš po hranu umesto da ti je dostave – i uzbuđeno čekam kraj radnog vremena, kada ću za dvadeset minuta šetnje od posla stići do Longosa i kupiti dva kiša kojima skoro da je istekao rok.

Kada sam stigla, nije bilo apsolutno nikakvih indicija kako da nađem ono što sam naručila. Locirala sam šalter za mušterije, na kome me je neki visoki čovek obučen kao Džigsou iz filma (da, bila je Noć veštica) odveo u zadnji deo radnje. Objašnjava mi da je Flešfud „u suštini gondola sa stvarima na popustu, samo je aplikacija“ i izražava određenu vrstu skepse da će zaživeti. Locirala sam svoje kiševe, koji se nalaze u frižideru sa oznakama Flešfuda, ispred apoteke, i pratim Džigsoua do kase. Pita svoje kolege da li žele da igraju jednu igru. Kolege prevrću očima dok pakuju moje kiševe.
Kiševi nisu dobri. Ali za to nije kriv Flešfud. Kao ni Džigsou.

DAN PETI

Probudila sam se uzbuđena – tog dana je bio popust na slatkiše, a to svakako znači da važi i za Flešfud. Pakujem parče užasnog kiša za doručak dok pretražujem aplikaciju. Nažalost, tog dana – kao i mnogih drugih dana – na aplikaciji se ne nudi ništa osim kiša, opreme za roštiljanje i razočaranja. Uništena, završavam svoja dva kiša, i ponovo nekoliko dana zabušavam.

DAN ŠESTI

Posle okrepljujućeg časa pilatesa, osećam se odlično – i slučajno sam u zapadnom delu grada, koji je veoma naklonjen Fidbeku – pa otvaram aplikaciju da vidim čega ima. Vidi ti to, na samo petnaest minuta odatle: veganski parfe i organska granola. Kada sam stigla, obavestila sam ženu iza pulta da sam naručila preko Fidbeka – i po prvi put, ona zna ko sam i šta sam naručila. Nadajući se da ću profitirati na njenoj svesti, pitala sam je kako Fidbek zapravo funkcioniše; prvo što je izašlo iz njenih usta je bilo uveravanje da hrana koju dobijam zapravo nije pokvarena – samo je višak.

Ovo može da znači jednu od dve stvari: kao što mi je Vilson objasnio, 70 posto stavki navedenih na Fidbeku su višak na kraju dana, ali on i njegov tim su takođe sugerisali restoranima koji učestvuju da navedu specifične promotivne ponude tokom delova dana kada je promet mušterija mali (To možda objašnjava zašto za ručak ne mogu da dobijem ništa, a u tri popodne ima svačega). „Brzo smo shvatili da naše tržište neće biti dovoljno veliko da privuče mušterije da koriste aplikaciju, ako se oslonimo samo na unapred pripremljenu hranu koja bi bila bačena“, kaže on.

Reklame

Kod kuće sam sipala parfe u činiju i pojela ga za večeru. Granolu sam sačuvala za doručak za sutra.

DAN SEDMI

Tog dana, Flešfud mi nudi opijajuće široke opcije, od grilovanog povrća, do asparagusa sa holandez sosom; od sušene piletine, do pilećih kroketa. I DODATNE SLATKIŠE ZA NOĆ VEŠTICA. Za svoju 31 godinu na planeti Zemlji, nikada nisam bila toliko uzbuđena zbog gotovih jela iz supermarketa, pa sam naručila pakovanje grilovanog povrća, pakovanje pilećih kroketa, tri grčka jogurta sa 0 posto masti, tri pite sa bundevom, neslani melba tost i SLATKIŠE. To nije prava hrana – sa izuzetkom pita od bundeve – koje mi dok ovo pišem i dalje stoje na vrhu frižidera – ali na Flešfudu nije moglo bolje od toga.

Fanova „We Are Young“ se čuje sa ozvučenja u Longou, dok se približavam kasi sa osećanjem trijumfa, nakon što sam locirala i kupila čitav, ne potpuno nepoželjan obrok – koji se nalazio u istom onom frižideru do koga me je nekoliko dana ranije doveo Džigsou, pored nekoliko kartona organskog mleka.
Kasnije te večeri, otkrila sam da je grilovano povrće savršeno izbalansirana mešavina zagorelog i skoro sirovog, a da pileći kroketi možda nisu baš od piletine. Osećam se kao da jedem u menzi. To ponovo nije krivica Flešfuda.

Pre spavanja sam pojela pola čokoladica iz kesice koja sadrži njih 90.

REZULTATI

Ove aplikacije su u teoriji veoma, veoma dobra ideja. Ako cifra sa početka ovog članka nije na vas ostavila neki utisak kada je u pitanju objašnjenje koliko veliki problem bacanje hrane zaista jeste, možda će pomoći da stvar prebacimo na lični plan: prema procenama, u zemljama u razvoju, prosečna osoba koja živi sama baci oko 100 kilograma hrane godišnje. Razmišljajte o Fidbeku i Flešfudu kao o programima koji vam omogućuju da budete manji zagađivač: za svaki obrok koji kupite, možete da se osećate donekle manje krivim zbog one čitave fijoke sa svežim povrćem koje, uprkos najboljim namerama, jednostavno niste mogli – ili niste hteli – da pojedete.

A nije da ljudi – pa i mladi ljudi, koji bi verovatno bili glavne Flešfudove i Fidbekove mušterije – već ne znaju da je bacanje hrane prilika da se uštedi novac. Nekoliko dana nakon što sam se davila minijaturnim čokoladicama, primetila sam tred na Bancu koji traže od ljudi koji kopaju po kontejnerima da pregledaju sve, od kontejnera iza bakalnica, do kanti za đubre imućnih stanovnika severnog Toronta, zbog dobrih, mada ne sjajnih ostataka. To bi mogla da bude glavna prednost Flešfuda i Fidbeka, iz perspektive mušterija. Trenutno nema pouzdano elegantnog, a kamoli legalnog načina da se pristupi stvarima koje su predodređene za bacanje – barem ne onakvog koji funkcioniše kao Fudora.

Reklame

Pored svega rečenog, moram da priznam da nakon svog samonametnutog perioda ishrane iz kontejnera nisam više nikada otišla na Fidbek ili Flešfud. Nije da ne podržavam njihovu misiju, niti mogu da priuštim bolje. Pre je tako zato što mi se ove aplikacije nalaze u telefonu pored već pomenutih Uberitsa i Fudore (i sve više njima sličnih apikacija), a uvek ću pre izabrati pogodnosti (čitaj: dostavu) nego biti ekološki svesna, pretpostavljam. Fidbek i Flešfud moraju dobro da se organizuju, pre nego što grunu naveliko. A i još uvek ne mogu da zaboravim ukus one tako salate.

Još na VICE:

Koliko košta savršena ishrana

Kombuha vas ne čini zdravijima

Kako sam se skinuo sa šećera