Evo zašto ne možete da podnesete zvuk jedenja čipsa

Činjenica da mi se majka porodila pre par godina, učinila me je mnogo otpronijim na buku. Visina decibela mi ne znači ništa. Mogu da podnesem plač bebe, zvuk usisivača i Hilti bušilice iz susednog stana, ali problem nastaje kod sitnih zvkuvova. Kada krene krckanje, žvakanje, šuštanje, ja osećam kako mi moždana kazaljka prelazi u crveno i čini mi se da čujem sirenu za vazdušnu opasnost. Prosto ne mogu to da podnesem.

Ponekad pomislim da je čips najveće zlo sa kojim se čovečanstvo susreće, jer nas trsi na dva fronta. Dok nas njegovi sastojci ubijaju iznutra, sam proces unosa koji uključuje iritirajuće žvakanje povećava šanse za moždani udar ili samoubilački nagon. Kada neko tokom filma sedi pored mene i trpa prepunu šaku čipsa ili kokica u usta, pritom žvaće polako jer se udubio u monolog Entonija Hopkinsa, dođe mi probušim bubne opne samom sebi. Zvuk slamanja hrskave hrane me ne iritira, ježi ili tera da se osećam neprijatno. Taj zvuk me izluđuje, čini me besnim.

Ali čak i kada bi ljudi jednostavno prestali da jedu grickalice ili kada bi u potpunosti odustali od bilo kakvog unosa hrane, opet postoje zvuci koji me u određenim situacijama izlude. Kao na primer disanje. Pritom ne mislim na hrkanje, to je već ekstremna podvrsta disanja koja iritira i gluve ljude, već mislim na prosto intenzivnije disanje kroz nos. Onako kada vazduh struji kroz blago zapušene nosne šupljine, pa čovek proizvodi zvuk poput tihog pištanja. Tako nešto samo može da ispizdi čoveka, sigurno vas neće naterati da poželite da čujete još nosnog orkestra.

Trebalo mi je par sekundi na Guglu da shvatim da prosto nisam najnetolerantniji drkadžija na svetu i saznao za mizofoniju. U pitanju je redak psihički poremećaj usled koga ljudi ne mogu da podnesu zvukove koje mnogi drugi uopšte ni ne primećuju. Može se desiti da neko ima blaži oblik mizofonije i da ga silni zvuci samo temporalno ispizde, dok postoje slučajevi kada su ljudi prinuđeni da nose slušalice ili ne mogu uopšte da rade. Izgleda da sam imao sreće jer, iako želim da pobijem pola kancelarije oko dva popodne, opet radim bez većih poteškoća.

Kako bih saznao da li ima nade pre svega za teže slučajeve, a potom i za razmaženog balvana poput mene, iskopao sam britansko istraživanje objavljeno u žurnalu Current Biology prilikom kog su naučnici skenirali mozgove 20 mizofoničnih ljudi i 22 njih koji ne pate od ovog poremećaja. Ispitanicima su, dok su bili na magnetnoj rezonanci, puštani različiti zvuci, od onih neutralnih poput kiše, generalno neprijatnih kao što je vikanje, pa do iritirajućih.

Pokazalao se da je deo mozga koji povezuje naša čula sa emocijama, prednji insularni korteks, bio previše aktivan u mizofoniji. I kod ljudi koji pate od mizofonije je bio drugačije povezan sa ostalim delovima mozga. Nijedan drugi zvuk osim onih iritirajućih poput žvakanja, mljackanja, struganja, nije uspeo da toliko da izbezumi ispitanike.

I najčešća reakcija je bes. Nije zgražavanje ili bilo kakav drugi oblik neprijatnosti, već čist bes. Isprva deluje kao potpuno normalna reakcija, ali onda se omakne kontroli.

Ono što je poprilično bezveze kod mizofonije je to što još uvek nije sigurno koliko je ovaj poremećaj čest, jer ne postoji adekvatan način da se dijagnostikuje i tek je skoro otrkiven. Takođe ne postoji gotovo nikakva terapija koja bi pomogla, osim da nabijete čepove u uši ili polupate sve aparate za hranu u zgradi u kojoj radite.

I kako ova razočaravajuća vest ne nudi ništa svetliju ili tišu budućnost za one koji pate od mizofonije ili ih jednostavno nerviraju ljudi koji žvaću i dišu kao gnuovi, pitam se da li ikakvu korist možemo izvući iz svega toga.

Zaista, kada dugo živite sa nekim i kada krene da vas nervira kako sedi po ceo dan u gaćama, žvaće kornfleks ispred TV-a i glasno uzdiše kada ne može da pogodi broj na Slagalici, da li vam se to javljaju prvi simptomi mizofonije ili je osoba s kojom delite životni prostor kreten? Da li možete da izvučete najbolje iz mizofonije i koristite ja kao oružje u privatnom životu.

- Hej, mislim da bi bilo bolje da se neko vreme ne viđamo. Nekako, ne mogu da podnesem kako dišeš, a gušenje jastukom ipak spada u teško krivično delo. Izvini, nisi ti u pitanju, već ja i moja mizofonija. Kako ne znaš šta je? Pa guglaj! –

Još na VICE.com

Evo zašto mrzite sopstveni glas kada ga čujete na snimku

Pitao sam psihologa zašto udaramo stvari kada ne rade

Evo šta se događa kada čitav dan slušate samo bas bubanj